Piše: Miljan Stanišić


Ovi srp­ski uči­te­lji, bra­ni­o­ci ći­ri­li­ce i srp­stva, po po­vrat­ku iz za­ro­blje­ni­štva bi­li su is­tak­nu­ti po­bor­ni­ci uje­di­nje­nja Cr­ne Go­re i Sr­bi­je i to­me ve­li­kom či­nu, vje­kov­nom snu mno­gih ge­ne­ra­ci­ja da se Srp­stvo uje­di­ni, da­li su i svoj lič­ni pe­čat. Uči­telj No­vo Vu­čić bio je i po­sla­nik Ve­li­ke na­rod­ne skup­šti­ne, ko­ja je no­vem­bra 1918. go­di­ne do­ni­je­la od­lu­ku o nji­ho­vom uje­di­nje­nju. Oni su na­sta­vi­li da se po­sle to­ga ba­ve ča­snim po­zi­vom srp­skog uči­te­lja i to ve­ći­na u istim mje­sti­ma gdje su i ra­di­li, ka­da su 1916. go­di­ne i da­li ostav­ke na slu­žbu austro­u­gar­skom oku­pa­to­ru. Iako su bi­li iz­u­zet­no ci­je­nje­ni i po­što­va­ni zbog pret­hod­nih za­slu­ga, oni za se­be ni­je­su tra­ži­li ni­ka­kve po­vla­sti­ce, već su oba­vlja­li po­sao uči­te­lja za ko­je­ga su se ško­lo­va­li i pod­ni­je­li ve­li­ke lič­ne žr­tve. Svoj auto­ri­tet za­lo­ži­li su za otva­ra­nje gim­na­zi­je i uči­telj­ske ško­le ko­ja je pre­mje­šte­na iz Pe­ći u Da­ni­lov­grad, što su i vla­sti uči­ni­le za­hva­lju­ju­ći i za­slu­ga­ma ovih uči­te­lja, ali i ve­li­kom do­pri­no­su Bje­lo­pa­vli­ća u mi­nu­lim ra­to­vi­ma i sa­mom či­nu uje­di­nje­nja Cr­ne Go­re i Sr­bi­je i stva­ra­nja dr­ža­ve SHS.
Pla­no­vi za otva­ra­nje gim­na­zi­je u Da­ni­lov­gra­du ta­da još uvi­jek ni­je­su na­i­la­zi­li na ra­zu­mi­je­va­nje zbog, ka­ko im je obra­zlo­že­no, bli­zi­ne iste u Pod­go­ri­ci, a iz­i­ski­va­lo je ve­li­ke ma­te­ri­jal­ne ka­drov­ske i dru­ge tro­ško­ve, i da je do­volj­no bi­lo to što su do­bi­li uči­telj­sku ško­lu.
Na­ro­či­to su is­tra­ja­va­li da do­bi­ju gim­na­zi­ju po­me­nu­ti uči­te­lji, uz po­dr­šku dru­gih ko­le­ga, kao i broj­nih Bje­lo­pa­vli­ća, ko­ji su iz­ra­zi­li sprem­nost da sop­stve­nim sred­stvi­ma stvo­re sve po­treb­ne uslo­ve za osni­va­nje pri­vat­ne ni­že gim­na­zi­je, ko­ja bi ima­la taj sta­tus do­kle se ne bi otvo­ri­la dr­žav­na. Uči­te­lji su da­li obe­ća­nje da će dje­cu u ovoj ško­li uči­ti bez ika­kve ma­te­ri­jal­ne na­dok­na­de, sve dok na ta­kav na­čin ne iz­vr­še pri­ti­sak na nad­le­žne vla­sti da otvo­re dr­žav­nu gim­na­zi­ju, dok se ne otvo­ri dr­žav­na. Za ostva­re­nje ovog po­du­hva­ta svim gra­đa­ni­ma je od­re­đen po­rez, pa je od pri­ku­plje­nih zna­čaj­nih sred­sta­va adap­ti­ra­na zgra­da biv­še vu­no­vla­ča­re, či­ji su smje­štaj­ni ka­pa­ci­te­ti od­go­va­ra­li funk­ci­o­ni­sa­nju ova­kvog ti­pa ško­le, pa su ti­me osni­va­či ove ško­le bi­li svi sta­nov­ni­ci Bje­lo­pa­vli­ća. Za ne­sme­ta­ni po­če­tak ra­da ško­le bi­la su pri­ba­vlje­na sva po­treb­na sred­stva. Ka­ko su se stvo­ri­li svi uslo­vi za njen ne­sme­tan rad od­lu­če­no je da se sa po­čet­kom nje­nog ra­da ne če­ka po­če­tak ra­da dr­žav­nih ško­la, već da na­sta­va poč­ne po­čet­kom lje­ta. Na taj na­čin se že­lje­lo pri­mo­ra­ti nad­le­žne or­ga­ne da ovu ško­lu pre­tvo­re u dr­žav­nu.
