-Pi­še: Vla­di­mir Bo­ri­čić

Je­dan jav­ni sud­ski pro­ces, već du­že vre­me­na, za­ba­vlja, ali i ner­vi­ra TV gle­da­o­ce, a bio je, sva pri­li­ka, za­mi­šljen kao ve­li­ki de­mo­krat­ski is­ko­rak, da se jav­no­sti po­ka­že ka­ko se utvr­đu­je isti­na i ka­ko se prav­da di­je­li. Tre­ba­lo je opo­vrg­nu­ti ne­ke ra­ni­je kri­ti­ke da u na­šem sud­stvu ima tru­lih da­sa­ka. Pra­vo go­vo­re­ći, ovaj far­sič­ni pro­ces je do­ka­zao da je truo i pa­tos i pla­fon ove va­žne dr­žav­ne gra­đe­vi­ne. ,,Su či­me će­mo izać’ pred Mi­lo­ša“, a to je Evro­pa od mi­lo­šte?! Avaj, ona sta­ra „ka­di­ja te tu­ži, ka­di­ja ti su­di“, po­ka­za­la je svu du­bi­nu sve­na­rod­nog is­ku­stve­nog zna­nja i za­ključ­ka. (Ex­pe­ri­en­tia do­cet.)
Ovaj pro­ces je, od stra­ne re­ži­ma, pro­jek­to­van i pro­vid­no re­ži­ran, ali je, sve do­sad po­ka­zao su­dij­sku pri­stra­snost i aro­gan­ci­ju, ali i smi­je­šnu stra­nu. Svje­dok sa­rad­nik je glu­po i bez­oč­no jeo po­vje­re­nje TV gle­da­la­ca u prav­du i pra­vič­nost na­še ju­ris­dik­ci­je. Sve iz­gle­da tu­žno i smi­je­šno, ma­da je smi­jeh stro­go sank­ci­o­ni­san i nov­ča­no ka­žnjiv od stra­ne „ve­le­va­žnog“ sud­skog vi­je­ća ko­je je bud­no pra­ti­lo da se slu­čaj­no ne po­ja­vi ka­kav smi­je­šak na li­ci­ma op­tu­že­nih i nji­ho­vih bra­ni­la­ca i da se ta­ko na­ru­ši pro­ce­sna di­sci­pli­na.
Svje­dok je po­čeo da ko­ke­ti­ra i do­mi­ni­ra pro­ce­som. Vje­što se is­ko­be­ljao iz dža­ka u ko­ji ga je pro­ku­ra­tor smje­stio i do­zvo­lio mu da vje­što po­ku­ša­va da po­ha­ra svu nji­vu isti­ne po­put Ko­či­će­vog ja­zav­ca pred su­dom.
Ubr­zo ga je do­če­kao i pru­žio mu uto­či­šte na jed­nom TV ka­na­lu za­stup­nik „ži­ve isti­ne“, do­vr­ša­va­ju­ći isle­đi­va­nje mno­go de­talj­ni­je i dru­ga­či­je. Ta­ko je naš „Ja­zo“ de­ma­ski­rao ne­do­sta­tak no­vi­nar­skog pro­fe­si­o­na­li­zma ovog fru­stri­ra­nog i ostra­šće­nog TV vo­di­te­lja i udvo­ri­ce re­ži­ma.
Ka­ko bi­smo zna­li ka­kvo nam je sud­stvo i su­do­vi da ni­je bi­lo ovog fa­mo­znog pro­ce­sa? Is­po­sta­vi­lo se da je ovaj pro­ces ja­sno upo­zo­re­nje svi­ma ko­ji tra­že prav­du i pra­vič­nost od ova­kve ju­ris­dik­ci­je da ne ga­je ve­li­ke na­de. (Chi si pe­sce di spe­ran­za mu­o­re di fa­me). Ko se hra­ni na­dom umi­re od gla­di, re­kli su Ita­li­ja­ni.
Pre­ko ovog jav­nog su­đe­nja vi­dje­li smo ko­li­ko se ma­lo po­štu­je in­te­gri­tet lič­no­sti i pre­zump­ci­ja ne­vi­no­sti i ka­ko se is­tra­žu­je isti­na. Sti­če se uti­sak da je sud pre­ten­ci­o­zno se­bi sta­vio u za­da­tak da po sva­ku ci­je­nu oprav­da na­mje­ru uci­je­nje­nog pro­ku­ra­to­ra. Pre­ne­se­no na po­li­tič­ki te­ren, pro­ces se iz­ro­dio u dvo­boj opo­zi­ci­je i in­kvi­zi­ci­je. I kao da jav­nom mnje­nju sto­ji pre­po­ru­ka da na­vu­če ma­sku rav­no­du­šno­sti i da bez gnu­ša­nja i po­di­za­nja gla­sa pri­hva­ti ono što mu se nu­di pu­tem ovog pro­ce­sa ko­ji oči­to ima ide­o­lo­šku i po­li­tič­ku osno­vu. Ipak, osta­je na­da da će se sud na­ći pred su­dom sa­vje­sti. (In fo­ro con­sci­en­ti­ae).
Te­ško je ne na­ru­ga­ti se glu­po­sti­ma, ka­ko je re­kao rim­ski pje­snik Ju­ve­nal.