-Pi­še: Ni­ko­la Iva­no­vić

Sva do­ga­đa­nja su u sjen­ci su­đe­nja za dr­žav­ni udar u po­ku­ša­ju, ko­ji nam se re­pri­zi­ra u dru­gom pa­ko­va­nju po­sli­je 108 go­di­na, (bom­ba­ška afe­ra), pa su pre­đu­ta­na dva alar­mant­na po­da­tka – da u 16 op­šti­na vi­še umi­re ne­go što se ra­đa i da je od po­čet­ka go­di­ne do no­vem­bra u Cr­noj Go­ri na dru­mo­vi­ma po­gi­nu­lo 57 oso­ba. Naj­če­šći uzrok je vo­žnja u pi­ja­nom sta­nju ili br­za vo­žnja, uz in­fan­til­nu kon­sta­ta­ci­ju – lo­ša in­fra­struk­tu­ra i pre­ve­li­ki broj vo­zi­la.
Mo­že li se u tro­u­glu po­sma­tra­ti br­za vo­žnja, al­ko­hol i po­li­ti­ka?
Ako je pre­stup­ni­ka sve vi­še, on­da je tre­ća gra­na vla­sti ne­e­fi­ka­sna. Bes­plod­na bor­ba pro­tiv na­sil­ni­ka za vo­la­nom upu­ću­je da su od­ma­zde za­ko­no­dav­ca bla­ge ili se ne pri­mje­nju­ju.
Ka­ko se An­glo­sak­son­ci ob­ra­ču­na­va­ju sa pi­ja­nim vo­za­či­ma?
Pred so­bom imam no­vi, no­vem­bar­ski mje­seč­nik ir­ske di­ja­spe za ju­žnu Ka­li­for­ni­ju, (The Irish He­rald). Na udar­nom mje­stu li­sta pre­zen­ti­ra­na je in­for­ma­ci­ja da je fud­bal­ski tre­ner Sje­ver­ne Ir­ske (Mic­hael O’Ne­ill) u pred­gra­đu Gla­zgo­va 10. sep­tem­bra u je­dan sat po­sli­je po­no­ći, vo­zio pod dej­stvom al­ko­ho­la, pa mu je iz­re­če­na uobi­ča­je­na ka­zna za ta­kav pre­kr­šaj: za­bra­nje­na vo­žnja za na­red­nih 16 mje­se­ci, uz nov­ča­nu ka­znu od 1.300 fun­ti ($ 1.700) ! Da­kle, ka­zna je ob­ra­čun, od­ma­zda za uči­nje­no (ne)dje­lo. Strah pre­stup­ni­ka od že­sto­ke ka­zne dr­ži lju­de u od­re­đe­nim gra­ni­ca­ma po­na­ša­nja.
Ova ka­zna je di­gla jav­nost na no­ge, či­me je po­sta­la zna­čaj­no po­li­tič­ko pi­ta­nje Sje­ver­ne Ir­ske i nje­ne di­ja­spo­re, jer je iz­ri­ca­njem pre­su­de blo­ki­ran rad tre­ne­ra za pri­pre­mu re­pre­zen­ta­ci­je za fud­bal­sko nad­me­ta­nje u Ru­si­ji na­red­ne go­di­ne. Sje­ver­na Ir­ska, po­sli­je 40 go­di­na ima šan­su da se po­ja­vi na ovom elit­nom fud­bal­skom tak­mi­če­nju. Mo­lja­ka­nja mno­gih ugled­ni­ka su bez­u­spje­šna, ka­ko sto­ji po­me­nu­toj no­vi­ni. Da­kle, tre­ća gra­na vla­sti je ne­za­vi­sna.
Ka­zna je od­ma­zda. Da one ima­ju vi­še­de­ce­nij­ski kon­ti­nu­i­tet sa­znao sam pri­je go­to­vo po­la vi­je­ka, ka­da sam pr­vi put bio u En­gle­skoj i dru­go­va­nja sa No­vom Lju­mo­vi­ćem u Brad­for­du, pr­vim kom­si­jom po­ro­di­ce či­ji sam bio gost. Po­klo­nio sam mu li­tru cr­no­gor­ske lo­ze. Tog ju­tra, po­du­že za­gle­da fla­šu i ka­že mi: „Do­šlo mi je da po­pi­jem ča­šu i da ne idem na po­sao.” „Po­pij i idi,” re­koh mu. Ka­ko? Če­tvo­ro­čla­nu po­ro­di­cu iz­dr­ža­vam. Uko­li­ko me po­li­ci­ja bu­de kon­tro­li­sa­la gu­bim vo­zač­ku do­zvo­lu, a ja sam tr­go­vač­ki put­nik, stal­no sam na pu­tu. Sa­mo je ne­ko­li­ko ka­pi ka­nuo na dlan, pro­tr­ljao dla­no­ve i du­bo­ko udah­nuo mi­ris ra­ki­je, uz opa­sku, „osje­ćam sa­da dah mo­jih Pi­pe­ra, ko­je sam na­pu­stio pri­je 25 go­di­na.” Su­sret je bio sa pi­lo­tom rat­nog va­zdu­ho­plov­stva, ko­ji je pu­kim slu­ča­jem pre­ži­vio bom­bar­do­va­nje Be­o­gra­da 6. apri­la 1941. go­di­ne. In­te­re­so­va­la ga je, po­red osta­log, di­na­mi­ka iz­grad­nje pru­ge Be­o­grad–Bar.
