Oko šest sa­ti uju­tro 1. ju­na 2015. na pla­ži grč­kog ostr­va Le­zbos za­ču­lo se uda­lje­no brek­ta­nje van­br­od­skog mo­to­ra. Usko­ro se na mir­noj po­vr­ši­ni vo­de uka­za­la cr­na tač­ka – gu­me­ni ča­mac sa dva­de­se­tak put­ni­ka. Dok su se pri­bli­ža­va­li pla­ži Ef­ta­li na sje­ver­noj oba­li ostr­va, put­ni­ci su di­za­li ru­ke i uz­vi­ki­va­li: „Ala­hu ak­bar!“ („Alah je ve­li­ki“ na arap­skom).
Ni­je pro­šao ni cio sat, a pri­spje­la su još dva čam­ca. Put­ni­ci su ve­ći­nom bi­li iz Si­ri­je, Av­ga­ni­sta­na i ne­ko­li­ko afrič­kih dr­ža­va. Plo­vid­ba od de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­ne tur­ske oba­le bi­la je po­sled­nja eta­pa nji­ho­vog du­gog pu­ta. Ov­dje su pr­vi put kro­či­li na tlo Evro­pe.
Oko 25 ki­lo­me­ta­ra da­lje, u se­lu Ke­ra­mi Ka­lo­nis, pe­de­set­sed­mo­go­di­šnji sve­šte­nik grč­ke pra­vo­slav­ne cr­kve Stra­tis Di­mu, vi­sok čo­vjek sjaj­nih pla­vih oči­ju, sa­znao je da su pri­sti­gle no­ve iz­bje­gli­ce.
Otac Stra­tis je od­mah iza­šao iz ku­će i za­pu­tio se u zgra­du u ko­joj se na­la­zi „Aga­li­ja“ („za­gr­ljaj“ na grč­kom), do­bro­tvor­no dru­štvo ko­je je osno­vao 2009. go­di­ne da bi pru­žao po­moć mi­gran­ti­ma. Na­pra­vio je sen­dvi­če i iz­nio bo­ce s vo­dom za pri­do­šli­ce ko­ji su pje­ši­ce pri­sti­za­li u se­lo. Grč­ki za­kon za­bra­nju­je da im se or­ga­ni­zu­je tran­sport za­to što su ne­le­gal­no ušli u Grč­ku.
Otac Stra­tis, ko­ji uz se­be uvi­jek ima bo­cu ki­se­o­ni­ka zbog po­te­ško­ća s di­sa­njem, ka­že da je nji­ho­va or­ga­ni­za­ci­ja po­di­je­li­la vi­še od 60 to­na hra­ne ko­ju su do­ni­ra­li mje­šta­ni i obez­bi­je­di­la po­moć za vi­še od 10.000 iz­bje­gli­ca.
– Ne­dav­no su u se­lo do­šle tri že­ne – dvi­je od njih u dru­gom sta­nju. Sve tri su se us­put raz­dvo­ji­le od mu­že­va i dje­ce. Po­mo­gli smo da se po­ro­di­ce po­no­vo spo­je. Su­prug jed­ne od že­na mi je pri­šao i po­lju­bio me. Lju­bav ne zna ko je ko­je vje­re. Kao što ka­že Sve­ti Pa­vle u Po­sla­ni­ci Ko­rin­ća­ni­ma: „Ako je­zi­ke čo­vje­či­je i an­đe­o­ske go­vo­rim, a lju­ba­vi ne­mam, on­da sam kao zvo­no ko­je zvo­ni ili pra­po­rac ko­ji zve­či“ – ka­zao je on.
