Dr­ža­va ne bi smje­la da pre­pu­sti ve­ćin­sko vla­sni­štvo nad Aero­dro­mi­ma jer se ra­di o svo­je­vr­snom mo­no­po­lu, ko­ji se ču­va i u mno­go ozbilj­ni­jim dr­ža­va­ma ne­go što je Cr­na Go­ra, ka­zao je u in­ter­vjuu za „Dan” po­sla­nik Alek­san­dar Da­mja­no­vić.
– To sva­ka­ko ne zna­či da su ne­po­želj­ni aran­žma­ni sa ozbilj­nim ino-kom­pa­ni­ja­ma ko­je ima­ju is­ku­stva u upra­vlja­nju aero­dro­mi­ma i ko­je bi ra­di­kal­no una­pri­je­di­le po­slov­ne, fi­nan­sij­ske i osta­le per­for­man­se na­ših aero­dro­ma. Na pa­pi­ru dr­žav­no, a u prak­si, od svog for­mi­ra­nja, par­tij­sko pred­u­ze­će sa po­sto­je­ćim na­či­nom upra­vlja­nja te­ško mo­že da od­go­vo­ri za­htje­vi­ma ko­je gra­đa­ni i pri­vre­da tra­že od mo­der­nih aero­dro­ma. U tom smi­slu je pro­fe­si­o­nal­ni me­nadž­ment, umje­sto po­sto­je­ćeg par­tij­skog na­su­šna po­tre­ba, ka­ko za una­pre­đe­nje te­ku­ćeg po­slo­va­nja, ta­ko i za neo­p­hod­ne no­ve in­ve­sti­ci­je u mo­der­ni­za­ci­ju i pro­ši­re­nje po­sto­je­ćih ka­pa­ci­te­ta. One ko­ji za­go­va­ra­ju mo­de­le tzv. du­go­roč­nog za­ku­pa, od­no­sno pri­va­ti­za­ci­je tre­ba pr­vo pi­ta­ti da li su per­fid­no smi­sli­li, a ne bi im bio pr­vi put, da dr­ža­va kao ve­ćin­ski vla­snik Mon­te­ne­gro­er­laj­nza (MA), pre­u­zme na se­be, od­no­sno iz­mi­ri vi­še­mi­li­on­ske du­go­ve pre­ma Aero­dro­mi­ma, pa da po­tom ta­ko „spa­ko­va­nu” kom­pa­ni­ju pre­da­ju već po­zna­tom kup­cu ili za­kup­cu. Sva­ka slič­nost, sa na­ža­lost ostva­re­nim na­mje­ra­ma, u pri­mje­ru pri­va­ti­za­ci­je Ju­go­pe­tro­la je na­mjer­na – re­kao je Da­mja­no­vić.
●Mo­že li dr­žav­ni me­nadž­ment po­pra­vi­ti sta­nje u MA ili tre­ba tra­ži­ti dru­ga rje­še­nja?
– Po pi­ta­nju bu­duć­no­sti MA neo­p­hod­no je pret­hod­no od­lu­či­ti o mo­de­lu avio-pre­vo­za. Me­ga­lo­man­ski i ne­struč­no vo­đe­na kom­pa­ni­ja, od sa­mog po­čet­ka, kon­stant­no na dr­žav­nim vi­še­mi­li­on­skim in­fu­zi­ja­ma iz bu­dže­ta, fak­tič­ki je ban­kro­ti­ra­la i odr­ža­va se u ži­vo­tu is­klju­či­vo kao dr­žav­no–po­li­tič­ki pro­je­kat, za ko­ji od­go­vor­ni ne­ma­ju rje­še­nje. Od kon­cep­ci­je za ko­ju se od­lu­či dr­ža­va za­vi­si i sud­bi­na MA. Da li dje­li­mič­na ili pu­na pri­va­ti­za­ci­ja, a ne za­bo­ra­vi­mo da ni mno­go bo­ga­ti­je dr­ža­ve od Cr­ne Go­re ne­ma­ju avio-kom­pa­ni­je u svom vla­sni­štvu - ili pro­da­ja jed­nog bro­ja le­tje­li­ca, i od­u­sta­ja­nje od ne­ren­ta­bil­nih li­ni­ja u smi­slu pu­ne ra­ci­o­na­li­za­ci­je i svo­đe­nja MA u odr­ži­ve okvi­re mo­gu­ća su rje­še­nja.
