-Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov

To je po­ma­lo kao raz­li­ka iz­me­đu oslo­vlja­va­nja sa ,,dru­ga­ri­ca’’ (,,drug’’) ili sa ,,go­spo­đa’’ (,,go­spo­din’’). Ili sa ,,bra­ćo i se­stre’’ ili ,,go­spo­đe i go­spo­do’’. Pa se, re­ci­mo, čla­no­vi sop­stve­ne stran­ke, re­ci­mo u vest­min­ster­skom par­la­men­tu, na­zi­va­ju uva­že­nim pri­ja­te­lji­ma, a oni dru­gih par­ti­ja uva­že­nom go­spo­đom ili go­spo­di­nom. Za­to ka­da Ma­kron Vu­či­ću ka­že „Dra­gi moj pri­ja­te­lju“ to ne bi tre­ba­lo shva­ti­ti kao „dra­gi moj iz­daj­ni­če Ko­so­va“. En­gle­zi i Ame­ri­kan­ci, i ma­nje vi­še ko­god pi­še pi­sma na en­gle­skom, uvi­jek svo­ja obra­ća­nja po­či­nju sa „Dra­ga“ ili „Dra­gi“, čak iako je sa­dr­žaj pi­sma ve­o­ma ne­pri­ja­tan. Na pri­mjer „Dra­gi pri­ja­te­lju, ovo je ob­ja­va ra­ta“ sa­svim je u skla­du sa di­plo­mat­skom sti­li­sti­kom. Ako se re­ci­mo če­sto su­sre­će­te sa Hojt Ji­om, oslo­vi­ti ga ta­ko ka­ko se pri­mje­ra ra­di La­vrov obra­ća Ti­ler­so­nu, sa „Moj pri­ja­te­lju“, sa­svim je di­plo­mat­ski pri­klad­no. Na po­čet­ku od­no­sa, go­spo­din je bo­lje.
Na­rav­no, ako ste Karl Šmit on­da je ri­ječ o dru­ga­či­joj po­dje­li – na pri­ja­te­lje i ne­pri­ja­te­lje, ali on­da tre­će­ga ne­ma. A ako do­bro ra­zu­mi­jem srp­skog mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va, on bi da raz­li­ku­je još i part­ne­re od sa­ve­zni­ka. Gdje je, kod ove po­sled­nje po­dje­le, Ame­ri­ka part­ner, a Ru­si­ja sa­ve­znik.
Part­ner ili sa­ve­znik u če­mu tač­no? U is­pu­nja­va­nju srp­skih in­te­re­sa, ko­ji su, ako sam do­bro ra­zu­mio, ne­pro­mjen­lji­vi, vječ­ni ta­ko­re­ći. U ovom slu­ča­ju, ri­ječ je o Ko­so­vu. Da­kle, SAD su part­ner Sr­bi­je u is­pu­nje­nju nje­nih, srp­skih, ko­sov­skih in­te­re­sa. Da li se to že­li re­ći? Za­pra­vo ne, jer ka­da je ri­ječ o Ko­so­vu, po mi­ni­stru di­plo­ma­ti­je, SAD ra­de pro­tiv srp­skih in­te­re­sa. A ta­ko­đe i Fran­cu­ska, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, Nje­mač­ka i ne ma­li broj evrop­skih dr­ža­va, što ve­li­kih, a još vi­še ma­lih. Sr­bi­ja, da­kle, ima ma­lo pri­ja­te­lja u Evro­pi. Ima li bar part­ne­re?
To za­vi­si, ko­li­ko ja ra­zu­mi­jem ri­ječ part­ner, od to­ga da li se sa­ra­đu­je u za­jed­nič­koj stva­ri. No, ka­da je ri­ječ o srp­skim ko­sov­skim in­te­re­si­ma, te za­jed­nič­ke stva­ri, tog za­jed­nič­kog in­te­re­sa ne­ma, ta­ko da ne­ma ni part­ner­stva. Na­rav­no, mo­že bi­ti part­ner­stva u dru­gim stva­ri­ma, re­ci­mo ka­da je ri­ječ o učla­nje­nju u Evrop­sku uni­ju. Na to ću se vra­ti­ti.
