-Pi­še: Vla­dan Šće­pa­no­vić

Na­to­plje­na je kr­vlju ova ze­mlja, gri­jeh je mu­či na sva­kom ko­ra­ku, po­vri­je­đe­na vje­kov­nim stra­da­nji­ma, umor­na od po­bje­da ko­je isti njen na­rod oma­lo­va­ža­va i ospo­ra­va, uve­nu­la od tu­ge za glad­nom dje­com, vla­žna od su­za maj­ki i se­sta­ra, že­na i dje­vo­ja­ka. Iz­mu­če­na od tu­đi­na, a što je naj­te­že, po­ni­že­na od svog na­ro­da i onih ko­ji ga vo­de.
Svu­da u svi­je­tu umi­ru vla­da­ri, voj­sko­vo­đe, ca­re­vi i kra­lje­vi, sa­mo kod nas umi­re ze­mlja, a sa njom na­rod i kul­tu­ra i sve ono vri­jed­no, što su stva­ra­le ge­ne­ra­ci­je pre­da­ka vje­ko­vi­ma. Ne­ma je ko za­šti­ti­ti, ni od­bra­ni­ti, ni sa­ču­va­ti, ako sa­mo ja­či vje­tar du­ne, ras­pr­ši­će nam i sa­da­šnjost i bu­duć­nost, a pro­šlost od bru­ke ne smi­je­mo ni po­mi­nja­ti, jer sva­ki spo­me­nik ko­ji smo po­di­gli, sru­ši­li smo ga, a sva­kog ju­na­ka ko­jeg smo opje­va­li, obru­ka­li smo i po­plju­va­li. Ku­da smo se ovo za­pu­ti­li, ne zna­ju­ći sta­ze ni pu­te­ve, gu­sta je i te­ška ma­gla oko nas, ni ovo ne­bo vi­še ni­je isto, mo­re nam se za­mu­ti­lo, tu­đe nam ru­ke ras­kr­šća po­ka­zu­ju, a mi ko sli­jep­ci ide­mo, vo­đe­ni po­hle­pom i vje­rom da će nas du­šma­ni iz­ve­sti na pra­vi put.
Na­ro­de, ne­sre­ćo, vi­diš li ti ove gro­bo­ve oko se­be? To ni­je­su ra­ke, ne­go sno­vi o bo­ljem sju­tra za nas ko­ji za­bo­ra­vlja­mo če­te slav­nih ,za­bo­ra­vlja­mo one ko­ji su išli u ko­lo­ni je­dan po je­dan, gr­le­ći smrt kao bli­žnjeg svog i na­da­ju­ći se da nji­hov ži­vot ni­je uza­lud­no po­klo­njen. Ko­me po­klo­njen, na­ma, je­smo li vri­jed­ni to­ga kad smo pu­sti­li ovu ban­du da nam kro­ji isto­ri­ju, skr­na­vi spo­me­ni­ke, i kra­de ži­vot na­šoj dje­ci, jer ovaj naš ži­vot je odav­no bez­vri­je­dan. Ova ze­mlja je na umo­ru, oku­pi­ra­na i opljač­ka­na, ne­sreć­na zbog nas ova­kvih, jer mi ko­ji se bo­ri­mo, ne bo­ri­mo se ko­li­ko tre­ba i ka­ko tre­ba. Ovi ko­ji se ne bo­re, ne­go ću­te, i odo­bra­va­ju, oni su sta­vi­li ru­ku na usta, sa­da već ne­moć­noj ze­mlji, uzi­ma­ju­ći joj zad­nji dah ži­vo­ta i na­de da ne­što hra­bro i ot­me­no u ovom na­ro­du po­sto­ji… Po­sto­ji li?