Iako je na­sta­va or­ga­ni­zo­va­na u iz­u­zet­no to­plim ljet­njim da­ni­ma, in­te­re­so­va­nje uče­ni­ka za po­ha­đa­nje na­sta­ve bi­lo je ve­li­ko, pra­će­no rad­nim ela­nom – na­stav­ni­ka da što vi­še zna­nja pre­ne­su i oprav­da­ju njen rad, uče­ni­ka da što je mo­gu­će vi­še sa­zna­ju, a ži­te­lji­ma Bje­lo­pa­vli­ća da im stvo­re što bo­lje uslo­ve za njen uspje­šan rad. Na­stav­ni­ci su na­stav­ni pro­ces iz­vo­di­li po od­re­đe­nim na­stav­nim pla­no­vi­ma i pro­gra­mi­ma kao u dr­žav­nim ni­žim gim­na­zi­ja­ma, uz stru­čan rad i nji­ho­vo ne­se­bič­no an­ga­žo­va­nje. Ka­da su se nad­le­žni dr­žav­ni or­ga­ni uvje­ri­li u ozbilj­nost ra­da ove pri­vat­ne ško­le do­ni­je­li su u dru­goj po­lo­vi­ni sep­tem­bra od­lu­ku o otva­ra­nju če­tvo­ro­ra­zred­ne dr­žav­ne re­al­ne gim­na­zi­je u Da­ni­lov­gra­du i bio je do­zvo­ljen upis u pr­vi i dru­gi raz­red. Upis u dru­gi raz­red do­zvo­ljen je svim onim uče­ni­ci­ma ko­ji su po­ha­đa­li pr­vi raz­red pri­vat­ne gim­na­zi­je, jer su se uvje­ri­li da su kva­li­tet na­stav­nog pro­ce­sa i kroz nje­ga ste­če­nih zna­nja uče­ni­ka bi­li do­volj­ni da su ovi uče­ni­ci bi­li pri­pre­mlje­ni i sprem­ni da po­ha­đa­ju dru­gi raz­red.
Nad­le­žni pro­svjet­ni or­gan je 23. ok­to­bra 1919. go­di­ne ve­ri­fi­ko­vao na­stav­ni ka­dar za od­re­đe­ne na­stav­ne pred­me­te. Je­dan broj uči­te­lja ko­ji su iz­vo­di­li na­sta­vu u na­ve­de­noj pri­vat­noj ško­li, bi­li su an­ga­žo­va­ni i kao na­stav­ni­ci u no­vo­for­mi­ra­noj gim­na­zi­ji. Broj uče­ni­ka ko­ji su po­ha­đa­li ovu dr­žav­nu gim­na­zi­ju stal­no se po­ve­ća­vao ta­ko da je n.pr. za škol­sku 1923/1924. go­di­nu iz­no­sio 544 uče­ni­ka, što uka­zu­je na oprav­da­nost nje­nog po­sto­ja­nja. Pri­je ne­go što je otvo­re­na Dr­žav­na re­al­na gim­na­zi­ja, u nje­noj bli­zi­ni po­če­la je sa ra­dom 15. ma­ja 1919. go­di­ne pr­va Uči­telj­ska ško­la u Cr­noj Go­ri, ko­ja je bi­la smje­šte­na u zgra­di Knja­že­vog dvo­ra. Iz ove gim­na­zi­je upi­si­va­ni su naj­bo­lji uče­ni­ci u Uči­telj­sku ško­lu, ali i oni iz dru­gih kra­je­va. Za de­set go­di­na nje­nog po­sto­ja­nja iz nje je iz­nje­dren ve­li­ki broj uči­te­lja, ko­ji su znat­no una­pri­je­di­li pro­svje­tu u Cr­noj Go­ri.
