- PI­ŠE: Vuk Vu­ko­vić

To je li­ce či­ji dje­lo­vi mak­si­mal­no in­si­sti­ra­ju na re­a­li­stič­no­sti, sla­ga­nju, ukla­pa­nju mo­za­i­ka u ne­po­gre­ši­vu tač­nost.
Oči is­ko­še­ne niz mje­se­či­nu, si­li­kon­ske tre­pa­vi­ce, pr­ća­sti nos knje­gi­nje, ko­sa is­kvar­ca­na i po­dig­nu­ta na ne­ko­li­ko bal­ko­na, ja­go­di­ce u pu­nom ža­ru, usne šum­ski buj­ne i ro­sne, bra­da ču­lo po­sti­đe­na, vi­so­ko če­lo do­sto­jan­stve­no ras­po­re­đe­no, uši vo­šta­no za­teg­nu­te... To je, da­kle, Ca­itlyn Jen­ner (!), naj­no­vi­je iz­da­nje te­le­vi­zij­skog eks­pe­ri­men­ta, ne­ka­da­šnji Bru­ce Jen­ner, ame­rič­ki atle­ti­čar sa zlat­nom, Olim­pij­skom me­da­ljom, da­nas je­dan ri­ja­li­ti po­ba­čaj ko­ji je Kar­da­ši­jan po­ro­di­cu us­kra­tio za oca.
Pa ipak, gdje je ne­sta­la ame­rič­ka sa­pu­ni­ca o ne­be­skoj po­ro­di­ci, gdje se iz­gu­bi baj­ka Bo­žić­nog ju­tra, ne­vi­nost po­klo­na i na­klo­nost ži­vo­ti­nja? Od­jed­nom, Ca­itlyn pro­bi­ja gra­ni­ce, uvo­de­ći ri­ja­li­ti u fa­zu to­tal­nog bi­za­ri­ju­ma, u ko­me se ti­pu­je na re­a­li­zam ro­da, na sport­ski pa­tri­o­ti­zam ko­ji stra­da u over­do­zu mah­ni­tog džet-se­ta. Na­kon ovo­ga, stva­ri su do kra­ja pod­le­gle kon­tro­li ka­me­re i žr­tvo­va­nju sla­vi.
Da, ra­di se o po­ro­di­ci či­stog mar­ke­tin­ga, o bi­ći­ma šou-pro­gra­ma, o se­stra­ma star­le­ta­ma i maj­ci, ve­li­kom me­na­dže­ru. Ne sa­mo ti­je­lo, i po­ro­di­ca je po­sta­la jav­na! Me­đu­tim, ovo je čest pri­mjer na ko­ji na­i­la­zi­mo to­kom po­li­tič­kih kam­pa­nja: dje­ca dr­žav­ni­ka bla­go­si­lja­ju de­mo­kra­ti­ju u do­la­sku!
Od za­kle­tve do pri­mje­nji­va­nja pro­fe­si­o­nal­ne stra­te­gi­je, ko­ja se od­no­si na ti­ran­sku eko­no­mi­ju i fan­ta­stič­ni rat. Ka­ko je po­ro­di­ca pre­tvo­re­na u sa­vr­še­nu pod­lo­gu za si­mu­la­ci­ju za­ko­na i me­dij­ske to­pli­ne, pro­gram je ule­tio u sve eg­zi­sten­ci­jal­ne pu­ko­ti­ne, či­ne­ći od lju­ba­vi fe­šti­za­ci­ju, i od sek­sa dru­go­ra­zred­ni do­ga­đaj.
Kraj isto­ri­je do­la­zi u zna­ku ne­moć­nog in­si­sti­ra­nja na oslo­bo­đe­nje sva­ke po­ti­snu­to­sti, ko­ja se po­taj­no hra­ni­la mrač­nom ide­jom hi­rur­gi­je i sti­dom što se ima pol. Atle­ta u pen­zi­ji je sa­nja­rio o že­ni u se­bi, i sve što je bi­lo po­treb­no, bi­la su svje­tla ka­me­re ka­ko bi se­bi to pri­znao.
Ca­itlyn je da­nas fan­ta­zam smje­šten iz­van sek­su­al­nog, to je, ni­šta ma­nje – udo­vi­ca, po­koj­ni mu­ška­rac, otac ko­ji se od­re­kao sim­bo­lič­kog auto­ri­te­ta! Pri­zna­će­mo, ne pri­kla­nja­ju­ći se pri­zvu­ku iro­ni­je, ovo ni­je ni­ma­lo jed­no­sta­van po­tez, od­lu­či­ti se i po­sta­ti dva u jed­nom!
