P
o­red ži­vot­ne sud­bi­ne To­ma i An­dri­je Dra­go­vi­ća, na­ve­šće­mo i one osta­lih po­bu­nje­nih uči­te­lja iz 1916. go­di­ne, a ko­ji su pro­šli austro-ugar­ske ka­za­ma­te. Je­dan od pr­vih uči­te­lja ko­ji se su­prot­sta­vio iz­ba­ci­va­nju ći­ri­li­ce, srp­ske isto­ri­je i osta­lih srp­skih sa­dr­ža­ja iz na­sta­ve od stra­ne austro­u­gar­skih vla­sti, bio je Jak­ša Bra­jo­vić. Ra­dio je i kao na­stav­nik u gim­na­zi­ji u Da­ni­lov­gra­du, po­tom kao uči­telj i upra­vi­telj osnov­ne ško­le u Ko­so­vom lu­gu. Bio je re­zer­vni ka­pe­tan u Kra­ljev­skoj voj­sci. Uče­snik je april­skog ra­ta i jul­skog ustan­ka. To­kom ra­ta pri­pa­dao je NOP, u ko­jem mu gi­ne sin Vlaj­ko. Oba­vljao je zna­čaj­ne funk­ci­je u ra­tu i ka­sni­je.
Sa­va Jo­vo­vić je stva­ra­njem Kra­lje­vi­ne SHS po­sle uči­telj­skog po­zi­va bio je škol­ski nad­zor­nik, kao i re­zer­vni ofi­cir u kra­ljev­skoj voj­sci. Uče­snik je april­skog ra­ta, jul­skog ustan­ka i u NOP uče­stvu­je sve do 1943. go­di­ne ka­da je stri­je­ljan od Ita­li­ja­na. U ra­tu mu gi­ne sin Sre­ten od ne­pu­nih 19 go­di­na, a kćer­ka So­fi­ja je pre­mi­nu­la 1945. go­di­ne od po­sle­di­ca ra­nja­va­nja, ko­je je za­do­bi­la u bor­be­nim okr­ša­ji­ma.
Bla­žo Ra­do­njić iz Mi­jo­ku­so­vi­ća zbog ne­hu­ma­nih uslo­va u za­tvo­ri­ma u in­ter­na­ci­ji od stra­ne austro­u­gar­skih vla­sti te­ško se raz­bo­lio. Po­sle po­vrat­ka iz austro­u­gar­skih ka­za­ma­ta iako bo­le­stan bio je ak­tiv­ni pri­sta­li­ca, kao i osta­le nje­go­ve ko­le­ge, za uje­di­nje­nje Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Stva­ra­njem Kra­lje­vi­ne SHS do­bi­ja slu­žbu uči­te­lja u Đa­ko­vi­ci. Nje­go­vo na­ru­še­no zdra­vlje se sve vi­še po­gor­ša­va­lo, pa je pre­mi­nuo po­čet­kom tri­de­se­tih go­di­na u Đa­ko­vi­ci.
Trip­ko Bra­jo­vić je po­red uči­telj­sko-bo­go­slov­ske ško­le za­vr­šio i vi­šu ko­mer­ci­jal­nu ško­lu u Be­o­gra­du. Nje­ga je or­ga­ni­za­ci­ja bje­lo­pa­vlić­ke omla­di­ne „Na­pre­dak”, za­jed­no sa ko­le­ga­ma No­vom Vu­či­ćem i Bo­žom Be­go­vi­ćem, kao i Mar­kom Sa­vi­će­vi­ćem ovla­sti­la da Iz­vr­šnom na­rod­nom od­bo­ru obra­zlo­že oprav­da­nost osni­va­nja uči­telj­ske ško­le, pa je nji­ho­va mi­si­ja u pot­pu­no­sti uspje­la. Po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta bio na­čel­nik re­so­ra u Mi­ni­star­stvu fi­nan­si­ja.