Je­dan broj ovih po­me­nu­tih uči­te­lja iz 1916. go­di­ne bi­li su an­ga­žo­va­ni i kao na­stav­ni­ci u gim­na­zi­ji i uči­telj­skoj ško­li. Od tih uči­te­lja kao na­stav­ni­ci u gim­na­zi­ji an­ga­žo­va­ni su Jak­ša Bra­jo­vić i Trip­ko Bra­jo­vić, dok su To­mo Dra­go­vić i An­dri­ja Dra­go­vić ra­di­li i u Dr­žav­noj re­al­noj gim­na­zi­ji i u Uči­telj­skoj ško­li.
To­mo Dra­go­vić je, iako mlad, uče­snik bal­kan­skog i 1. svjet­skog ra­ta. Za škol­sku 1916/1917. go­di­nu po­sta­vljen je uči­te­ljem u Pav­ko­vi­ći­ma. Po­sle po­vrat­ka iz za­ro­blje­ni­štva bio je va­tre­ni pri­sta­li­ca uje­di­nje­nja Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Sa osni­va­njem gim­na­zi­je i uči­telj­ske ško­le bio je pre­da­vač u tim ško­la­ma. O nje­go­voj ži­vot­noj sud­bi­ni, kao i dr. uči­te­lja i sa­mom do­ga­đa­ju iz 1916. go­di­ne pi­še Mi­lan Mi­šo Bra­jo­vić („Ple­me Bje­lo­pa­vli­ći”), na­vo­de­ći dje­lo­ve iz dnev­ni­ka ko­ji je Dra­go­vić vo­dio. To­mo Dra­go­vić je bio škol­ski nad­zor­nik, se­kre­tar i pot­pred­sjed­nik udru­že­nja uči­te­lja, kao i osni­vač i pred­sjed­nik pje­vač­kog dru­štva „Je­din­stvo”. Bio je ra­di­kal­ski ak­ti­vi­sta i od mi­ni­stra fi­nan­si­ja Kra­lje­vi­ne SHS dr Mi­la­na Sto­ja­di­no­vi­ća iz­dej­stvo­vao je iz­grad­nju vo­do­vo­da do Ko­si­ća, a po­tom u Ću­ri­o­cu i spo­men-če­sme.
An­dri­ja Dra­go­vić je bio pre­da­vač u Uči­telj­skoj ško­li i Gim­na­zi­ji, a ka­sni­je i škol­ski nad­zor­nik, na ko­jem po­lo­ža­ju ga je za­te­kao u Tre­bi­nju april­ski rat. Bio je re­zer­vni ka­pe­tan u kra­ljev­skoj voj­sci. Uče­stvo­vao je i u april­skom ra­tu i jul­skom ustan­ku. Bio je pro­tiv­nik pla­na ko­mu­ni­sta da NOR is­ko­ri­ste za re­vo­lu­ci­ju i do­la­sku na vlast ma­sov­nim ubi­stvi­ma svo­jih ide­o­lo­ških pro­tiv­ni­ka, pa pri­stu­pa na­ci­o­nal­nom po­kre­tu. Pri­li­kom od­stup­ni­ce de­cem­bra 1944. go­di­ne za Slo­ve­ni­ju sa njim od­la­ze kćer­ka Smi­lja­na od ne­pu­nih 18 go­di­na i sin Alek­san­dar od 14 go­di­na. U pr­voj po­lo­vi­ni 1945. go­di­ne bi­va­ju za­ro­blje­ni od stra­ne par­ti­za­na i stri­je­lja­ni.
(Na­sta­vi­će se)