Ži­vot i dje­lo Sve­tog Mar­da­ri­ja (Usko­ko­vi­ća) kor­nat­sko-lje­šan­skog-li­ber­tvil­skog i sve­a­me­ri­kan­skog bi­la je te­ma 18. ve­če­ri ma­ni­fe­sta­ci­je Trg od ći­ri­li­ce ko­ja se odr­ža­va u Her­ceg No­vom. O Sv. Mar­da­ri­ju oku­plje­ni­ma su go­vo­ri­li mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je i pro­to­je­rej-sta­vro­for Ve­li­bor Džo­mić, pa­roh pod­go­rič­ki, pre­po­ru­ču­ju­ći knji­gu Sv. Mar­da­ri­ja „Ne­do­ku­či­va Ru­si­ja”, ko­ja je ne­dav­no po­no­vo štam­pa­na.
Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je is­ta­kao, da iako je Sv. Mar­da­ri­je osni­vač Epi­sko­pi­je ame­rič­ko-ka­nad­ske Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, o nje­mu se ma­lo go­vo­ri­lo i ma­lo zna­lo. „Skri­ve­no pro­ži­vje” – to je mak­si­ma ko­ja naj­bo­lje opi­su­je nje­gov ži­vot, do­dao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, is­ti­ču­ći da je na­po­kon do­šlo i nje­go­vo vri­je­me.
- Do­šlo je je vri­je­me Mar­da­ri­je­vo. Vri­je­me čo­vje­ka ko­ji je je se­be ugra­dio u ži­vot na­še Cr­kve, sve­pra­vo­sla­vlja i sve­slo­ven­stva. Sa­da ka­da mje­rim 20. vi­jek u ko­jem je on ži­vio, ri­ječ je o lič­no­sti ko­ja spa­da u naj­zna­čaj­ni­je lič­no­sti na­še cr­kve i na­šeg na­ro­da, a po­seb­no u Cr­noj Go­ri. Uko­li­ko ga mje­ri­mo sa nje­go­vim sa­vre­me­ni­ci­ma ko­ji su ov­dje osta­vi­li tra­ga, on mo­že da se mje­ri sa Sv. vla­di­kom Ni­ko­la­jem Ve­li­mi­ro­vi­ćem. Ne vi­dim dru­ge lič­no­sti - ka­zao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. Ce­tinj­ski ar­hi­e­pi­skop upo­znao je pri­sut­ne s či­nje­ni­com da je Sv. Mar­da­ri­je, kao dje­čak Ivan Usko­ko­vić, do­bio Bož­ji po­ziv baš kod ne­ka­da­šnje Nje­go­še­ve ka­pe­le na Lov­će­nu, umje­sto ko­je sa­da sto­ji Ma­u­zo­lej, za ko­ji je mi­tro­po­lit po­no­vio da je „Nje­go­še­va tam­ni­ca”.
- Nje­goš je po­bje­gao iz bla­ta ljud­skog, iz ovih ni­zi­na, iz ro­bo­va­nja i se­bi i dru­gi­ma, po­bje­gao go­re ne bi li se iz­ba­vio, no „to zlo do­ma­će” je po­ga­zi­lo nje­go­vo ime, zga­zi­lo ga i utam­ni­či­lo. Za­što go­vo­rim o Nje­go­šu? Jer že­lim da ka­žem da je na­kon nje­ga, naj­zna­čaj­ni­ja lič­nost kod nas upra­vo Mar­da­ri­je. On je upra­vo do­šav­ši kao di­je­te 1904. go­di­ne, sa đa­ci­ma sa Ce­ti­nja na Lov­ćen, sreo se i sa Lov­će­nom i sa Sv. Pe­trom Ce­tinj­skim i Pe­trom Dru­gim, i bla­go­da­re­ći to­me, Mar­da­ri­je je tu du­hov­no ro­đen i pro­svi­je­ćen - ka­zao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. Su­sret s Lov­će­nom ka­pe­lom, Nje­go­šem i Sv. Pe­trom Ce­tinj­skim, do­da­je mi­tro­po­lit, to­li­ko je po­tre­sla du­šu Iva­na Usko­ko­vi­ća, da je če­kao is­pred dvo­ra kra­lja Ni­ko­lu, za­mo­liv­ši ga da na­sta­vi ško­lo­va­nje u Ru­si­ji, što je ovaj ka­te­go­rič­ki od­bio. „Ova­kav od­go­vor, uz­dr­mao je nje­go­vu du­šu, ali ne i obes­hra­brio”, ka­že mi­tro­po­lit, do­da­ju­ći da je Sv. Mar­da­ra­i­je na­sta­vio po­tom ško­lo­va­nje u Be­o­gra­du. Ivan Usko­ko­vić za­mo­na­šu­je se 1906. go­di­ne, po do­zvo­li mi­tro­po­li­ta Di­mi­tri­ja, u Stu­de­ni­ci, a po­tom od­la­zi da se ško­lu­je u Mo­skvu. U Ru­si­ji pro­vo­di 12 go­di­na. Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je ka­zao da ga je sam Go­spod spa­sio Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je, jer je Ru­ska cr­kva od­lu­či­la da ga po­ša­lje u Ame­ri­ku kao kan­di­da­ta Ru­ske aka­de­mi­je, i 17. ju­la 1917. da­la mu je ru­ski pa­soš. Mar­da­ri­je je po­sta­vljen za ru­ko­vo­di­o­ca Srp­ske du­hov­ne mi­si­je sa za­dat­kom da „sa­zo­ve Srp­ski cr­kve­no-na­rod­ni sa­bor sve­šte­ni­ka i na­ro­da, ra­di or­ga­ni­zo­va­nja sa­mo­stal­ne Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Ame­ri­ci”. Po do­la­sku u Ame­ri­ku, Mar­da­ri­je je ob­i­šao sve srp­ske pa­ro­hi­je i je­ro­mo­na­hu Alek­si­ju Sa­vi­ću u Pit­sbur­gu na­pi­sao pi­smo u ko­me ga oba­vje­šta­va da je u „Ru­skoj cr­kvi iz­vo­je­vao da na­ša Srp­ska cr­kva do­bi­je sa­mo­stal­nost. Od sa­da je sud­bi­na na­še cr­kve u na­šim ru­ka­ma…” To­kom go­di­na te­škog ži­vo­ta ui Ame­ri­ci, epi­skop Mar­da­ri­je je obo­lio od tu­ber­ku­lo­ze i upo­ko­jio se 12. de­cem­bra 1935. go­di­ne. Pret­hod­no, na­vo­di mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, već je bio na sa­mrt­noj po­ste­lji, za­tra­živ­ši pri­čest i mo­le­ći Bo­ga da mu da još vr­me­na da pro­po­vi­je­da. Na ču­do lje­ka­ra, ko­ji su ga ot­pi­sa­li, on je ustao sa sa­mrt­ne po­ste­lje i još tri go­di­ne obi­la­zio na­rod i slu­žio mu. Epi­skop Mar­da­ri­je je 29. ma­ja 2015. go­di­ne pro­gla­šen u hra­mu Sve­tog Sa­ve u Be­o­gra­du za sve­ca SPC. Ka­ko je nje­go­vo ka­no­ni­zo­va­nje zah­ti­je­va­lo i ot­kri­va­nje i ču­va­nje nje­go­vih mo­šti­ju, to je oba­vlje­no po­čet­kom ma­ja 2017. go­di­ne, uz bla­go­slov epi­sko­pa Lon­gi­na, u cr­kvi ma­na­sti­ra Sve­tog Sa­ve u Li­ber­ti­vi­lu. Otva­ra­njem gro­ba ot­kri­ve­no je da su mo­šti Sve­tog Mar­da­ri­ja ne­tru­le­žne.