●Da li Vla­da tre­ba da pri­hva­ti put op­ci­ju, od­no­sno po­nu­du da za 250 mi­li­o­na ot­ku­pi 41,7 od­sto ak­ci­ja A2A u EPCG, ili tre­ba što je pre­mi­jer na­ja­vio da na­đe no­vog part­ne­ra?
– Ono što je va­žni­je od kraj­njeg is­ho­da, ak­ti­vi­ra­nja put-op­ci­je ili uvo­đe­nja no­vog part­ne­ra u EPCG, npr. ne­ke ozbilj­ne kom­pa­ni­je iz re­gi­o­na, po­put re­ci­mo Elek­tro­pri­vre­de Sr­bi­je, na­rav­no uz ne­spor­nu či­nje­ni­cu da dr­ža­va osta­ne ve­ćin­ski vla­snik, je­ste sud­bi­na no­vih in­ve­sti­ci­ja, kao i sud­bi­na Rud­ni­ka uglja Plje­vlja (RUP). Ne­ko­li­ko pu­ta sam jav­no iz­nio stav, a to je da se pa­ra­lel­no sa ko­nač­nim is­ho­dom na re­la­ci­ji dr­ža­va – A2A mo­ra rje­ša­va­ti i sud­bi­na ak­ci­ja A2A u RUP i da se ni po ko­ju ci­je­nu ne smi­je osta­vi­ti da se to pi­ta­nje rje­ša­va na­knad­nim aran­žma­ni­ma. Da­kle, da bu­dem di­rek­tan. Rud­nik uglja Plje­vlja je je­dan od naj­ve­ćih po­re­skih du­žni­ka, i dr­ža­va tre­ba da po­ve­ća svoj vla­snič­ki udio u RUP-u ko­ji je tre­nut­no ma­njin­ski, na na­čin da bi du­go­vi RUP-a pre­ma dr­ža­vi bi­li kon­ver­to­va­ni u ak­ci­je i da se sa A2A pro­na­đe mo­del, da se po pri­hva­tlji­voj ci­je­ni do­ku­pi onaj iz­nos ak­ci­ja ko­ji ga­ran­tu­je dvo­tre­ćin­sko vla­sni­štvo dr­ža­ve u tom pred­u­ze­ću i ne­sme­ta­no do­no­še­nje i spro­vo­đe­nje svih stra­te­ških od­lu­ka. Sva­ki aran­žman mi­mo to­ga, sa bi­lo ko­jim po­je­din­cem, ili prav­nim li­cem, po­ten­ci­jal­no je ko­rup­ti­van, šte­tan po dr­žav­ne in­te­re­se, i kad tad mo­ra bi­ti na ta­pe­tu dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja.
●Od pot­pi­si­va­nja ugo­vo­ra za dru­gi blok TE je pro­šlo de­set mje­se­ci i Vla­di­ni part­ne­ri još ne mo­gu da na­đu ban­ku ko­ja bi kre­di­ti­ra­la pro­je­kat. Ho­će li Vla­da bi­ti pri­mo­ra­na da od­u­sta­ne od dru­gog blo­ka, s ob­zi­rom na to da su ter­mo­e­lek­tra­ne na ugalj pro­jek­ti ko­ji se gra­de u ve­o­ma ma­lom obi­mu?
– Na­čin i di­na­mi­ka vo­đe­nja ten­der­ske pro­ce­du­re do­ve­li su do to­ga da upr­kos obe­ća­nji­ma sa naj­vi­šeg ni­voa ne­ma iz­gle­da za re­a­li­za­ci­ju na­ja­vlje­ne grad­nje dru­gog blo­ka TE. Dr­ža­va mo­ra da in­ve­sti­ra u ve­li­ke ener­get­ske objek­te i da se sa­op­šti ko­je su to in­ve­sti­ci­je op­ti­mal­ne i is­pla­ti­ve. Sa­da se uvo­di te­za da će sa ka­pi­tal­nim re­mon­tom, od­no­sno in­ve­sti­ci­ja­ma u po­sto­je­ću TE, da se grad­nja dru­gog blo­ka TE uči­ni ne­po­treb­nim, ali ni Vla­da, ni re­sor­no mi­ni­star­stvo, ni ener­get­ski eks­per­ti ne iz­la­ze sa pre­ci­znom ra­ču­ni­com, valj­da iš­če­ku­ju­ći da grad­nja dru­gog blo­ka, po­sta­ne pro­šlost, što je go­to­vo iz­vje­sna stvar. Na dru­goj stra­ni, na ra­ču­nu EPCG su sto­ti­ne mi­li­o­na eura, a Cr­na Go­ra, umje­sto da uve­li­ko gra­di ve­li­ke ener­get­ske hi­dro ili ter­mo objek­te, kao i da efi­ka­sno ko­ri­sti po­sto­je­ću ener­gi­ju, i da­lje ogro­man no­vac da­je na pe­gla­nje ener­get­skog de­fi­ci­ta, ra­u­bu­ju­ći i ovo ma­lo po­sto­je­ćih ener­get­skih ka­pa­ci­te­ta ko­je su gra­di­li na­ši oče­vi i đe­do­vi.D.M.