Pri­čao sam mu o mo­joj ne­dav­noj po­sje­ti ra­di­li­štu, grad­nji ve­li­kog mo­sta na Ma­loj ri­je­ci, ka­da sam ob­ja­vio re­por­ta­đu u sa­ra­jev­skom ne­djelj­ni­ku „Svi­jet.” Za­ni­mlji­vo gra­di­li­šte ne sa­mo po grad­nji naj­vi­šeg že­lje­znič­kog mo­sta u Evro­pi. Pr­vi put na tom objek­tu bi­la je in­sta­li­ra­na fa­bri­ka be­to­na. Naj­za­htjev­ni­je mje­sto grad­nje na pru­zi, kao da­nas nad­vo­žnjak na Mo­rač­ni­ku.
Ra­di­lo se ta­da o naj­ve­ćoj in­ve­sti­ci­ji dru­ge Ju­go­sla­vi­je. Grad­nju je pra­ti­la pra­znič­na i eufo­rič­na at­mos­fe­ra, uz mu­zič­ki hit bra­će Ba­jić „Po­la ve­ka sr­ba­di­ja če­ka, „uz sti­ho­ve – „Si­tan ka­men do ka­me­na... Cr­na Go­ro slo­bo­dar­ska, li­je­pa ti pru­ga bar­ska... to je če­do se­stre dvi­je, Cr­ne Go­re i Sr­bi­je...”
Da­nas je u to­ku re­a­li­za­ci­ja no­ve ma­mut­ske in­ve­sti­ci­je, auto­put Bar–Bo­lja­re, uz če­sto is­ti­ca­nje zva­nič­ni­ka da je to naj­ve­ća in­ve­sti­ci­ja u isto­ri­ji Cr­ne Go­re. Tvrd­nja mi­slim da je spor­na. Mi­slim da je naj­ve­ća in­ve­sti­ci­ja ve­za­na za grad­nju pru­ge BB, Bar –Pri­je­po­lje, što je fi­nan­si­ra­la Sr­bi­ja. Slo­ve­ni­ja i Hr­vat­ska, naj­ra­zvi­je­ni­je re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je od­u­sta­le su od fi­nan­si­ra­nja ovog ka­pi­tal­nog dr­žav­nog pro­jek­ta SRJ, ko­je su pr­ve uda­ri­le no­gom u za­jed­nič­ku dr­ža­vu. A od­mah na­kon ka­ta­stro­fal­nog ze­mljo­tre­sa u Cr­noj Go­ri, 15. apri­la 1979. go­di­ne, po­red go­le­me ju­go-so­li­dar­no­sti, Sr­bi­ja je je­di­na iz­gla­sa­la za­kon o iz­dva­ja­nju od ne­to-za­ra­da 1 odsto svih za­po­sle­nih Sr­bi­je za ob­no­vu po­ru­še­ne Cr­ne Go­re od po­sle­di­ca ze­mljo­tre­sa. Ni­je te­ško iz­ra­ču­na­ti ko­li­ka je ta po­moć bi­la – broj upo­sle­nih, pu­ta 1 od­sto mje­seč­no, pu­ta 12 mje­se­ci pu­ta de­set go­di­na. Ka­da su Ari­sto­te­la pi­ta­li šta br­zo sta­ri, on je od­go­vo­rio – za­hval­nost!
Vri­jed­nost Cr­ne Go­re le­ži u nje­nim ve­li­kim po­je­din­ci­ma či­ja po­ja­va ni­je bi­la uslo­vlje­na nje­nim isto­rij­skim raz­vit­kom. Nje­ni ve­li­ki po­je­din­ci su bi­li svoj su­di­ja i dru­gi­ma za­kon.
Vra­ti­mo se dru­mo­vi­ma. Vo­za­či u nas ne zu­re da bi sti­gli na vri­je­me, ne­go da stig­nu pri­je vre­me­na. Pri­ti­skom na gas po­ka­zu­ju da su ne­ko, pa je to­li­ko mr­tvih.