Po­zna­ti sto­čar iz gu­sinj­skog se­la Grn­čar Ha­lil Der­vi­še­vić ka­da se vra­tio pri­je pet­na­e­stak go­di­na sa ne­mir­nih ko­smet­skih pro­sto­ra u svo­je rod­no se­lo, ko­je se na­la­zi bli­zu gra­nič­nog pre­la­za sa Al­ba­ni­jom, sa­gra­dio je po­ro­dič­nu ku­ću i ofor­mio far­mu ova­ca. Nje­go­vo sta­do bro­ji od 40 do 60 gr­la. Pri­ča naš do­ma­ćin, ne­ka­da ru­dar­ski teh­ni­čar u ok­ni­ma „Sta­ri trg” i „Pr­vi tu­nel” u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, ka­ko ni­je imao di­le­mu ni­tis e po­ka­jao ka­da se vra­tio ku­ći.
- Kao ru­dar­ski teh­ni­čar ra­dio sam u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci u kom­pa­ni­ji „Trep­ča” pu­nih 27 go­di­na. Sve do rat­nih de­ša­va­nja na Ko­sme­tu. Vi­djev­ši zlu pri­li­ku sa po­ro­di­com se okre­nuh za­vi­ča­ju. Sku­ćio sam se i na­sta­vio ži­vot, i sa­da mi ni­šta ne ne­do­sta­je. Kad se ne­što de­si ne­ma če­ka­nja - la­ti se ono­ga što znaš i mo­žeš i ni­kad ne­ćeš pro­pa­sti, čak mo­že i bo­lje da bu­de. Shva­tio sam, da­kle, da mi dru­go ne pre­o­sta­je već ono što sam kao di­je­te ra­dio i znao –sto­čar­stvo, pro­iz­vod­nja me­sa i mlječ­nih pro­iz­vo­da, i ta­ko na­sta­vih tu po­ro­dič­nu tra­di­ci­ju, i ni­je­sam se po­ka­jao - pri­ča Der­vi­še­vić.
Kao do­bar far­mer na mno­gim pre­zen­ta­ci­ja­ma mlječ­nih pro­iz­vo­da Der­vi­še­vić je osva­jao mno­ga pri­zna­nja, di­plo­me i pla­ke­te, za vi­sok kva­li­tet pro­iz­vo­da. To po­tvr­đu­je i či­nje­ni­ca da nje­go­vi pro­iz­vo­di uvi­jek na­đu put do kup­ca i ta­ko ima svo­je tr­ži­šte i kup­ce, i to na ši­rem pro­sto­ru.
- Da bih po­čeo da se ba­vim ovim po­slom po­dr­šku sam do­bio od po­ro­di­ce, jer sam čo­vjek mo­že neš­zo da ura­di. Tre­nut­no na far­mi ima­mo 60 ova­ca, a s pro­lje­ća i to­li­ko i jag­nja­di, ta­ko da u ljet­njem pe­ri­o­du imam i pre­ko 120 gr­la, a jag­njad ras­pro­dam. Mo­je ov­ce su pe­šter­ske so­re, ko­je se jag­nje i dva pu­ta go­di­šnje. Lje­ti iz­di­žem na pla­ni­nu, ko­ja je od se­la uda­lje­na 13 ki­lo­me­ta­ra, što je za sto­ča­ra ve­li­ko olak­ša­nje. No i čo­ba­na i čo­ban­lu­ka je po­ne­sta­lo, ta­ko da ino­ko­san čo­vje­ka ve­o­ma te­ško mo­že da se sna­đe. Ni­ko ne­će da ra­di taj po­sao, pa ne zna­mo ni ko­li­ko da ga pla­ti­mo. Ta­ko su sto­ča­ri ko­ji dr­že vi­še ova­ca pri­mo­ra­ni da čo­ba­ne do­vo­de iz Al­ba­ni­je i sa Ko­so­va, ko­je do­bro pla­ća­mo za na­še uslo­ve - od 400 ili 500 eura, uz obez­bi­je­đen smje­štaj i hra­nu - pre­ci­zi­ra Der­vi­še­vić.
Imao je on, ka­ko nam us­hi­će­no is­pri­ča, pri­li­ku da ode da ži­vi i ra­di u SAD, ali je po­nu­du glat­ko od­bio. Ovo či­me se sad ba­vi ne bi ka­že mi­je­njao ni za ka­kav dru­gi po­sao.
- Slo­bod­no na­pi­ši­te: `više vo­lim moj Grn­čar, ne­go da mi da­ju ci­je­lu Ameriku`. Mla­di ne raz­mi­šlja­ju do­volj­no, pa idu, ni sa­mi ne­zna­ju kud. Kad odu, ka­ko god da im bu­de, ne­ma po­vrat­ka. Za­to ape­lu­jem na mla­de da ne od­la­ze sa svo­jih og­nji­šta, ne­go da ov­dje gra­de po­ro­dič­ni ži­vot i svoj bi­znis. Tu­đe je tu­ga i ubi­ja čo­vje­ka, a ne ži­vi se hi­lja­du go­di­na. Ne tre­ba gu­bi­ti vri­je­me ni po tim bi­ro­i­ma ra­da, jer do­bro vi­di­mo da po­sla ne­ma a i bo­lji da­ni su da­le­ko, jer ni­šta se ne ra­di, sve se upro­pa­sti­lo i još će. Evo kad sa­mo vi­di­te ove na­ja­ve za uki­da­nje ste­če­nih pra­va lju­di­ma, što je ne­za­mi­sli­vo a i ne­mo­gu­će u ima­lo prav­noj dr­ža­vi, šta on­da da se oče­ku­je i če­mu da se na­da. Za­ma­ja­va­ju nas, bi­će ovo, bi­će ono, bi­će put za Pod­go­ri­cu pre­ko Al­ba­ni­je! Eto, od tog pu­ta mo­ći će se i ima­ti ko­ri­sti za pla­sman tih po­ljo­pri­vred­nih pro­iz­vo­da, a ko to ne­ma šta će mu put!? Da ode ta­mo, zi­ne, i vra­ti se, šta dru­go - is­pri­ča nam svo­ju pri­ču naš do­ma­ćin Ha­lil Der­vi­še­vić.
N.V.