Ne­e­fi­ka­sna eko­nom­ska po­li­ti­ka

●Da li je i šta Vla­da mo­gla da ura­di umje­sto što je po­ve­ća­la PDV za dva pro­cen­ta?
– Po­ve­ća­nje sto­pe PDV-a, ne­po­sred­nog po­re­za ko­ji pla­ća­ju svi, bez raz­li­ke u vi­si­ni za­ra­de i imo­vi­ne je­ste iz­raz ne­mo­ći, od­no­sno pri­zna­nja Vla­de da vo­di ne­e­fi­ka­snu i neo­d­go­va­ra­ju­ću fi­skal­nu, i uop­šte eko­nom­sku po­li­ti­ku. Zbog ne­do­stat­ka vo­lje, že­lje pa i hra­bro­sti da se kre­ne u ozbilj­ne i kor­je­ni­te eko­nom­ke i fi­skal­ne re­for­me, ko­je bi ugro­zile te­me­lje na­či­na na ko­ji se već dvi­je de­ce­ni­je upra­vlja dr­ža­vom, vlast po­se­že za, po nju, naj­jed­no­stav­ni­jim mje­ra­ma, po­put po­ve­ća­nja di­rekt­nih po­re­za, ali ne i po­re­za na do­bit, kao i no­vih za­du­ži­va­nja.
Vla­da je mo­gla da se ob­ra­ču­na sa si­vom eko­no­mi­jom, na­pla­ti po­re­ski dug, uve­de pro­gre­siv­ne sto­pe po­re­za na do­ho­dak i do­bit, ob­ra­ču­na sa ko­rup­ci­jom, opo­re­zu­je po naj­ve­ćim sto­pa­ma imo­vi­nu funk­ci­o­ne­ra ko­ja ne­ma po­kri­će u zva­nič­nim pri­ho­di­ma...


Ci­je­ne će ra­sti

●PDV će od ja­nu­a­ra bi­ti 21 od­sto. U ko­jem pro­cen­tu će ci­je­ne ro­be i uslu­ga da se po­ve­ća­ju na­kon što po­rez na do­da­tu vri­jed­nost sko­či dva od­sto?
– Sva­ko po­ve­ća­nje da­žbi­na, po­re­za, tak­si ili ak­ci­za do­vo­di do po­ve­ća­nja ci­je­na ro­be i uslu­ga, ta­ko da su te­ze o to­me da po­ve­ća­nje sto­pe PDV-a ne­će do­ve­sti do od­re­đe­nog ra­sta ci­je­na neo­dr­ži­ve. Na­rav­no, ne zna­či da će sve ci­je­ne bi­ti po­ve­ća­ne istog mo­men­ta, ali je si­gur­no da će ve­li­ki broj kom­pa­ni­ja ko­je pro­da­ju ro­be i uslu­ge na tr­ži­štu kal­ku­li­sa­ti svo­je ci­je­ne u od­no­su na uve­ća­nu sto­pu PDV-a. Pri tom, ne za­bo­ra­vi­mo da su po­ve­ća­ne i ak­ci­ze na po­je­di­ne pro­iz­vo­de, pa i uve­de­ne ak­ci­ze na ugalj, ko­je će se pre­ko po­ve­ća­ne ci­je­ne uglja za po­tre­be Elek­tro­pri­vre­de pre­ba­ci­ti na te­ret po­tro­ša­ča elek­trič­ne ener­gi­je. Na­rav­no, ni­je sa­mo re­la­tiv­no vi­so­ka sto­pa PDV-a raz­log što gra­đa­ni ima­ju cr­no­gor­ske pla­te, a evrop­ske ci­je­ne, za ve­li­ki broj pro­iz­vo­da i uslu­ga, od onih mo­no­po­li­sa­nih do tzv. tr­ži­šnih.