U mno­gim ze­mlja­ma Evro­pe hri­šćan­ske cr­kve i hu­ma­ni­tar­ne or­ga­ni­za­ci­je ima­ju va­žnu ulo­gu u pru­ža­nju po­mo­ći iz­bje­gli­ca­ma i mi­gran­ti­ma. Ali to ni­je slu­čaj u Grč­koj, gdje se cr­kva ne is­ti­če do­bro­tvor­nim ra­dom u ovoj obla­sti, a ne­ki od nje­nih pred­stav­ni­ka tvr­de da su mu­sli­man­ski mi­gran­ti opa­snost za ze­mlju.
Ipak, ne­ki od sve­šte­ni­ka idu sto­pa­ma oca Stra­ti­sa, ko­ji je 2. sep­tem­bra 2015. pre­mi­nuo od ra­ka plu­ća. Umro je onog da­na ka­da je na pla­ži na oba­li Tur­ske pro­na­đe­no ti­je­lo Aj­la­na Kur­di­ja, tro­go­di­šnjeg si­rij­skog dje­ča­ka či­ja je smrt po­sta­la glo­bal­ni sim­bol iz­bje­glič­ke tra­ge­di­je, po­što je nje­go­va fo­to­gra­fi­ja ob­i­šla svi­jet.
Pru­ža­nje po­mo­ći lju­di­ma ko­ji bje­že iz ra­tom za­hva­će­nih ze­ma­lja Bli­skog is­to­ka, s ju­ga Azi­je i iz si­ro­ma­šnih ze­ma­lja Afri­ke ovi sve­šte­ni­ci shva­ta­ju kao svo­ju hri­šćan­sku du­žnost.
Mo­nah i iz­bje­gli­ca
Otac Hri­zo­stom Ha­dži­ni­ko­lau, star 41 go­di­nu, pri­pa­da mo­na­škoj za­jed­ni­ci u ma­na­sti­ru na Sve­toj go­ri na sje­ve­ru Grč­ke. Ta­mo­šnji mo­na­si ži­ve po­vu­če­no i vje­ru­je se da su ve­o­ma kon­zer­va­tiv­ni. Ipak, otac Hri­zo­stom je sklo­pio neo­bič­no pri­ja­telj­stvo sa Amin­tom Fa­du­lom, dva­de­set­de­ve­to­go­di­šnjim si­rij­skim advo­ka­tom ko­ji je uče­stvo­vao u de­mon­stra­ci­ja­ma pro­tiv pred­sjed­ni­ka Ba­ša­ra al-Asa­da i mo­rao je da po­bjeg­ne iz ze­mlje 2013.
U ma­ju ove go­di­ne, u jed­nom ka­feu u So­lu­nu, mo­nah, vi­sok čo­vjek pro­dor­nog po­gle­da odje­ven u cr­nu man­ti­ju, i Fa­dul, u pla­voj jak­ni, uvi­jek s te­le­fo­nom u ru­ci, is­pri­ča­li su ka­ko je po­če­lo to neo­bič­no pri­ja­telj­stvo.
Po­čet­kom 2014. go­di­ne, otac Hri­zo­stom je oti­šao u po­sje­tu ma­na­sti­ru Sve­te tro­ji­ce na Hej­be­li­a­di, ma­lom ostr­vu u bli­zi­ni Is­tan­bu­la, gdje je upo­znao Fa­du­la ko­ji je ta­ko­đe pra­vo­slav­ni hri­šća­nin. Po­lo­vi­nom pro­šle go­di­ne, Fa­dul je stu­pio u ve­zu sa mo­na­hom i za­mo­lio ga da mu po­mog­ne da le­gal­no uđe u Grč­ku, jer vi­še ni­je mo­gao da pro­du­ži vi­zu za bo­ra­vak u Tur­skoj. Otac Hri­zo­stom se obra­tio grč­kim vla­sti­ma, ali vi­zu ni­je uspio da do­bi­je. On­da je Fa­dul od­lu­čio da ura­di ono što su hi­lja­de dru­gih već ra­di­li – da pla­ti šver­ce­ru, u nje­go­vom slu­ča­ju 1.250 eura, da ga pre­ba­ci u Evro­pu.
