Po­smrt­ni osta­ci ko­man­dan­ta Srp­ske gar­de Đor­đa (Mić­ko­vi­ća) Bo­žo­vi­ća Gi­ške sa­hra­nje­ni su ju­če u po­ro­dič­noj grob­ni­ci u se­lu Bez­jo­vo u Ku­či­ma, kod Pod­go­ri­ce. Po­ro­di­ca je ti­me is­pu­ni­la ama­net Bo­žo­vi­ća da bu­de sa­hra­njen „me­đu svo­ji­ma“ u Cr­noj Go­ri. Po­red po­smrt­nih osta­ta­ka Gi­ške, ju­če su na gro­blju u Bez­jo­vu po­hra­nje­ni i zem­ni osta­ci nje­go­vih ro­di­te­lja, oca Ga­vra i maj­ka Mi­le­ne.
Đor­đe Bo­žo­vić je pod ne­raz­ja­šnje­nim okol­no­sti­ma stra­dao 1991. go­di­ne na ra­ti­štu kod Go­spi­ća. Nje­ga su is­pra­ti­li po­ro­di­ca, pri­ja­te­lji i ve­li­ki broj gra­đa­na. Ope­lo je slu­žio pro­to­je­rej Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske Ve­li­bor Džo­mić.
Od ne­ka­da­šnjeg ko­man­dan­ta Srp­ske gar­de opro­sti­li su se, iz­me­đu osta­lih, nik­šić­ki bi­zni­smen Bra­ni­slav Bra­no Mi­ću­no­vić, nje­gov sin Đor­đe Mi­ću­no­vić, brat Bo­ži­dar Mi­ću­no­vić, pred­sjed­nik Ko­mi­si­je za tak­mi­če­nje Fud­bal­skog sa­ve­za Cr­ne Go­re, bi­zni­smen Sa­va Gr­bo­vić, Ra­do­ji­ca Ra­jo Bo­žo­vić, fud­bal­ski me­na­džer i ne­ka­da­šnji pu­kov­nik „cr­ve­nih be­ret­ki“... Na gro­blju u Ku­či­ma bio je i kon­tro­verz­ni Be­ra­nac Vuk Vu­le­vić, ge­ne­ral­ni di­rek­tor FK Cr­ve­na zve­zda Zve­zdan Ter­zić, biv­ši fud­bal­ski as Du­šan Du­le Sa­vić, pje­snik Ran­ko Jo­vo­vić, ko­ji je za po­koj­nog Bo­žo­vi­ća iz­re­ci­to­vao i pje­smu na­kon ope­la... Jo­vo­vić je, iz­me­đu osta­log, ka­zao i da je Bo­žo­vić lič­nost ko­ja za­slu­žu­je da ga se sje­ća­ju i bu­du­će ge­ne­ra­ci­je.
Ve­li­bor Džo­mić je re­kao da je do­šao kao iza­sla­nik mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, ko­ji je že­lio ali je spri­je­čen da odr­ži ope­lo Bo­žo­vi­ću jer se na­la­zi na slu­žbi u Peć­koj pa­tri­jar­ši­ji.
– Mi se ov­dje ni­je­smo sa­bra­li oko smr­ti ne­go oko ži­vo­ta, jer se de­si­lo ve­li­ko zna­me­nje ko­jim Bog ob­ja­vlju­je svo­ju mi­lost i svo­ju lju­bav svo­me na­ro­du. I ču­lo se to već na sve če­ti­ri stra­ne svi­je­ta, ne­ma po­tre­be da vam go­vo­rim ono što vi već svi zna­te, a što se do­go­di­lo ju­če ka­da je taj sve­šte­ni, mu­če­nič­ki grob otvo­ren, da je brat Đor­đe iza­šao po­no­vo da ga ogri­je sun­ce – cje­lo­kup. To je jed­no od Bož­jih zna­me­nja u ovom vre­me­nu – re­kao je Džo­mić.
Srp­ski me­di­ji su ob­ja­vi­li da se do­go­di­lo ču­do na­kon otva­ra­nja kov­če­ga u ko­jem se na­la­zi­lo ti­je­lo Bo­žo­vi­ća. Ob­ja­vi­li su da je ti­je­lo ne­ka­da­šnjeg ko­ma­ndan­ta „ne­tak­nu­to i da ni­je is­tru­li­lo“.
