Raz­mi­šlja­mo li za Bo­ga mi­lo­ga, ko­li­ko ni­šta ne zna­mo da ci­je­ni­mo dok to ne­što ne iz­gu­bi­mo ili to ne­što ne iz­gu­bi nas. Da li zna­mo ka­ko su div­ne te sit­ne po­bje­de, ma­le stva­ri, dok nas ne­ki gru­men pro­ble­ma ne tre­sne u gla­vu pa ne shva­ti­mo ka­ko je pre­li­je­po ma­šta­ti o no­vom pa­ru či­za­ma, ne­koj ve­če­ri, dok se ta­mo ne­ki Lu­ka bo­ri sa svo­jom maj­kom u epi na­pa­du, gr­če­vi­to dr­že­ći je za ru­ku, vri­šte­ći dok se zi­do­vi nji­ho­vog do­ma ci­je­pa­ju. Da li su vam i sa­da one troj­ke iz fi­zi­ke to­li­ki pro­blem ili lo­še ura­đe­no li­kov­no, dok gle­daš ka­ko maj­ka gu­ra u ko­li­ci­ma dje­voj­či­cu od dva­na­est go­di­na i lju­bi je pre­sreć­na jer joj je tog ju­tra re­kla „ma­ma , vo­lim te”. Ko­li­ko smo se­bič­ni od nu­la do bes­ko­nač­no ako se tim istim maj­ka, oče­vi­ma, lju­di­ma - bor­ci­ma, ko­ji ima­ju pro­ble­me ova­kve vr­ste, ža­li­mo na na­šu dje­cu ko­ja se ne ski­da­ju sa in­ter­ne­ta, jer smo im ku­pi­li naj­sku­plje te­le­fo­ne, pa po­sta­ju aso­ci­jal­na , dok se ovi dru­gi bo­re da ih pri­hva­te, za­vo­le, ne gle­da­ju „kao slo­no­ve na ba­ze­nu” i ču­do­vi­šna bi­ća. A on­da sva­ko­dnev­no mo­re onih ko­ji nas uče „sa­mo po­zi­tiv­no, ka­ko zra­čiš ta­ko pro­vla­čiš”. Dru­ška­ne moj, mo­že onaj lik sa is­pru­že­nom ru­kom na uli­ci mi­sli­ti po­zi­tiv­no po či­tav dan, ali mu ne­će to do­ni­je­ti ko­ri­cu hlje­ba, to­pao dom i iskren za­gr­ljaj. Ne­moj mi pro­si­pa­ti te ne­bu­lo­ze, ne­go po­mo­zi, bu­di kon­kre­tan, ura­di ne­što. Ne­moj mi iz to­pli­ne svog do­ma, baš kao i ja sa­da, pri­ča­ti o di­vo­ta­ma ži­vo­ta, a znaš da ni­je sve ta­ko pre­kra­sno, čak na­pro­tiv, mno­ge je go­re ne­go što mi­sliš, i sve je baš cr­no bi­je­lo da se ne la­že­mo, jer mi smo na­ci­ja ko­ja ne vo­li „ni­šta iz­me­đu”. O, div­no moj ko­le­ga da­nas re­če „Za­mi­sli­te da je nas ko Ki­ne­za” na što mu sa­mo krat­ko od­go­vo­rih „ne daj Bo­že”. Pa mi bi se po­u­bi­ja­li po fa­mi­li­ja­ma, po fir­ma­ma, još od vr­ti­ća bi kre­nu­li.Pro­či­tah pri­ču mo­je pri­ja­te­lji­ce o Franc Kaf­ki, lut­ki i dje­voj­či­ci. Naš bi joj čo­vjek re­kao „iz­gu­bi­la si je pa šta, ku­pi no­vu”, ali onaj sa du­šom će re­ći „ali na kra­ju, lju­bav će se vra­ti­ti u ne­kom no­vom ob­li­ku”. Isti­na. Ne­moj­te da ubi­je­mo lju­bav, a sva­ko­ga da­na je ubi­ja­mo po ma­lo, la­ga­no, neo­sjet­no. I dok za sva­ku glu­post i ne­u­spjeh kri­vi­mo re­tro­grad­ni Mer­kur, evo sti­že i no­va in­for­ma­ci­ja „Mer­kur kre­će pre­ma Škor­pi­ji” wow i što sad? Ka­ko da­lje, ko­ga sad da kri­vi­mo za glu­pa­ri­je, ne­u­spje­he, kri­vo iz­go­vo­re­ne ri­je­či, ne či­nje­nja. Mo­ra se na­ći taj de­žur­ni kri­vac jer ne dao Bog da smo to „MI”. I ne tre­ba vam Da­laj La­ma da vam pri­ča o va­žno­sti sa­o­sje­ća­nja, pa ni Bi­sa. To je tre­ba­la maj­ka još na po­čet­ku, na sa­mom star­tu da vas umje­sto sa­mo ko­lo­stru­mom, na­do­ji i lju­ba­vlju, em­pa­ti­jom, sa­o­sje­ća­njem. Jer ni mra­vi, ni pče­li­ce, ne­ma­ju dr­ža­vu, ustav, re­li­gi­ju, ali zna­ju da sa­mo za­jed­no, pot­po­ma­žu­ći se, mo­gu op­sta­ti. Pri­ro­da je i nas ta­kve stvo­ri­la, ali ne­gdje je ne­što po­šlo na­kri­vo. Za­bo­ra­vlja­mo i ko smo i šta i da ži­vot ide uvjek ka jed­nom ci­lju. On­da? Če­mu sve te mr­žnje, hej­to­vi, pa­me­to­va­nja, li­tre otro­va i srdž­be na kra­ju će­mo svi bi­ti isti. Opu­sti­te se, ne pa­ti­te za stva­ri­ma ko­je ne­ma­te, ne mi­je­njaj­te lju­de jer ih vo­li­te, pri­hva­ti­te to ka­ko je. Eto, ja bih sad ra­đe pi­la ne­ki so­kić sa le­dom, na da­le­koj ne­koj oba­li, dok u da­lji­ni gle­dam ka­ko se Sun­čev zrak ga­si u mo­ru, ne­go li kuc­ka­la ovo pa­me­to­va­nje, ali eto, ne­mam bo­lje, pa ću lju­ba pre­se­li­ti ov­dje, i li­je­po mi je, stvar­no. Ne­mam mi­li­o­ne i ka­mi­o­ne, ali imam dom, po­ro­di­cu, pu­ber­te­tli­je, tvdo­gla­ve, čan­gri­za­ve, to­ple, mi­le, do­sad­ne i sva­ka­kve lju­de oko se­be i ne­ka ih, ne­ću da ih mi­je­njam. To je kao kad te pi­ta­ju da li na­vi­jaš za Zve­zdu ili Par­ti­zan? Jer da ne­ma ovih pr­vih ni ovi dru­gi ne bi bi­li in­te­re­sant­ni, ka­pi­raš? E ta­ko te vo­lim... Lju­bi vas Bi­sa, do mu­dro­va­nja, po­zdrav.