Mo­je se mi­sli ro­je ko pče­li­ce ra­di­li­ce i po­ne­kad se sa­ma na­smi­jem šta mi sve pro­le­ti kroz gla­vu. Ta­ko ovih da­na raz­mi­šljam o sve­mu i sva­če­mu. Ovo pro­du­že­no lje­to baš pri­ja ovim Ha­ši­mo­to­vi­ći­ma da se ras­pli­nu u emo­ci­ja­ma i raz­mi­šlja­nji­ma, pla­no­vi­ma i sa­nja­re­nji­ma. Re­ci­mo, raz­mi­šljam o to­me ka­ko mi, ovih i pro­te­klih da­na, če­sto, ne­sta­ju stva­ri po ku­ći. Stal­no se tra­žim sa ne­kim pa­pi­ri­ma, to­plo­mje­ri­ma, he­mij­skim olov­ka­ma, ne­kim re­zer­vnim dje­lo­vi­ma, ki­šo­bra­ni­ma. Po­ne­kad sjed­nem i mi­slim „Cr­na Bi­so, da l` si ti to ba­ci­la ili si ne­gdje sklo­ni­la, ili ga ne­ko sa­krio od te­be”. Ni­kad ne­ma še­će­ra kad baš me­ni za­tre­ba, ulje ne­sta­ne u sred pra­vlje­nja pi­te, to­ple vo­de u sred tu­ši­ra­nja, po­ne­kad se sve stva­ri uro­te pro­tiv me­ne. Od­lič­no znam da sam sta­vi­la pet pa­ri ča­ra­pa u ma­ši­nu i za­što sad fa­li jed­na, za­što se po tri­sta dva­de­set i če­ti­ri pu­ta vra­tim da pro­vje­rim da li sam uga­si­la pe­glu, ali, Bi­sa je na­šla sa­vr­šen na­čin da se ne bri­ne kad gdje kre­ne. Sli­kam ka­bal te­le­fo­nom i tad sam sto po­sto si­gur­na da se ne­će­mo za­pa­li­ti. Stal­no mi­slim, o mno­gim stva­ri­ma, re­ci­mo, odem da ku­pim ne­što i ku­pim sve, sem te bit­ne stav­ke za ko­ju sam za­pra­vo po­šla. Pa se vra­tim, ku­pim još tri i ta­ko, umje­sto po­tro­še­nih pe­de­set cen­ti bu­dem kra­ća dva­de­se­tak evri­ća, jer dok sam se sje­ti­la pra­ška za pe­ci­vo već sam po­la mar­ke­ta po­tr­go­va­la. Eh da, mo­ram sve da pam­tim, ali ka­ko, pi­šem, imam sve­sku, no­te­se. Kad po­pi­ti ko­ji li­jek, kad smo u ško­lu, tre­ning, ko­li­ko imam ra­ta za ci­pe­le, šta tre­ba ko­me za­vr­ši­ti, još kad mi pri­ja­te­lji ka­žu „Bi­so, za­bo­ra­vi­la si me”, sa­mo ih po­gle­dam „a na­rav­no da je­sam, ako ni­si u no­te­su, ne­ma te, ne po­sto­jiš, kao oba­ve­za ili za­da­tak”. E, on­da tre­ba na­ći he­mij­sku i pre­cr­ta­ti sve što je od­ra­đe­no, jer kad god tre­ba he­mij­ske ne­ma. To je ono ne­sta­ja­nje sa po­čet­ka pri­če. A on­da, gle­dam sve te dra­ge lju­de po dru­štve­nim mre­ža­ma, ka­ko ži­ve div­ne i sreć­ne ži­vo­te. I ka­pi­ram par fo­ra, ma­da da se ne la­že­mo i ja sam ta­kva. Ni­ka­da be­bu ne sli­ka­ti od­mah po ro­đe­nju ci­je­lu, ne­go u dje­lo­vi­ma. Da ovo ne ­bi zvu­ča­lo bo­le­sno, da po­ja­snim. Pr­vo se sli­ka­ju pr­sti­ći od ru­ku, za­tim od no­gu, pa ma­lo gu­ze, pra­mi­čak ko­se, to­čak od ko­li­ca. Pa kad pro­đe bab­skih če­tr­de­set da­na, e ta­da se mo­žda na­đe i kom­plet­na sli­ka. Oba­ve­zno sli­ka­nje is­pred za­vr­še­nog fa­kul­te­ta, sa kor­pom cvi­je­ća jer ako to­ga ne­ma, ko da ni­je ni stu­di­ja bi­lo, on­da uži­va­mo u sli­ka­ma ra­znih pu­no­ljet­sta­va, osam­na­est lje­ta , ki­lo šmin­ke, dva