Uoči Bo­ži­ća, tač­no u po­noć 23. de­cem­bra 2014, ukr­cao se u gu­me­ni ča­mac u bli­zi­ni Ku­ša­da­si­ja na tur­skoj oba­li sa još 36 lju­di iz Si­ri­je, Ira­ka i Ka­me­ru­na. Po­šli su na opa­sno pu­to­va­nje do grč­kog ostr­va Sa­mos. U jed­nom tre­nut­ku Fa­dul je po­gle­dao ma­pu na mo­bil­nom te­le­fo­nu i shva­tio da su pre­da­le­ko od oba­le i da sa go­ri­vom ko­je im je osta­lo ne mo­gu sti­ći do kop­na.
– Mi­slio sam da će­mo se svi po­da­vi­ti – sje­ća se Fa­dul.
U pet­na­est do tri je po­slao po­ru­ku ocu Hri­zo­sto­mu i mo­lio ga da po­ša­lje spa­si­lač­ki he­li­kop­ter.
On­da je pri­ču na­sta­vio otac Hri­zo­stom.
– Ja sam ta­da bio u Flo­ri­ni, mom rod­nom se­lu na sje­ve­ru Grč­ke, bi­lo je Bad­nje ve­če. Po­zvao sam jed­nog čo­vje­ka na Sa­mo­su i on mi je ob­ja­snio da u to do­ba ni­je mo­gu­će po­sla­ti he­li­kop­ter ili spa­si­lač­ki brod. Ta­ko­đe, pi­ta­li bi ka­ko sam znao za iz­bje­gli­ce, mo­žda i op­tu­ži­li da sam umi­je­šan u šverc lju­di. Ni­sam mo­gao da uči­nim ni­šta osim da se mo­lim – ka­že on.
Amint se sje­ća – Usred no­ći ča­mac je uda­rio u sti­je­ne. Na­šli smo se u vo­di. Bi­lo je mrač­no. Pli­vao sam iz sve sna­ge i naj­zad sti­gao do oba­le. To je bi­lo pra­vo ču­do – pri­sje­ća se on.
Oti­šao je u So­lun i pro­na­šao sklo­ni­šte u ku­ći oca Hri­zo­sto­ma. Sa­da uči grč­ki na grad­skom uni­ver­zi­te­tu i spre­ma se da pod­ne­se za­htjev za po­li­tič­ki azil i osta­ne u Grč­koj.
Otac Hri­zo­stom ka­že da bi po­mo­gao Fa­du­lu i da ni­je bio hri­šća­nin.
– U Po­sla­ni­ci Ga­la­ti­ma Sve­ti Pa­vle ka­že „Ne­ma tu Je­vre­ji­na ni Gr­ka, ne­ma ro­ba ni go­spo­da­ra, ne­ma mu­ško­ga ro­da ni žen­sko­ga“ – ka­že sve­šte­nik.
„Po­či­nje­mo da ih se pla­ši­mo“
Mo­glo bi se oče­kva­ti da će se svi hri­šćan­ski sve­šte­ni­ci pri­dr­ža­va­ti Isu­so­ve za­po­vi­je­sti „Lju­bi bli­žnjeg svog kao sa­mo­ga se­be“ i po­ma­ga­ti iz­bje­gli­ca­ma. Ali to ni­je uvi­jek slu­čaj. Mi­tro­po­lit so­lun­ski An­tim je je­dan od naj­po­zna­ti­jih pred­stav­ni­ka cr­kve u grč­kim me­di­ji­ma. U svo­jim pro­po­vi­je­di­ma če­sto je go­vo­rio pro­tiv mi­gra­na­ta.
Ka­da smo se su­sre­li u nje­go­voj kan­ce­la­ri­ji, re­kao mi je da mu­sli­man­ske iz­bje­gli­ce pred­sta­vlja­ju opa­snost za vje­ru Gr­ka.