Pri­je to­ga, ako se mo­že bi­ti part­ner čak i ako po­sto­je ne­sa­gla­sni in­te­re­si po ne­koj, u ovom slu­ča­ju ključ­noj stva­ri, ka­da su in­te­re­si su­ko­blje­ni u stva­ri od naj­ve­ćeg zna­ča­ja za jed­nu stra­nu, da­kle ako u tom slu­ča­ju mo­že po­sto­ja­ti part­ner­ski od­nos u re­ci­mo me­đu­na­rod­nim po­slo­vi­ma od za­jed­nič­kog in­te­re­sa – za­što ne bi mo­glo po­sto­ja­ti i pri­ja­telj­stvo? Jer, dok se kod part­ner­stva pod­ra­zu­mi­je­va da ne po­sto­je su­ko­bi in­te­re­sa, ne sa­mo u ne­kom kon­kret­nom za­jed­nič­kom po­du­hva­tu, već i u dru­gi­ma, bar do mje­re da oni ne sto­je na pu­tu kon­kret­nom part­ner­stvu, ma­kar i sa­svim ogra­ni­če­nom – to ne mo­ra da va­ži za pri­ja­telj­stvo. Jer pri­ja­te­lji ne mo­ra­ju da ima­ju za­jed­nič­ke in­te­re­se i nji­ho­vi in­te­re­si za­pra­vo mo­gu da se su­ko­blja­va­ju. Ni­šta ne sto­ji na pu­tu lju­di­ma i čak ze­mlja­ma da bu­du pri­ja­te­lji, iako ne­ma­ju iste in­te­re­se i oni su za­pra­vo su­ko­blje­ni (re­ci­mo, oni jed­ni dru­gi­ma kon­ku­ri­šu u raz­li­či­tim po­lji­ma dje­lat­no­sti).
Ali ako ste ta­ko­zva­ni re­al­ni po­li­ti­čar, ge­o­po­li­ti­čar ta­ko­re­ći, tvr­di­će­te da u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma ne­ma pri­ja­telj­stva i da po­go­to­vo ne­ma po­sto­ja­nih part­ner­sta­va, pa uosta­lom ni traj­nih sa­ve­zni­šta­va, već su traj­ni sa­mo dr­žav­ni in­te­re­si (na­ci­o­nal­ni in­te­re­si su si­no­nim­ni sa dr­žav­nim, što ni­je uvi­jek ja­sno ka­da se u srp­skoj jav­no­sti go­vo­ri o na­ci­o­nal­nim – mi­sli se et­nič­kim – i dr­žav­nim in­te­re­si­ma).
Sa­ve­zni­ci ne mo­ra­ju da bu­du pri­ja­te­lji. Uosta­lom, tra­di­ci­o­nal­ni srp­ski sa­ve­zni­ci su Ame­ri­ka, Bri­ta­ni­ja i Fran­cu­ska, ko­ji sa­da, po srp­skoj di­plo­ma­ti­ji, ni­su ni pri­ja­te­lji ni­ti sa­ve­zni­ci. Ru­si­ja, opet, ni­je uvi­jek bi­la srp­ski sa­ve­znik, ne­za­vi­sno od to­ga što se uglav­nom ta­ko pred­sta­vlja u srp­skoj jav­no­sti. Ako bi se ra­ču­na­lo u go­di­na­ma, po­me­nu­te za­pad­ne ze­mlje su, sva­ka po­je­di­nač­no, bi­le srp­ski sa­ve­zni­ci du­že od Ru­si­je. To ni­je bi­lo ta­ko sa­mo za­to što je Ru­si­ja bi­la SSSR, a Sr­bi­ja Ju­go­sla­vi­ja, već i ne­za­vi­sno od to­ga. Ali na­rav­no, ne mo­že se tek ta­ko iz­bri­sa­ti se­dam­de­se­tak go­di­na srp­ske i ru­ske isto­ri­je.