Cvet­ko Sta­ni­šić je po­sle po­vrat­ka iz in­ter­na­ci­je pr­vo ra­dio kao uči­telj, a po­tom je pri­mio sve­šte­nič­ki čin. Bio je šef kon­zi­sto­ri­je u Nik­ši­ću, cr­kve­no-sud­ski tu­ži­lac Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske, a u tri sa­zi­va i pred­sjed­nik sve­šte­nič­kog udru­že­nja ove epar­hi­je. Zbog pro­ti­vlje­nja Kon­kor­da­tu pri­nud­no je pen­zi­o­ni­san 1938. go­di­ne u 44. go­di­ni ži­vo­ta. Bio je is­tak­nu­ti član De­mo­krat­ske stran­ke. Stri­je­ljan je od stra­ne Ita­li­ja­na 1943. go­di­ne zbog si­na ko­ji je bio ko­mu­ni­stič­ki ru­ko­vo­di­lac.
No­vo Vu­čić iz Šo­ba­ji­ća je bio po­sla­nik Ve­li­ke na­rod­ne skup­šti­ne u Pod­go­ri­ci, ko­ja je do­ni­je­la od­lu­ku o uje­di­nje­nju Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Nje­go­ve za­slu­ge za otva­ra­nje gim­na­zi­je i uči­telj­ske ško­le u Da­ni­lov­gra­du bi­le su ve­li­ke. Zbog ne­sum­nji­vog auto­ri­te­ta i ugle­da ko­ji je uži­vao, a bo­ja­zni da im mo­že bi­ti smet­nja ko­mu­ni­sti su do­ni­je­li od­lu­ku da ga za­jed­no sa bra­ta­ni­ćem Da­mja­nom li­kvi­di­ra­ju, što su uči­ni­li 3. mar­ta 1942. go­di­ne ba­civ­ši ih u ja­mu u Do­lo­ve Ko­va­če­vi­ća.
Mi­la­din Vu­ja­di­no­vić iz Pod­vra­ća je po­sli­je ra­ta ra­dio kao uči­telj. Uče­snik je april­skog ra­ta i jul­skog ustan­ka. Kao i Vu­či­ću i nje­mu je bi­la na­mi­je­nje­na ista sud­bi­na od stra­ne ko­mu­ni­sta, ali je uspio da ta­da iz­bjeg­ne eg­ze­ku­ci­ju, pa se pri­klju­ču­je na­ci­o­nal­nom po­kre­tu. Pri­li­kom od­stup­ni­ce ubi­jen je od je­di­ni­ca NOP u Slo­ve­ni­ji 1945. go­di­ne.
Ra­do­van Po­po­vić iz Sla­ti­ne je bio uči­telj u Mar­ti­ni­ći­ma, a stva­ra­njem Kra­lje­vi­ne SHS bio je upra­vi­telj ško­le u Ždre­ba­o­ku, a ka­sni­je i škol­ski nad­zor­nik u No­voj Va­ro­ši. Su­prot­sta­vio se po­li­ti­ci KPJ da kroz bra­to­u­bi­lač­ki rat do­đu do vla­sti, pa se pri­klju­ču­je na­ci­o­nal­nom po­kre­tu, sa či­jim je­di­ni­ca­ma i od­stu­pa i u No­voj Gra­di­ški umi­re od ti­fu­sa.
Ve­li­zar Đu­ra­no­vić iz Mar­ti­ni­ća je po­sle po­vrat­ka iz za­ro­blje­ni­štva na­sta­vio sa uči­telj­skim po­zi­vom. U Do­njem Se­lu (Mar­ti­ni­ći) u lje­to 1925. go­di­ne osno­vao je sport­sko dru­štvo „Be­li orao”. Ra­to­vi, te­ški uslo­vi u austro­u­gar­skim tam­ni­ca­ma na­ru­ši­li su nje­go­vo zdra­vlje pa je umro mlad.
Je­di­ni sta­ri­ji uči­telj, po­red po­me­nu­tih 13 mla­đih, bio je Ili­ja Mi­ju­ško­vić iz Po­vi­je, Pje­šiv­ci (ro­đen 1880. g.) Uči­telj­skim po­zi­vom ba­vio se u Ozri­ni­ći­ma, Bo­ge­ti­ći­ma i Ostro­gu, gdje je bio i upra­vi­telj ško­le. Za svoj pre­da­ni rad i za­slu­ge od­li­ko­van je Or­de­nom sv. Sa­ve pe­tog re­da. Umro je 1937. go­di­ne.
