Pri­re­dio: dr Vu­kić ILIN­ČIĆ


Te­sta­men­tal­no na­sle­đi­va­nje je kod sta­rih Sr­ba bi­la ne­po­zna­ni­ca sve do do­la­ska na Bal­kan. Autor ka­že da je „te­sta­ment po­čeo da se ukor­je­nju­je kod Sr­ba pod uti­ca­jem vi­zan­tij­sko­og pra­va. U Du­ša­no­vom za­ko­ni­ku ne­ma ni­jed­na od­red­ba o te­sta­men­ti­ma. Me­đu­tim, ima od­re­da­ba ($ 88,89) po ko­ji­ma se mo­že za­klju­či­ti. Što se ti­če for­me te­sta­men­ta ona je uze­ta iz krm­či­je, a ona ga je pri­mi­la iz rim­skog pra­va.
Pi­sa­ne te­sta­men­te kod srp­skog na­ro­da na­la­zi­mo u 15. vi­je­ku i da­lje. Zna­ča­jan je te­sta­ment Stje­pa­na Ko­sa­če od 20. ma­ja 1466. go­di­ne, u ko­me ras­po­la­že sa­mo sa svo­jim po­kret­nim stva­ri­ma, osta­vlja­ju­ći valj­da ne­po­kret­ne da ih na­sli­je­de za­kon­ski na­sled­ni­ci po re­du.
Da­lje se po­mi­nje u vi­du te­sta­men­ta i pi­smo de­spo­ta Ste­va­na Bran­ko­vi­ća od 1. ok­to­bra 1476. go­di­ne, u ko­me osta­vlja svo­ju dje­cu u ama­net Du­brov­ni­ku.
To­mo­vić sma­tra da je zna­čaj­no po­me­nu­ti i te­sta­ment Đur­đa Cr­no­je­vi­ća iz 1499. go­di­ne. U nje­mu „Đur­đe iz Mi­la­na pre­po­ru­ču­je svo­joj že­ni da po­vra­ti cr­kvi Sve­te bo­go­ro­di­ce na Ce­ti­nju sve one stva­ri, ko­je su so­bom po­ni­je­li na­pu­šta­ju­ći Cr­nu Go­ru i Ce­ti­nje pred tur­skom na­je­zdom. Pre­po­ru­ču­ju­ći joj da mu do­bro ču­va i vas­pi­ta­va dje­cu, na­po­mi­nje joj ka­ko će do­bi­ti pr­ći­ju nje­go­vih se­sta­ra, ko­je ne­ma­ju po­ro­da. Zna­či da se i on­da, kao i da­nas, po­vra­ćao mi­raz u na­sle­đe že­ni­nim naj­bli­žim srod­ni­ci­ma, kad bi že­na umr­la bez po­ro­da. U ovom te­sta­men­tu Đu­rađ osta­vlja cje­lo­kup­nu svo­ju imo­vi­nu svo­joj že­ni na slo­bod­no ras­po­la­ga­nje. Iako je te­sta­ment svo­je­ruč­no na­pi­san i pe­ča­tom po­tvr­đen, ipak su na te­sta­men­tu pot­pi­si tri svje­do­ka, što zna­či da je re­dov­na for­ma te­sta­men­ta u to do­ba bi­la sa­mo u pri­su­stvu svje­do­ka.
Kao što se vi­di iz ovih ne­ko­li­ko pri­mje­ra, te­sta­men­tal­no na­sle­đi­va­nje pr­vo se ja­vi­lo me­đu srp­skom vla­ste­lom. Pro­sti­jem na­ro­du u ono do­ba bi­lo je ma­nje po­zna­to te­sta­men­tal­no na­sle­đi­va­nje i ne mo­že­mo da na­đe­mo pri­mje­ra, ali ga je vje­ro­vat­no i bi­lo, sa­mo što su se te­že oču­va­li tra­go­vi o to­me.