Part­ner­stva su za­pra­vo po­sto­ja­ni­ja od sa­ve­zni­šta­va zbog ka­rak­te­ra za­jed­nič­kog in­te­re­sa. I tu je opet od zna­ča­ja pri­ja­telj­stvo, kao i ne­pri­ja­telj­stvo. Jer dok je te­ško re­ći šta je pri­ja­telj­stvo u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma, zna se šta je ne­pri­ja­telj­stvo. To je su­kob in­te­re­sa u ko­jem ar­bi­tri­ra od­nos sna­ga, moć sa ko­jom su­ko­blje­ni ras­po­la­žu, usled če­ga su sa­ve­zni­štva po­treb­na. Ta­ko da ka­da se ka­že da je Ru­si­ja sa­ve­znik Sr­bi­je, to zna­či da one ima­ju za­jed­nič­kog ne­pri­ja­te­lja ili za­jed­nič­ke ne­pri­ja­te­lje.
Ko su ti ne­pri­ja­te­lji? To su oni ko­ji ni­su pri­ja­te­lji, čak i ako su part­ne­ri. Uko­li­ko se vje­ru­je da part­ne­ri u ne­koj stva­ri mo­gu da bu­du ne­pri­ja­te­lji u dru­goj, u ovom slu­ča­ju u stva­ri od po­seb­nog, za­pra­vo naj­ve­ćeg in­te­re­sa za Sr­bi­ju – ta­da je ru­sko sa­ve­zni­štvo sred­stvo u ne­pri­ja­telj­skom su­ko­bu sa za­pad­nim part­ne­ri­ma.
Ka­ko bi­smo mo­gli da zna­mo da je to sa­dr­žaj srp­ske di­plo­ma­ti­je? Po od­no­su pre­ma Evrop­skoj uni­ji. Na­i­me, član­stvo u EU ni­je ni part­ner­stvo ni­ti sa­ve­zni­štvo, već za­i­sta ne­što bli­sko pri­ja­telj­stvu. In­te­re­si tu ni­su od naj­ve­ćeg zna­ča­ja, osim uko­li­ko se ne go­vo­ri o ne­koj vr­sti jav­nih in­te­re­sa. EU je, po to­me, ne­ka vr­sta dr­žav­ne za­jed­ni­ce unu­tar ko­je vla­da ne­ka vr­sta pri­ja­telj­skih, ne tek part­ner­skih ili sa­ve­znič­kih, od­no­sa.
Ta­ko da je do­sled­no tvr­di­ti, kao što mi­ni­star srp­ske di­plo­ma­ti­je i tvr­di, da Sr­bi­ja ne mo­že bi­ti čla­ni­ca Evrop­ske uni­je ako bi tre­ba­lo da re­de­fi­ni­še svo­je ko­sov­ske in­te­re­se. I dok se sa­ve­zni­štvo sa Ru­si­jom ne mo­ra shva­ti­ti kao ne­pri­ja­telj­stvo sa Evrop­skom uni­jom, pri­ja­telj­stvo je tu sva­ka­ko is­klju­če­no, za­jed­no sa član­stvom. Ka­da je ri­ječ o od­no­su pre­ma SAD, ru­sko sa­ve­zni­štvo pod­ra­zu­mi­je­va da srp­ski od­no­si sli­je­de ru­ske, pa oni mo­gu da bu­du part­ner­ski ili ne­pri­ja­telj­ski, u za­vi­sno­sti od me­đu­sob­nih od­no­sa Ru­si­je i Ame­ri­ke, i za­pra­vo ne­za­vi­sno od srp­skih ko­sov­skih in­te­re­sa.
Sr­bi­ja, po mi­ni­stru di­plo­ma­ti­je, bar u Evro­pi, uz SAD, ne­ma ni mno­go pri­ja­te­lja, čak ni sa­mo u oslo­vlja­va­nju, ni­ti je mno­gi­ma od njih part­ner, već je sa­ve­znik ru­skih in­te­re­sa i za­uz­vrat oče­ku­je ru­sku po­dr­šku srp­skim ko­sov­skim in­te­re­si­ma. A ko­ji su ovi po­sled­nji, tek je po­treb­no de­fi­ni­sa­ti.
Pe­šča­nik.net