– Svo­jim su ru­ka­ma do­dir­nu­li čo­vje­ka ko­ji je po­ka­zao ka­ko ljud­ski va­lja i tre­bu­je po­ži­vje­ti na ze­mlji, ko­ji je znao i da po­gri­je­ši, ali i da se po­ka­je. Ne­će­mo mi su­di­ti je li ovo ili je ono, ali sa­mo go­vo­ri­mo ono što smo vi­dje­li svo­jim oči­ma i ono što smo do­dir­nu­li svo­jim ru­ka­ma, a do­dir­nu­li smo ži­vot, a ne smrt – re­kao je Džo­mić.
Se­stra Đor­đa Bo­žo­vi­ća Sla­vi­ca Bo­žo­vić ka­za­la je da joj je Bog svje­dok da bi, ka­da bi se pi­ta­la, že­lje­la da sa­da ona le­ži ov­dje, a da njen brat pri­ča. Is­ta­kla je da njen brat ni­je znao dru­ga­či­je, ne­go da ži­vi kao ju­nak i da po­gi­ne kao ju­nak.
– Pri­čao je vi­še pu­ta ka­ko mu je sr­ce osta­lo na gro­blju Mar­ti­ni­ka, ka­da se pr­vi put po­peo ov­dje i vi­dio spo­me­nik ko­ji je moj otac po­di­gao 1953. go­di­ne, gdje je sa­ku­pio sve ostat­ke svo­jih pre­da­ka. Đor­đe je od­lu­čio da pre­ne­se oca i da i on bu­de tu sa­hra­njen – ka­za­la je Bo­žo­vi­će­va.
Za­hva­li­la je broj­nim ro­đa­ci­ma i gar­di­sti­ma, kao i Đor­đe­vom bra­tu Bra­nu Mi­ću­no­vi­ću, ko­ji je po­mo­gao da se nje­go­va že­lja is­pu­ni.
– Bra­no Mi­ću­no­vić se bez­broj pu­ta pre­ma na­šoj po­ro­di­ci po­nio kao da je Đor­đe živ – ka­že Bo­žo­vi­će­va.
Gi­ška je ro­đen u Pe­ći 1955. go­di­ne. Bio je ko­man­dant Srp­ske gar­de, ko­ju je osno­vao 1991. go­di­ne. Ka­da je imao de­vet go­di­na, na­kon što mu je otac ubi­jen, sa maj­kom i se­strom pre­se­lio se u Be­o­grad, u na­se­lje Vo­ždo­vac.
Gi­škin otac je iz po­ro­di­ce Mić­ko­vić, ali je iden­ti­tet i pre­zi­me pro­mi­je­nio u Bo­žo­vić po dje­du Bo­žu. Nje­gov naj­bo­lji drug po­stao je Bra­ni­slav Ma­tić Be­li. Po­čet­kom de­ve­de­se­tih po­sta­li su bli­ski s opo­zi­ci­jom i Vu­kom Dra­ško­vi­ćem, što su, ka­ko na­vo­de srp­ski me­di­ji, obo­ji­ca pla­ti­li gla­vom. Naj­pri­je je u sa­če­ku­ši is­pred ku­će 4. av­gu­sta 1991. iz­re­še­tan Be­li, a mje­sec i po ka­sni­je, 15. sep­tem­bra, na ra­ti­štu kod Go­spi­ća ubi­jen je Gi­ška, dan pri­je 36. ro­đen­da­na, pod sum­nji­vim okol­no­sti­ma.Vl. O.


Po­gi­nuo na ra­ti­štu

Gi­ška Bo­žo­vić po­gi­nuo je ka­da je sa Srp­skom gar­dom po­šao da se bo­ri u mje­stu Go­spić. Po­sto­je broj­ne te­o­ri­je o nje­go­vom ubi­stvu. Pre­ma zva­nič­noj ver­zi­ji, Gi­ška je stra­dao jer je ušao du­bo­ko na hr­vat­sku te­ri­to­ri­ju, a tri ten­ka JNA su se, umje­sto da mu ču­va­ju od­stup­ni­cu, iz do da­nas ne­raz­ja­šnje­nih raz­lo­ga po­vu­kla. Ka­da se na­šao na bri­sa­nom pro­sto­ru, po­go­đen je sa tri hi­ca. Umro je na ru­ka­ma svog si­nov­ca, ta­ko­đe bor­ca Srp­ske do­bro­vo­ljač­ke gar­de Mi­lo­va­na Mić­ko­vi­ća.