Svih 14 uči­te­lja po­sle po­vrat­ka iz za­ro­blje­ni­štva bi­li su pri­sta­li­ce uje­di­nje­nja Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Naj­ve­ći broj njih bi­li su pri­pad­ni­ci De­mo­krat­ske stran­ke, a bi­lo ih je i iz Ra­di­kal­ne stran­ke. Oni uči­te­lji ko­ji su do­če­ka­li rat bi­li su uče­sni­ci april­skog ra­ta i jul­skog ustan­ka. Ide­o­lo­ške po­dje­le to­kom ra­ta uti­ca­le su i na uči­te­lje, ta­ko da su ne­ki od njih pri­stu­pi­li na­ci­o­nal­nom po­kre­tu, a ne­ko­li­ci­na i par­ti­zan­skom po­kre­tu. Iako su se u ra­tu na­la­zi­li u su­prot­sta­vlje­nim voj­ska­ma, pod­ni­je­li su i lič­ne i po­ro­dič­ne žr­tve i kao pa­tri­o­te i ča­sni lju­di ho­di­li či­tav ži­vot do smr­ti.
Sko­ro vi­jek od istin­skog pod­vi­ga bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja, ko­ji su iz 1916. go­di­ne bra­ni­li srp­ski iden­ti­tet od stra­nih oku­pa­to­ra, po­sle to­li­ko pro­to­ka vre­me­na u Cr­noj Go­ri se ja­vlja an­ti­srp­ska vr­hu­ška ko­ja po­ti­re sve one vri­jed­no­sti po če­mu je ovaj pro­stor bio pre­po­znat kao Srp­ska Spar­ta, a broj­ne ge­ne­ra­ci­je bi­le su sprem­ne da za te vred­no­te žr­tvu­ju svo­je ži­vo­te. Da­nas se umje­sto ta­da­šnjih austro­u­gar­skih oku­pa­to­ra, ko­ji su iz­bri­sa­li srp­ske sa­dr­ža­je iz na­sta­ve, ja­vlja­ju du­hov­ni tro­va­či iz­nu­tra, ko­ji pro­tje­ru­ju srp­ski je­zik, ći­ri­li­cu, tra­di­ci­ju, fal­si­fi­ku­ju isto­ri­ju tj. sve ono po če­mu je bi­la pre­po­zna­ta Cr­na Go­ra i što je uni­je­la u svjet­ske ci­vi­li­za­cij­ske to­ko­ve. Ka­ko je srp­skoj slo­bo­dar­skoj tra­di­ci­ji ima­nen­tan ot­por sva­koj vr­sti tor­tu­re, na­me­ta­nja, pri­sli­le, po­ku­šaj skr­na­vlje­nja slo­bo­de, pro­tiv to­ga su se bes­kom­pro­mi­sno bo­ri­li. Na­ve­de­ni pod­vig bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja umje­sto da nam bu­de na­uk i pu­to­kaz ko­jim pu­te­vi­ma tre­ba da ho­di­mo, bra­ni­mo i nje­gu­je­mo svo­je ute­me­lje­ne i osve­šta­ne vri­jed­no­sti ko­jim je srp­ski na­rod u Cr­noj Go­ri vje­ko­vi­ma ho­dio, da­nas an­ti­srp­ska, neo­to­ta­li­tar­na vr­hu­ška že­li da umje­sto vje­kov­no ute­me­lje­nog srp­skog iden­ti­te­ta stvo­ri „mo­der­nu” be­sa­dr­žaj­nu in­di­vi­duu, pa­la­nač­kog men­ta­li­te­ta i amorf­nu ma­su pod­lo­žnu ma­ni­pu­la­ci­ja­ma, s ko­jom že­li u „svi­je­tle” evro­a­tlant­ske in­te­gra­ci­je, ne ha­ju­ći za onom po­zna­tom ži­vot­nom mak­si­mom da oni ko­ji ne pri­zna­ju pro­šlost, ne­ma­ju pra­vo ni na bu­duć­nost.
(KRAJ)

Piše: Miljan Stanišić