U naj­ve­ćem mla­da­lač­kom i pa­tri­ot­skom za­no­su, spre­man ži­vot da po­klo­nim je­di­noj dr­ža­vi ko­ju pri­zna­jem kao svo­ju, So­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji, uze­li su mi je isti ovi idi­o­ti, ko­ji sa­da sa svo­jim men­to­ri­ma i tvor­ci­ma kr­va­vih na­ših ra­to­va i ne­sre­će, oti­ma­ju i ovu sto­pu na ko­joj ne­si­gur­ni sto­ji­mo. Ostao nam je za­vi­čaj, Cr­na Go­ra, ze­mlja gdje smo ro­đe­ni, či­ju su dr­žav­nost unov­či­le de­ge­ne­rič­ne pa­tri­o­te, po­čev od sit­nih kan­ce­la­rij­skih pa­co­va, slu­žbe­ni­ka, nvo-gre­ba­to­ra, kri­mi­na­la­ca i žan­da­ra, di­rek­to­ra i mi­ni­sta­ra, pa sve do dr­žav­nog vr­ha, od či­je su po­hle­pe i bez­oč­no­sti obo­lje­li i ze­mlja i na­rod. To su be­stid­ni­ci ko­ji di­žu spo­me­ni­ke svi­ma od ko­jih ima­ju ko­ri­sti u da­tom mo­men­tu, a kad im vi­še ne tre­ba­ju, pro­da­li bi i gro­bo­ve i spo­me­ni­ke. To su oni, ko­ji uki­da­ju ime­na i na­zi­ve bu­le­va­ra i uli­ca, a po­tom tra­že da se isti vra­te, ka­ko bi iza­zva­li no­ve po­dje­le, upu­ti­li bra­ću jed­ne na dru­ge i vla­da­li ne­slo­gom za­lu­đe­nog na­ro­da. To su biv­ši i sa­da­šnji, po po­tre­bi par­ti­za­ni i čet­ni­ci, Ju­go­slo­ve­ni, Sr­bi ili Cr­no­gor­ci, a u stva­ri ni­šta­vi­la, bez ika­kvog iden­ti­te­ta. Oni ni­je­su lju­di, ne­go stvo­re­nja bez emo­ci­ja i mo­ra­la, ili bi­lo ka­kvih ljud­skih oso­bi­na. Kao da su no­va ra­sa, ko­ja je, eto po ne­sre­ći, na­sta­la upra­vo kod nas. Mi smo ih pu­sti­li da nam upra­vlja­ju ži­vo­tom, tri­de­set go­di­na, a po­la­ko pre­u­zi­ma­ju i ži­vo­te na­ših po­to­ma­ka… Ka­kva sra­mo­ta i po­ni­že­nje, ka­kva pro­past.
Je­di­ni i naj­ve­ći mo­tiv za bor­bu, ko­ji je pre­o­stao, jesu na­ša dje­ca. Mi odav­no, ova­kvi ka­kvi smo, ne za­slu­žu­je­mo bo­lje, ali nam dje­ca odo­še, ra­zi­đo­še se raz­o­ča­ra­na u na­ša la­žna obe­ća­nja, jer za raz­li­ku od svog ne­sreć­nog na­ro­da, oni vje­ru­ju svo­jim oci­ma, a upra­vo je to su­šti­na i je­di­na isti­na. Ne­će bi­ti bo­lje do­kle god ne sru­ši­mo iz­daj­ni­ke i lo­po­ve sa vla­sti, oslo­bo­di­mo ze­mlju od bo­le­snih umo­va sa Za­pa­da i ne pru­ži­mo ru­ku bra­ći, za ko­je nam je na­met­nu­to da gle­da­mo kao du­šma­ne. Ne po­sto­ji ve­ćih du­šma­na, ovoj ze­mlji i ovom na­ro­du, ne­go što je ova vlast i nji­ho­vi pol­tro­ni. Oni su gu­ba i ku­ga, otrov za lju­de vo­du i ze­mlju, za­to je ovaj na­rod i bo­le­stan, a je­di­na na­da osta­la je u na­šoj dje­ci ko­ju smo sla­ga­li i pred ko­jom smo se opet po­ni­zi­li.