-Autor: De­jan Ilić

Pi­ta­nje je te­ško: ko­li­ko Sr­bi­ja tre­ba da bu­de ma­la da se u njoj ne bi mr­zje­le po­di­je­lje­ne i na me­đu­sob­no is­tre­blje­nje sprem­ne gru­pe? Mo­že li se za „Sr­be“ uop­šte za­mi­sli­ti jed­na ta­ko ide­al­no ma­la dr­ža­va u ko­joj će ži­vje­ti sa­mo lju­di ko­ji su jed­ni s dru­gi­ma sreć­ni ili ba­rem jed­ni dru­gi­ma po vo­lji. Re­ci­mo, dr­ža­va u ko­joj po­sto­ji sa­mo sport­ski klub Par­ti­zan i sa­mo na­vi­ja­či Par­ti­za­na. Ili – sa­mo sport­ski klub Cr­ve­na zve­zda i nje­go­vi na­vi­ja­či. Ili – sa­mo jed­na stran­ka, re­ci­mo ova što je tre­nut­no na vla­sti i is­klju­či­vo nje­ne pri­sta­li­ce.
U re­du, ana­lo­gi­ja iz­me­đu klu­bo­va i nji­ho­vih na­vi­ja­ča s jed­ne stra­ne, te stran­ke i nje­nih pri­sta­li­ca s dru­ge pri­mjet­no še­pa. Sport kao vid po­pu­lar­ne kul­tu­re upra­vo tre­ba da di­je­li i tom po­dje­lom u jed­nom tač­no de­fi­ni­sa­nom pro­sto­ru (spor­ta) pa­ci­fi­ku­je ne­ke po sve­mu su­de­ći ne­iz­bje­žne, ba­rem u sa­vre­me­nom dru­štvu, ko­lek­tiv­ne stra­sti. Ostra­šće­na pri­vr­že­nost svo­joj gru­pi i mr­žnja pre­ma dru­gi­ma, kao naj­če­šći ob­lik iden­ti­fi­ka­cij­ske ma­tri­ce, mo­že se u po­lju spor­ta iži­vje­ti a da to, po pret­po­stav­ci, ne ugro­zi funk­ci­o­ni­sa­nje či­ta­vog dru­štva.
Na­rav­no, i za sport­sku mr­žnju po­sto­je gra­ni­ce do­pu­šte­nog. Ka­da su ano­nim­ni „na­vi­ja­či“ (mo­gu za­mi­sli­ti niz te­žih ri­je­či od ovih ogra­đu­ju­ćih na­vod­ni­ka, ali ne vi­dim za­što bih ov­dje mo­rao da ih upo­tri­je­bim; ne­ka či­ta­lac sam iza­be­re pri­klad­ni ter­min) ovih da­na ski­nu­li plo­či­ce sa Zve­zdi­nim ime­nom sa tro­fe­ja Ku­pa Ra­di­vo­ja Ko­ra­ća, sve to sni­mi­li i po­sla­li na in­ter­net da se po­hva­le svo­jom glu­po­šću, na­ru­še­na je ta gra­ni­ca. Gra­ni­cu ni­je po­što­va­la ni Zve­zdi­na upra­va ka­da je ovu dvo­ji­cu ne­sreć­ni­ka u svom sa­op­šte­nju po­is­to­vje­ti­la s či­ta­vim Par­ti­za­nom.
Dvo­ji­ca „kle­sa­ra“ po­tru­di­li su se (ko­li­ko uspje­šno, vi­dje­će­mo) da osta­nu ne­po­zna­ti (i ti­me po­ka­za­li ma­kar trun­ku sti­da zbog ono­ga što ra­de). Zve­zdi­na upra­va, pak, otvo­re­no je sta­la iza sram­ne, mr­zi­lač­ke re­ak­ci­je. Na tu­pa­vi gest sim­bo­lič­nog uni­šte­nja „ne­pri­ja­te­lja“ dvo­ji­ce ano­ni­mu­sa, ta upra­va je – ne­po­gre­ši­vo u ma­ni­ru svo­ga vo­đe (na­vi­ja­ča) – od­go­vo­ri­la zva­nič­nom mr­žnjom. Ali sve to je, na kra­ju kra­je­va, sa­mo sport i dok god je ta­ko, ve­će šte­te ne bi tre­ba­lo da bu­de. Po­pu­lar­na kul­tu­ra i ina­če re­ar­ti­ku­li­še su­ko­be u dru­štvu i pro­jek­tu­je ih na – re­ci­mo to ta­ko – ne­bit­ne stva­ri. S po­li­ti­kom je dru­ga­či­je.
Po­sao po­li­ti­ke je da an­ta­go­ni­zme iz­rav­no ar­ti­ku­li­še, da im ot­kri­je uzro­ke i da ih ako je mo­gu­će ot­klo­ni ili ba­rem ubla­ži. Kraj­nje po­jed­no­sta­vlje­no, po­pu­lar­na kul­tu­ra (če­sto, ali ne uvi­jek) slu­ži kao oma­mlji­vač; ona pre­u­smje­ra­va i ta­ko pa­ci­fi­ku­je „opa­sne“ stra­sti. Po­li­ti­ka tre­ba da bu­de sve su­prot­no od to­ga. Ona ne smi­je da pri­kri­va su­ko­be, ali tre­ba da vo­di ka nji­ho­vom mir­nom ra­zr­je­še­nju. To je je­di­ni na­čin da se ži­vi za­jed­no u slo­že­nim dru­štvi­ma. Sve što bi u spor­tu i na­vi­ja­nju mo­glo bi­ti do­zvo­lje­no, u po­li­ti­ci je ne­do­pu­sti­vo. Za­to ana­lo­gi­ja s po­čet­ka ni­je do­bra.
Što ne zna­či da ni­je tač­na. Te­ku­ći re­žim u Sr­bi­ji pre­u­re­dio je po­li­tič­ko po­lje u sta­di­on, a po­li­ti­ku u na­vi­ja­nje. Ne­vo­lja je u to­me što sim­bo­lič­no is­tre­blje­nje ne­pri­ja­te­lja u spor­tu, u po­li­ti­ci pre­sta­je da bu­de sim­bo­lič­no. Pod te­ku­ćim re­ži­mom, po­li­ti­ka u Sr­bi­ji bu­kval­no po­sta­je bor­ba na ži­vot i smrt, a iz­bo­ri do­slov­na eg­ze­ku­ci­ja pro­tiv­ni­ka. Sto­ga zbu­nju­je ja­ka re­ak­ci­ja Zve­zdi­ne upra­ve na gest dvo­ji­ce, ipak, mo­ro­na. Zbu­nju­je i iz­o­sta­nak osu­de ve­ći­ne me­di­ja ne sa­mo po­na­ša­nja Zve­zdi­ne upra­ve, već i jed­na­ko mo­ron­skog po­na­ša­nja stran­ke na vla­sti, sa po­ten­ci­jal­no po­gub­nim po­sle­di­ca­ma. Ili se i ov­dje još jed­nom po­tvr­đu­je da po­pu­lar­na kul­tu­ra uop­šte, a sport po­seb­no, ka­da ra­de „dru­štve­no ko­ri­stan“ po­sao u stva­ri sa­mo od­vla­če pa­žnju sa pra­vog pro­ble­ma.
Pe­šča­nik.net