Pu­bli­ka ti­vat­skog fe­sti­va­la „Pur­ga­to­ri­je” ima­la je je­din­stve­nu pri­li­ku da na sce­ni Ljet­nje po­zor­ni­ce u pr­vom zva­nič­nom iz­vo­đe­nju u Cr­noj Go­ri po­gle­da kult­nu pred­sta­vu „Bu­ba u uhu”, re­di­te­lja Lju­bi­še Ri­sti­ća. Sen­za­ci­o­nal­na ko­me­di­ja ko­ja se bez pre­stan­ka iz­vo­di već 46 go­di­na, od­i­gra­na je ukup­no 1726. put na Ljet­njoj po­zor­ni­ci u Tiv­tu. Pre­ko mi­li­on gle­da­la­ca i ge­ne­ra­ci­je naj­ve­ćih glu­ma­ca do­ni­je­li su sla­vu naj­i­gra­ni­je pred­sta­ve kod nas, a vje­ro­vat­no i na svi­je­tu, „Bu­bi u uhu” od nje­ne pre­mi­je­re 1971. u Ju­go­slo­ven­skom dram­skom po­zo­ri­štu, pa do ove po­let­ne mla­de po­dje­le ko­ju pred­vo­di La­zar Jo­va­nov u po­zo­ri­štu KPGT, opet na­rav­no u re­ži­ji Lju­bi­še Ri­sti­ća.
Pred­sta­va „Bu­bA u uhu” je Ri­sti­ćev di­plom­ski rad, a oku­plja­la je le­gen­dar­ne glum­ce kao što su Ni­ko­la Si­mić, Mar­ko To­do­ro­vić, Ra­da Đu­ri­čin… Da­nas su tu „ne­ki no­vi klin­ci” po­put Ane Ko­stov­ske i La­za­ra Jo­va­no­va.
- Iza­zov­no je. Vi­še je uz­bu­dlji­vo ne­go na­por­no. Igra­ti dvi­je ulo­ge a da se stvo­ri ta ko­me­di­ja za­bu­ne, po­što oni li­če kao ja­je ja­je­tu. Za­vr­ša­va se ko­me­di­jom ap­sur­da. Ovo je za me­ne iza­zov­ni za­da­tak. U po­čet­ku je bi­la ve­li­ka od­go­vor­nost jer je ri­ječ o kult­noj pred­sta­vi. Mi­je­nja­li su se lju­di kroz pred­sta­vu. Do­šli su sad dru­gi lju­di sa no­vom ener­gi­jom, dru­gom ha­ri­zmom. Dru­ga­či­ji duh vre­me­na. - re­kao je La­zar Jo­va­nov.
Lju­bi­ša Ri­stić ka­že da je ova pred­sta­va obi­lje­ži­la nje­gov ži­vot.
- Mo­gu da ka­žem da je pred­sta­va „Bu­ba u uhu” obi­lje­ži­la moj ži­vot u smi­slu da sam ja naj­ma­nje stva­rao u Be­o­gra­du. Svu­gdje mno­go vi­še… Ali i kad me­ne ni­je bi­lo u Be­o­gra­du, ona je po­sto­ja­la, igra­la se i ta­ko po­tvr­đi­va­la i mo­je pri­su­stvo. Ova pred­sta­va ni­je pred­sta­va sa naj­vi­še iz­vo­đe­nja u Ju­go­sla­vi­ji, ne­go u svi­je­tu - ob­ja­šnja­va Ri­stić do­da­ju­ći da je to pred­sta­va o svi­ma na­ma i da je upra­vo ko­me­di­ja ta ko­ja po­kre­će lju­de.
- Za raz­li­ku od tra­ge­di­je. U tra­gič­nim zbi­va­nji­ma lju­di su do­sto­jan­stve­ni, pa su upra­vo zbog to­ga ta­kve pri­če ko­je uče re­du i po­što­va­nju dr­ža­ve igra­ne u sta­roj Grč­koj. A bi­ti ko­mi­čar, zna­či bi­ti pri­je sve­ga pot­ko­van glu­mac i od­go­vo­ri­ti svim iza­zo­vi­ma. U „Bu­bi u uhu” ta­ko ima­te lju­de, sit­ne pre­va­ran­te, ra­zno­ra­zne ti­po­ve ko­ji po­ku­ša­va­ju da op­sta­nu pu­tem ra­zno­ra­znih smi­ca­li­ca. Za­to ova ko­me­di­ja i je­ste ur­ne­be­sna, jer kroz nju vi­di­mo u stva­ri ka­kvi mi za­i­sta je­smo - is­ta­kao je Ri­stić.
Ž.K.

Vo­dvilj­ski sa­dr­žaj
Go­spo­din Šan­de­biz je di­rek­tor ugled­nog me­đu­na­rod­nog osi­gu­ra­va­ju­ćeg dru­štva. Go­spo­đa Šan­de­biz, me­đu­tim, po­gre­šno vje­ru­je da je nje­go­va im­po­ten­ci­ja po­slje­di­ca ne­vjer­stva i pri­pre­ma mu zam­ku: la­žno lju­bav­no pi­smo ano­nim­ne da­me i po­ziv na ran­de­vu u ho­te­lu „Kod vra­go­la­ste ma­ce” na kom će se sa­ma po­ja­vi­ti i ta­ko ga ras­krin­ka­ti. Ka­ko on ne bi pre­po­znao njen ru­ko­pis, za­mo­li­la je svo­ju naj­bo­lju pri­ja­te­lji­cu, go­spo­đu Ome­ni­des, da ga ona na­pi­še svo­jom ru­kom. Go­spo­din Šan­de­biz, me­đu­tim, za­klju­či da je mi­ste­ri­o­zna obo­ža­va­telj­ka pi­smo nje­mu po­sla­la gre­škom i da je ono za­pra­vo na­mi­je­nje­no nje­go­vom mla­dom i zgod­nom sa­rad­ni­ku Tur­ne­lu...- si­že je ove ur­ne­be­sne ko­me­di­je.