- Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Raz­log za to je u re­zo­lu­ci­ji In­for­mbi­roa i so­vjet­sko-ju­go­slo­ven­skom ras­ko­lu, na­kon če­ga film u ko­jem Ti­ta glu­mi so­vjet­ski glu­mac vi­še ni­je bio po­li­tič­ki „po­do­ban”. „U pla­ni­na­ma Ju­go­sla­vi­je” na­kon to­ga je za­vr­šio u bun­ke­ru na ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. U ci­je­lom Ro­mo­vom opu­su ne po­sto­ji ta­kvo dje­lo. On se tog fil­ma, isti­ni za vo­lju, i sam ka­sni­je od­ri­cao, sa do­sta po­ti­šte­no­sti. Da je film ra­dio po­vr­šno i bez stra­sti mo­že se za­klju­či­ti po sva­kom ka­dru: sta­tič­ne sce­ne, pa­te­tič­no i ša­blon­ski kon­ci­pi­ra­ne, ni po če­mu se, bar što se ti­če film­skog je­zi­ka, ne raz­li­ku­ju od onih na­ših pred­rat­nih tvo­re­vi­na. Ni tra­ga od onog po­zna­tog Ro­mo­vog po­et­skog za­no­sa, osje­ća­nja za dra­ma­tič­nost zbi­va­nja i tra­ga­nja za po­et­skim ni­jan­sa­ma čo­vje­ko­ve tra­ge­di­je. Ta­kav re­di­te­ljev od­nos pre­ma ma­te­ri­ja­lu imao je uti­ca­ja i na le­gen­dar­nog sni­ma­te­lja Edu­ar­da Ti­sea, ko­ji je ve­ći­nu sce­na sni­mio iz jed­nog ugla, sta­tič­no, ne­za­in­te­re­so­va­no do rav­no­du­šno­sti. Umje­sto auten­tič­no­sti – pla­kat­ska sli­ka ra­ta i ro­man­tič­na ide­a­li­za­ci­ja. Isti­na je iz­gu­bi­la svo­je zna­če­nje, he­roj­stvo, re­al­ni pro­stor, a stra­da­nje i žr­tve svo­je vri­je­me. Ova­ko kom­po­no­van film ni­je ni mo­gao da se otrg­ne od pot­pu­ne bez­iz­ra­žaj­no­sti. Vje­ko­slav Afrić na­pu­šta Ro­mo­vu eki­pu i svo­jim po­zo­ri­šnim is­ku­stvom, umjet­nič­kim tem­pe­ra­men­tom i že­ljom da se do­ka­že po­ku­ša­va da po­ka­že da re­vo­lu­ci­ja ima svo­ju ori­gi­nal­nost i da se ne mo­že sve­sti na ta­ko po­jed­no­sta­vlje­ne film­ske for­me.
U jed­nom tre­nut­ku mu se či­ni­lo da će nje­go­va „Sla­vi­ca” pred­sta­vlja­ti po­le­mič­ku re­pli­ku na Ro­mov film, ali su se po­ste­pe­no stra­sti smi­ri­le i že­lje usmje­ri­le pre­ma sop­stve­nim vi­zi­ja­ma. Pri­pre­me za ovo dje­lo tra­ja­le su ve­o­ma krat­ko pa je sni­ma­nje po­če­lo već u lje­to 1946. i za­vr­še­no još pri­je zi­me. Film je ra­đen be­zvuč­no i tek je po­čet­kom sle­de­će go­di­ne sin­hro­ni­zo­van ta­ko da je sve­ča­na pre­mi­je­ra pri­re­đe­na u Be­o­gra­du 12. ma­ja 1947. Taj da­tum is­ti­če­mo, jer od nje­ga bi­lje­ži­mo zna­čaj­ni­je do­ga­đa­je u raz­vo­ju ju­go­slo­ven­skog igra­nog fil­ma. U re­a­li­za­ci­ji „Sla­vi­ce” uče­stvo­va­lo je di­rekt­no ili in­di­rekt­no do­sta iz­u­zet­no mo­ti­vi­sa­nih pro­ta­go­ni­sta, jer su svi vje­ro­va­li da su u pi­ta­nju na­ci­o­nal­ni po­nos i pre­stiž. Ra­di­lo se sa tro­fej­nom teh­ni­kom, sa ne­do­volj­no tra­ke, bez is­ku­stva, ali uz ne­se­bič­nu po­moć Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je i mje­šta­na Spli­ta i oko­li­ne. Sni­ma­lo se sti­hij­ski, ni­ko ni­je gle­dao na vri­je­me, na­po­re ni­ti ma­te­ri­jal­nu ko­rist, ta­ko da je već u to­ku sa­mog ra­da na fil­mu stvo­re­na at­mos­fe­ra pri­ja­telj­stva, ko­ja se po­sle pre­mi­je­re pro­ši­ri­la na ci­je­lu ze­mlju. U ta­kvom ras­po­lo­že­nju lju­di su sma­tra­li da je oba­ve­za i čast vi­dje­ti „Sla­vi­cu”, o njoj raz­go­va­ra­ti ili je pra­ti­ti na nje­nom pu­tu kroz bi­o­sko­pe ve­li­kih i ma­lih gra­do­va i se­la. Uspjeh je bio to­li­ki da je već po­sli­je pr­vih pro­jek­ci­ja film po­stao dru­štve­ni fe­no­men ko­ji nad­ra­sta se­be i svo­je objek­tiv­ne vri­jed­no­sti. Kri­ti­ča­ri su po­ku­ša­va­li da za­dr­že pri­seb­nost du­ha i kri­tič­ku dis­tan­cu ra­di što objek­tiv­ni­jeg sa­gle­da­va­nja vr­li­na i ma­na ovog dje­la, ali se ubr­zo po­ka­za­lo da je ne­mo­gu­će o „Sla­vi­ci” su­di­ti na taj na­čin, izo­lo­va­no od uti­sa­ka i dje­lo­va­nja ko­je je bu­di­la u bi­o­skop­skim dvo­ra­na­ma. Ona se sta­pa­la sa že­lja­ma na­šeg svi­je­ta ta­ko da je film­ski je­zik tek bio onaj nu­žni okvir kroz ko­ji se pro­la­ma­ju za­jed­nič­ke emo­ci­je. „Sla­vi­ca” je ta­ko za­do­bi­la sop­stve­nu eg­zi­sten­ci­ju i po­zi­ci­ju u dru­štvu i o to­me se mo­ra­lo vo­di­ti ra­ču­na. Iz­ne­na­đe­nje je bi­lo tim ve­će što se ova­kav film ni­je oče­ki­vao me­đu ini­ci­ja­to­ri­ma na­ci­o­nal­ne film­ske eufo­ri­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)