Ri­ja­li­ti, uvi­jek već, oku­plja gra­nič­ne slu­ča­je­ve, kraj­nje iz­gu­blje­ne po­ja­ve, tra­ve­lo­se i dru­ge estet­ske pro­te­ze. Obič­no je ri­ječ o bi­ći­ma ko­ja se osje­ća­ju ne­slo­bod­no usled uslo­vlja­va­nja ko­je pred­sta­vlja pol; tu su i pri­mje­ri ko­ji do­la­ze iz tra­gič­nih (u na­šem slu­ča­ju, rad­nič­kih) po­ro­di­ca, dje­ca sa du­bo­kim, du­šev­nim ožilj­ci­ma, pot­hra­nje­na tam­nom pro­šlo­šću. Vra­ća­ju­ći se na ge­ne­a­lo­gi­ju po­la, pi­ta­mo se: da li kraj­nje oslo­bo­đe­nje pret­po­sta­vlja ba­ca­nje u pra­zni­nu? Ova te­le­vi­zij­ska lič­nost je­ste te­le­vi­zi­ja za se­be, bi­će iz­gu­blje­nog po­la, jed­na­kost ko­ju Ame­ri­ka pri­želj­ku­je ostat­ku svi­je­ta. – „Ame­ri­ka je naj­gran­di­o­zni­ji eks­pe­ri­ment ko­ji je svi­jet ika­da vi­dio, ali bo­jim se da ne­će bi­ti uspje­šan. Ame­ri­ka je gre­ška, ogrom­na gre­ška.“ Frojd.
Na­kon Ca­itlyn, seks je, za­i­sta, smi­je­šan. Por­no­gra­fi­ja gu­bi na ostva­re­noj per­verz­no­sti u svim za­mi­sli­vim ob­li­ci­ma. U stva­ri, šta ako je ovaj mo­del kraj di­o­be po­lo­va, uta­pa­nje di­stink­ci­je, kri­ža­nje ko­je na­pa­stvu­je ne­iz­vje­snost po­la? Mu­ško/žen­sko ni­su vi­še kre­a­ci­je opo­zi­ci­je, mo­že­mo bi­ti i jed­no kao i dru­go, pa i tre­će ko­je se do­bi­ja mi­je­ša­njem ova dva.
U po­slov­nom svi­je­tu, po­ro­di­ca je pri­ve­zak, po­vod za ne­delj­ni ru­čak ili osmi­jeh na fo­to­gra­fi­ji. Osje­ća­mo ka­ko je za­jed­ni­ca ono re­tro, u ko­mu­ni­ka­ci­ji lan­si­ra­noj uz­duž i po­pre­ko svi­je­ta, u mo­bi­ling eri, dru­gi je op­te­re­će­nje za umre­že­no pri­su­stvo. Od mul­ti-mi­li­jar­de­ra uči­mo ka­ko se po­ro­di­ca vje­štač­ki vas­pi­ta­va (ko­smo­po­lit­ski i bez pred­ra­su­da?!), ne bi li se, vas­kr­slo na­sle­đe i lo­za ozna­či­la kao vo­lja za moć.
Iz fe­u­dal­nog do­ba, kad je Bal­kan u pi­ta­nju, usko­či­li smo u ne­za­vi­snost bez prin­ci­pa, osvje­šću­ju­ći ulo­gu po­je­din­ca (kič i/ili pro­le­ta­ri­jat), mo­guć­nost nje­go­vog ka­pa­ci­te­ta, što je ta­ko po­god­no za teh­ni­ku po­li­ti­ke. Ta­ko je, upra­vo, da­nas, po­ro­di­ca du­žna ami­no­va­ti te­le­vi­zi­ju i svu nje­nu na­ka­rad­nost, ša­re­ni­lo bu­ke i mla­dost u bu­ni­lu; svi se po­zi­va­ju na sve­tost po­ro­di­ce, na njen mo­ral, na taj kraj­nji cilj ko­jem te­ži­mo. Ipak, ne­će bi­ti da je ta­ko, ako uzme­mo u ob­zir da je po­ro­di­ca kon­zu­ment kao i uče­snik po­to­njeg ri­ja­li­ti­ja ko­ji nam spre­ma post-sa­vre­me­no do­ba. U ime sli­ke, ovaj krug tre­ba sa­vi­ti, na­gna­ti da pri­hva­ti obo­lje­lu raz­li­ku, pra­va ko­ja ne­ma­ju ni­ka­kvu su­šti­nu, sti­lo­ve iz­me­đu por­no­graf­skog i pri­rod­nog. U ha­o­su fa­sci­na­ci­ja, me­sa, pa­tri­jar­ha­ta, po­ro­di­ca je nul­ti ste­pen mo­der­no­sti, tra­že­nje do­zvo­la za ono ne­mo­gu­će.
Kad po­gle­da­mo u bu­duć­nost, ka­kva je sud­bi­na po­la? Da li će, na kra­ju, igra­ti ika­kvu ulo­gu? Is­pod smo­kvi­nog li­sta, bi­će to pri­zor ozra­če­ne bje­li­ne, na­li­je­pljen bi­ću bez isto­ri­je. Ame­rič­ki atle­ta u pen­zi­ji, na sve­ga je ko­rak od ovog ide­a­la me­di­ci­ne i ra­ja, bi­va­ju­ći svjet­ski šam­pi­on, i mo­del u pro­vid­nom tri­kou. Is­crp­sti sve va­ri­jan­te po­la, zna­či vra­ti­ti se u ne­de­fi­ni­sa­nost ka­kva vla­da fe­tu­som.