U Cr­noj Go­ri tra­go­vi te­sta­men­ta, po­red Đur­đa Cr­no­je­vi­ća kra­jem 15. vi­je­ka, na­la­ze se i ka­sni­je. B. To­mo­vić na­gla­ša­va te­sta­ment iz 1691. go­di­ne.Taj te­sta­ment go­vo­ri o mi­ra­zu že­ne ko­ji po­sje­du­je u ku­ći mu­že­vlje­voj, te da je to isti slu­čaj i u nje­go­vo vri­je­me u Cr­noj Go­ri. Da­lje na­gla­ša­va da ima vi­še sa­ču­va­nih te­sta­me­na­ta iz 18. vi­je­ka ko­ji do ta­da ni­je­su bi­li ob­ja­vlje­ni, da su te­sta­men­ti u Cr­noj Go­ri za­hva­ti­li ja­či ko­ri­jen u 18. vi­je­ku. To­mo­vić je u dje­lu ob­ja­vio te­sta­ment iz 1746, 1774. i 1797. go­di­ne.
Svi su iz­gle­di da je te­sta­ment iz 1746. go­di­ne pi­san u Ce­tinj­skoj mi­tro­po­li­ji u ve­zi za­vje­šta­nja ima­nja Cr­kvi Sve­toj Go­spo­đi, kao i sa­mom vla­di­ci Sa­vi. U nje­mu se, iz­me­đu osta­log, ka­že: „Va ime Hri­sta amin na (1746) ok­to­bra (23). Da jest ve­de­ni­je va­sa­ko­mu člo­ve­ku pred kim izi­de sie pi­sa­ni­je ka­ko ja Ivo Lu­čin Li­e­šo­vić do­đoh pred go­spo­di­nam vla­di­kom Sa­vom i mo­lih mu se da mi pri­hva­ti u mo­ju ve­li­ku ne­vo­lu, e me pri­sti­gla sta­rost i ne­ja­kost i si­ro­ta­na, ne­ma me tko mal­te­na­ti do sa­mar­ti do­hra­ni­ti i ta­ko pre­o­sve­šte­ni go­spo­din vla­di­ka Sa­va umi­lo­sar­di se na ne­ga i pri­fa­ti ga, a ovi sta­rac re­če­ni Ivo Li­e­šo­vić od svoe do­bre vo­le i zdra­ve pa­me­ti osta­lam car­kvi sve­toj go­spo­đi i go­spo­di­nu vla­di­ci Sa­vi mo­ju ku­ću i obor moj dio u zgra­du mo­ju gor­nu i mo­ju pod­kut­ni­cu i moj dio ba­šti­ne i na dno lu­ga kod Bje­la­šti­ce i moj dio vi­no­gra­da na za­va­lu do car­kov­no­ga i moj dio ba­šti­ne na Po­ca i moj dio vi­no­gar­da na Ja­zbi­ne i po­lo­vi­nu du­bra­ve...na sla­vu bo­ga i car­kve a pred du­šom mo­jom i mo­i­eh mar­tvi­eh...”
U 19. vi­je­ku ja­vlja se no­vi­ja for­ma pra­vlje­nja te­sta­men­ta. Te­sta­ment je po­čeo da se da­je pred in­sti­tu­ci­ja­ma. Ne­ma tra­go­va, za­klju­ču­je autor, od ka­da da­ti­ra­ju usme­ni te­sta­men­ti. „Zna­čaj­no je po­me­nu­ti da su se usme­ni te­sta­men­ti go­to­vo uvi­jek pra­vi­li u po­sled­njim ča­so­vi­ma ži­vo­ta, a ni­ka­ko u re­dov­nim pri­li­ka­ma, te bi se pri­je re­klo da usme­ni te­sta­ment spa­da u van­red­nu, a ne re­dov­nu vr­stu te­sta­me­na­ta. Me­đu­tim, sud­ska prak­sa usvo­ji­la je usme­ni kao i pi­sme­ni te­sta­ment...”
(Na­sta­vi­će se)