– Na­ža­lost, vi­še ne­ma gla­so­va ot­po­ra na­je­zdi ko­ja tra­je i ima za cilj da uda­lji vjer­ni­ke od pra­vo­slav­ne hri­šćan­ske vje­re – i po­gu­bi one ko­ji se ne po­ko­re. Ovo što dži­ha­di­sti da­nas ra­de, to se ni u sred­njem vi­je­ku ni­je ra­di­lo. Ka­da ču­je­mo da me­đu imi­gran­ti­ma ima eks­tre­mi­sta, po­či­nje­mo da ih se pla­ši­mo – ka­že on.
Kad smo ga pod­sje­ti­li da Sve­to pi­smo uči da stran­ci­ma tre­ba po­mo­ći, An­tim je imao spre­man od­go­vor.
– Ta­ko je! Uči nas da po­mog­ne­mo, a ne da stra­da­mo s nji­ma. Do­bri Sa­ma­ri­ća­nin je po­mo­gao po­vri­je­đe­nom ne­znan­cu, pre­vio mu ra­ne, od­veo ga u go­sti­o­ni­cu i čak mu pla­tio sme­štaj. Ali ni­je ga pri­mio u svo­ju ku­ću – na­vo­di on.
Mi­tro­po­lit An­tim ni­je je­di­ni vi­so­ki zva­nič­nik cr­kve ko­ji za­stu­pa ta­kve sta­vo­ve. Re­to­ri­ka mi­tro­po­li­ta pi­rej­skog Se­ra­fi­ma je kse­no­fo­bič­na i ra­si­stič­ka. U ma­ju 2015. on je svim cr­kva­ma u Pi­re­ju upu­tio pi­smo u ko­jem na­pa­da an­ti­ra­si­stič­ke za­ko­ne i od­lu­ku da se u Ati­ni gra­di dža­mi­ja. Mi­tro­po­lit Se­ra­fim se ni­je oda­zvao upu­će­nim po­zi­vi­ma za in­ter­vju.
Je­dan od sve­šte­ni­ka ko­ji su usta­li pro­tiv kse­no­fo­bi­je je pe­de­set­pe­to­go­di­šnji otac Pro­ko­pi­je Pe­tri­dis, po­moć­nik epi­sko­pa ni­kej­ske epar­hi­je u Ati­ni. Do 2009. go­di­ne bio je vi­kar Cr­kve Sve­tog Pan­te­lej­mo­na u grč­kom pred­gra­đu istog ime­na, u ko­jem ži­vi ve­li­ki broj imi­gra­na­ta.
Taj dio gra­da je upo­ri­šte eks­trem­ne de­sni­čar­ske stran­ke Zlat­na zo­ra. Kra­jem 2007, gru­pa mla­dih lju­di – za ko­je se ka­sni­je po­ka­za­lo da su pri­pad­ni­ci Zlat­ne zo­re – do­šla je u cr­kvu i tra­ži­la od oca Pro­ko­pi­ja da pot­pi­še pe­ti­ci­ju za pro­tje­ri­va­nje stra­na­ca iz nji­ho­vog kra­ja.
– Od­go­vo­rio sam im da kao sve­šte­no li­ce to ne mo­gu da pot­pi­šem – re­kao je Pe­tri­dis, okru­žen mač­ka­ma u svom sta­nu ukra­še­nom broj­nim iko­na­ma.
Eks­trem­ni de­sni­ča­ri su za­po­če­li že­sto­ku kam­pa­nju pro­tiv oca Pro­ko­pi­ja.
– Po­če­li su ver­bal­ni na­pa­di i kle­ve­ta­nje. Pri­je­ti­li su da će do­ći na ne­djelj­nu li­tur­gi­ju i na­pra­vi­ti pro­ble­me. Ver­bal­no su me na­pa­da­li na uli­ci: „Idi odav­de. Ti si do­veo stran­ce“ – sje­ća se on.