ki­la na­ki­ta, po­la ki­la tre­pa­vi­ca i la­žnih uvo­ja­ka, ali pre­slat­ko. On­da ima­mo, hej­te­re i laj­ka­če, i one du­bo­ko­um­ne, ko­ji­ma je sva­ki dru­gi sta­tus ci­tat. Po­bo­gu, ako ne­maš što sta­vi­ti iz svo­je gla­ve, od­ma­raj ma­lo, ni­je oba­ve­zno. Sem dru­štve­nih mre­ža mi ne­ki ima­mo i pra­vi dru­štve­ni ži­vot. Eto, ja imam ku­mu, pa ni sa kim se to­li­ko ne ismi­jem kao sa njom, iz­ci­rik­će­mo se kao lu­da­če u po­noć i oba­ve­zno je­dan sel­fi za kraj, da se zna da je do­la­zi­la. Imam i dra­ge pri­ja­te­lji­ce, sa ko­ji­ma se še­tam i nji­ho­va dje­ca, re­al­ni li­ko­vi, ko­ji me re­ci­mo sva­ko ju­tro po ma­ma­ma po­zdra­ve, skroz sim­pa­tič­no. I baš je do­bro bi­ti Bi­sa, ja kre­nem pri­ču o jed­noj, dru­goj, a za­vr­šim tek tre­ću te­mu. De­si li vam se dru­ga­ri­ce, sa­pat­ni­ce, Ha­ši­mo­to­vi­ce, da ne zna­te „da l` ste po­šle il` ste do­šle”, ono kre­ne­te po jed­nu stvar, a za­vr­ši­te ne­ku sto­tu, a ona naj­va­žni­ja ni­ka­ko da vam pad­ne na um. E me­ni ta­ko sva­ki dan. A da li ste raz­mi­šlja­le šta bi bi­lo da jed­no­ga da­na fa­bri­ke pre­sta­nu pro­iz­vod­nju ovog na­šeg li­je­ka, ka­kve bi bi­le, luj­ke skroz. Ču­la sam da je smi­jeh, onaj na glas, naj­bo­lji li­jek za štit­nja­ču. Pi­tam se ko­li­ko se nas na­smi­ja­lo ta­ko u po­sled­nje vri­je­me, ona­ko od sr­ca i iz du­še. Ka­žu i da pje­va­nje na glas po­ma­že iz­li­je­če­nju. Ko­ju bi ste sad za­pje­va­le, daj da ču­jem, ja mo­žda onu od Gra­še „ako me pi­ta­ju, mo­ja lju­u­u­ba­vi”, što me upra­vo pod­sje­ti­lo da sam ju­če pro­sla­vi­la če­tr­na­est go­di­na ži­vo­ta sa jed­nim pre­div­nim čo­vje­kom ko­ji me tr­pi baš ova­kvu, ne­sa­vr­še­nu, ra­si­ja­nu, ali na­smi­ja­nu i ras­pje­va­nu. Zna i on ne­kad da ka­že „Bi­se­ni­ja, za­bo­ra­vi­la si te­ra­pi­ju”, to je baš ono kad pre­tje­ram u hi­ste­ri­ji, mi­sle­ći da ta­ko vas­pi­ta­vam dje­cu. A dje­ca, ku­le­ri, ima­ju one spe­ci­fič­ne ti­nej­džer­ske po­gle­de, spo­ri i la­ga­ni, pr­ko­se Bi­si, vre­me­nu i gra­vi­ta­ci­ji i baš ih bri­ga. I tač­no, kao da smo ma­lo lju­bo­mor­ni na njih, što im je sve opu­šte­no, što mi ni­smo bi­li ta­kvi, ne­go otac okom, a mi sko­kom. A da­nas sve kre­će sa „ao, uf, mo­ram li, a što jaa”.
I ta­ko ja po­čeh jed­nu, pre­đoh na dru­gu i za­vr­ših na de­se­tu te­mu. A što ma­ri, bar vam sa Bi­som ni­je do­sad­no, a znam da će se mno­gi pre­po­zna­ti. Čuj, ko­me se sve ovo ni­je de­si­lo ma­kar hi­lja­du pu­ta. A baš je li­je­po na­po­lju, pro­du­že­no lje­to, div­na ka­sna je­sen, stvo­re­na za stva­ra­nje ne­kih li­je­pih uspo­me­na i ne za­bo­ra­vi­te da se vo­li­te. To je naj­va­žni­je, tri za­gr­lja­ja dnev­no, li­jek za du­šu i na­rav­no, či­taj­te Bi­su i pi­ši­te joj bi­se­ni­ja.ha­si­mo­to­vic­@gmail.com. Tu sam i bu­di­te do­bri.
Va­ša B.