- Tri su di­men­zi­je nje­go­ve lič­no­sti, du­hov­na jer je ri­ječ o du­bin­skom čo­vje­ku vje­re, čo­vje­ku cr­kve. Dru­ga di­men­zi­ja je nje­go­vo čo­vje­ko­lju­blje, bri­ga o si­ro­ma­šni­ma i bi­jed­ni­ma, ne sa­mo u Ame­ri­ci, ne­go i oni­ma ko­ji su osta­li na Bal­ka­nu to­kom Pr­vog svjet­skog ra­ta, za­ro­blje­ni­ci­ma u Si­bi­ru i to o svim Slo­ve­ni­ma. Tre­ća nje­go­va di­men­zi­ja je ta da je bio Sve­slo­ven, po­ru­čio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
K.MA­TO­VIĆ

Ma­na­stir u Li­ber­tvi­lu, ame­rič­ka kul­tur­na ba­šti­na
Srp­ski cr­kve­no-na­rod­ni sa­bor sve­šte­ni­ka i na­ro­da na ko­me je raz­ma­tran po­lo­žaj Srp­ske du­hov­ne mi­si­je, od­no­sno Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Ame­ri­ci, odr­žan je 25. fe­bru­a­ra 1919. u Kli­vlen­du. Na sa­bo­ru je uče­stvo­va­lo 12 srp­skih sve­šte­ni­ka i 267 de­le­ga­ta srp­skih pa­ro­hi­ja, ko­ji su sin­đe­la Mar­da­ri­ja pro­iz­ve­li u ar­hi­man­dri­ta i iza­bra­li ga za epi­sko­pa Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Ame­ri­ci i Ka­na­di. Za sje­di­šte pr­ve Srp­ske epi­sko­pi­je od­re­đen je Či­ka­go. Još 1923. go­di­ne Ma­ra­dri­je je po­ku­šao da is­pu­ni že­lju srp­skog na­ro­da i vla­di­ke Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća da se „u Ame­ri­ci osnu­je bar je­dan ma­na­stir, ko­ji bi bio i sa­na­to­ri­jum za sla­bu­nja­vu de­cu i od­ra­sle osla­be­le lju­de”. On je uz po­moć ame­rič­kih pri­ja­te­lja, dr­žav­nih pred­stva­ni­ka, Sr­ba i sve­šten­stva iz Ame­ri­ke, uspio sa­ku­pi­ti 15.000 do­la­ra i ku­pio 33 hek­ta­ra ze­mlje u Li­ber­tvi­lu, gdje je uspio iz­gra­di­ti ma­na­stir Sve­tog Sa­ve. Ka­ko je to bi­lo u do­ba ve­li­ke de­pre­si­je ko­ja je po­go­di­la Ame­ri­ku, mi­tro­plit Am­fi­lo­hi­je je po­seb­no is­ta­kao, nje­gov pre­dan rad po­di­za­nju hra­ma, te kao ku­ri­o­zi­tet is­pri­čao jed­nu kri­la­ti­cu to­ga do­ba „cr­kvu gra­di, umi­re od gla­di”. Po ar­hi­tek­ton­skom sti­lu ma­na­stir pred­sta­vlja sta­ri grad­ski hram sa 12 ma­lih ku­be­ta, ko­ji sim­bo­li­zu­ju 12 an­đe­la, i tri­na­e­stim ku­be­tom, ko­je pred­sta­vlja Isu­sa Hri­sta. Osam iko­na ura­dio je Uroš Pre­dić. Vi­tra­ži na ma­na­stir­skim pro­zo­ri­ma dje­lo su ita­li­jan­skog maj­to­ra To­ne­li­ja. Ma­na­stir da­nas ima sta­tus ame­rič­ke kul­tur­ne ba­šti­ne

Trep­ta­ji
ne­iz­re­ci­vog
Trg od ći­ri­li­ce ve­če­ras će bi­ti u zna­ku no­ve zbir­ke po­e­zi­je mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko- pri­mor­skog Am­fi­lo­hi­ja „Trep­ta­ji ne­iz­re­ci­vog”. Knji­gu će pred­sta­vi­ti Ra­do­mir Ulja­re­vić, ured­nik, Bu­di­mir Du­bak, knji­žev­nik, Že­li­drag Nik­če­vić, knji­žev­ni kri­ti­čar i prof. Ve­sna To­do­ro­vić. Uvod­nu ri­ječ ima­će No­vi­ca Đu­rić, pred­sjed­nik Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re.


Cr­na Go­ra je sa­zda­na
na ći­ri­li­ci
Sve­šte­nik Džo­mić, ta­ko­đe je go­vo­rio o ži­ti­je Sv. Mar­da­ri­ja, ali i uka­zao na zna­čaj po­sto­ja­nja Tr­ga od ći­ri­li­ce, usta­no­vlje­nog na ini­ci­ja­ti­vu nov­ske Cr­kve­ne op­šti­ne i No­vlja­na.
- Da­nas je sve­to pi­smo Ki­ri­lo­vo na ras­pe­ću u Cr­noj Go­ri, gur­nu­to u za­pe­ćak, sta­vlje­no na Gol­go­tu, ras­pe­to na kr­stu i pro­go­nje­no kao ni­ka­da u nje­go­voj vje­kov­noj isto­ri­ji. Za­to ovo ni­je sa­mo jed­na obič­na kul­tur­na ma­ni­fe­sta­ci­ja, ne­go du­bo­ko smi­sle­na i smi­sa­o­na, du­hov­no- na­ci­o­nal­na ma­ni­fe­sta­ci­ja, ko­ja ša­lje po­ru­ku na­ro­du, ovom gra­du i Cr­noj Go­ri, da sve što je na­pi­sa­no i sve ono na če­mu je sa­zda­na Cr­na Go­ra, sve­to pi­smo Ki­ri­lo­vo, po­ru­čio je Džo­mić.