Otac Pro­ko­pi­je ka­že da je imao „na­čel­nu“ po­dr­šku ar­hi­e­pi­sko­pa, ali ne i dru­gih sve­šte­ni­ka.
– Bio sam pot­pu­no usa­mljen u cr­kvi, dok su me obič­ni lju­di po­dr­ža­va­li – re­kao je.

Spo­red­na ulo­ga Srp­ske cr­kve
Ogrom­na ve­ći­na iz­bje­gli­ca i mi­gra­na­ta ko­ji sti­žu u Grč­ku na­sta­vlja put u za­pad­nu Evro­pu kroz Ma­ke­do­ni­ju i Sr­bi­ju, do Ma­đar­ske ko­ja pri­pa­da šen­gen­skoj zo­ni.
Pre­ma po­da­ci­ma evrop­ske or­ga­ni­za­ci­je Frontex za pr­vih osam mje­se­ci ove go­di­ne vi­še od 155.000 mi­gra­na­ta je pre­šlo iz Sr­bi­je u Ma­đar­sku. Be­o­grad, glav­ni grad Sr­bi­je, po­stao je va­žna sta­ni­ca na nji­ho­vom pu­tu pre­ko za­pad­nog Bal­ka­na.
Ali, kao i u Grč­koj, Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva ni­je u sre­di­štu ini­ci­ja­ti­va da se iz­bje­gli­ca­ma i mi­gran­ti­ma pru­ži po­moć. Naj­ve­ći dio po­mo­ći obez­bi­je­đen je za­jed­nič­kim sna­ga­ma lo­kal­nih do­bro­tvor­nih or­ga­ni­za­ci­ja, kom­pa­ni­ja i do­bro­vo­lja­ca.
Kao i nje­go­ve ko­le­ge u Grč­koj, otac Bra­ni­slav Jo­cić, po­moć­nik di­rek­to­ra do­bro­tvor­ne or­ga­ni­za­ci­je Be­o­grad­ske ar­hi­e­pi­sko­pi­je, na­gla­ša­va da cr­kva pru­ža po­moć svim lju­di­ma ko­ji­ma je po­treb­na bez ob­zi­ra na to oda­kle po­ti­ču.
–U cr­kve­noj na­rod­noj ku­hi­nji sva­kog da­na se po­di­je­li 1.800 obro­ka, ne sa­mo mi­gran­ti­ma već i ne­za­po­sle­nim i si­ro­ma­šnim Sr­bi­ma, ka­že otac Bra­ni­slav.
On ka­že da Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva ni­je do­volj­no bo­ga­ta da uči­ni vi­še za mi­gran­te.
– Ni­ko­me ne us­kra­ću­je­mo po­moć, ali jed­no­stav­no ne­ma­mo do­volj­no sred­sta­va – ka­že on.

Pa­stir­ska bri­ga
Oko­li­na Su­bo­ti­ce, gra­da ko­ji se na­la­zi 160 ki­lo­me­ta­ra sje­ver­no od Be­o­gra­da, po­sled­nja je sta­ni­ca u Sr­bi­ji na iz­bje­glič­kom pu­tu pre­ko za­pad­nog Bal­ka­na. Ovaj re­gi­on je pri­vu­kao pa­žnju me­di­ja ka­da je Ma­đar­ska po­di­gla ogra­du na gra­ni­ci da bi spri­je­či­la pri­liv iz­bje­gli­ca i mi­gra­na­ta.
Iz­bje­gli­ca­ma po­ma­že Ti­bor Var­ga, pro­te­stant­ski pa­stor u Su­bo­ti­ci već 25 go­di­na. Sa­sta­li smo se kod na­pu­šte­ne ci­gla­ne na pe­ri­fe­ri­ji gra­da, gdje se lju­di od­ma­ra­ju pri­je ne­go što će po­ku­ša­ti da pre­đu u Ma­đar­sku.

PIŠE: Kostas Kukumakas