Sa­mom smr­ću osta­vi­o­če­vom na­sled­nik je po­zvan da pre­u­zme na­sle­đe. U Cr­noj Go­ri se ri­jet­ko de­ša­va­lo da na­sled­nik od­bi­je na­sle­đe. Je­dan od raz­lo­ga je što su na­sled­ni­ci pret­hod­no iz­mi­ri­va­li sve oba­ve­ze i po­tra­ži­va­nja u ve­zi na­sled­stva i za­što su se sma­tra­li mo­ral­no oba­ve­znim.
Autor knji­ge ka­že da o „od­bi­ja­nju na­sle­đa ne­ma ne­ke na­ro­či­te for­me baš usled to­ga, što se ne de­ša­va­ju slu­ča­je­vi od­bi­ja­nja, te da bi sud­ska prak­sa sta­la na ne­ko od­re­đe­no gle­di­šte, iz­ja­vu o od­bi­ja­nju pri­je­ma na­sle­đa tre­bao bi po­zva­ni na­sled­nik da da­de pred sre­skim po­gla­var­stvom... Sre­sko po­gla­var­stvo oba­vi­je­sti­lo bi sud o ovo­me, da bi po­stu­pio da­lje po za­ko­nu i po­zvao za­ko­ni­te na­sled­ni­ke. Me­đu­tim, ako bi pr­vo­po­zva­ni od­bio, a imo­vi­nu za­u­zeo dru­go­po­zva­ni na­sled­nik, pri­ja­va bi bi­la bes­pred­met­na.
Za od­bi­ja­nje na­sle­đa pret­po­stav­ka je da je na­sled­nik znao za po­ziv za na­sle­đe, bi­lo to na osno­vu ugo­vo­ra i te­sta­men­ta, bi­lo na osno­vu za­ko­na. Ako bi na­sled­nik bio po­zvan na jed­nom i na dru­gom osno­vu, on mo­že npr. na osno­vu te­sta­men­ta pri­mi­ti a na osno­vu za­ko­na od­bi­ti i obrat­no. Od­bi­je li za­kon­ski na­sled­nik na­sle­đe na ko­je je po­zvan, on je ti­me od­bio i za svo­je na­sled­ni­ke.
Ako se je­dan put na­sled­stvo od­bi­je ne mo­že se vi­še opo­zva­ti sem u slu­ča­ju za­blu­de, pre­va­re ili pri­nu­de. Na­u­ci je ta­ko­đe spor­no pi­ta­nje da li mo­gu po­vje­ri­o­ci na­sled­ni­ko­vi tra­ži­ti po­ni­štaj da­te iz­ja­ve na­sled­ni­ko­ve o od­bi­ja­nju pri­je­ma na­sle­đa, ako se sa tim od­bi­ja­njem šte­te in­te­re­si po­vje­ri­o­ca i tra­ži­ti da im se uru­či po­tre­ban dio na­sle­đa, ra­di na­mi­re­nja du­ga ko­ji im du­gu­je onaj ko­ji na­sle­đe od­bi­ja...
Za odbijanje na­sle­đa po­treb­na je ona ista spo­sob­nost ko­ja je po­treb­na za pred­u­zi­ma­nje prav­nih po­slo­va uop­šte. Me­đu­tim, sta­ra­o­ci ma­lo­ljet­nog na­sled­ni­ka ne bi mo­gli od­bi­ti na­sle­đe, bez odo­bre­nja nad­sta­ra­telj­ske vla­sti... tre­ba da ima pu­no­mo­ći­je ko­je spe­ci­jal­no gla­si da se mo­že od­bi­ti na­sle­đe.
Svi ugo­vo­ri o pro­da­ji na­sle­đa za ži­vo­ta osta­vi­o­če­va, bez sva­ke su va­žno­sti. Ta­kvi ugo­vo­ri ne bi ima­li svo­ga pred­me­ta, po­što tek po smr­ti de cu­i­us – ovoj mo­že bi­ti ri­je­či o na­sle­đi­va­nju nje­go­ve imo­vi­ne.
Ka­ko je pre­ma obi­čaj­nom pra­vu smr­ću osta­vi­o­če­vom na­sled­nik po­zvan da za­u­zme na­sle­đe bez ika­kvog sud­skog ak­ta, to bio bio ov­dje pred­met otu­đe­nja na­sled­no ima­nje, a ne na­sled­no pra­vo. Pre­ma ovo­me, pri­ba­vi­lac bi­će sop­stve­nik stva­ri tek pro­da­jom stva­ri, ko­je su pred­met ugo­vo­ra. Sa­mim tim što je na­sled­nik otu­đio na­sle­đe, oba­ve­zan je pre­ma pri­ba­vlja­ču da isto ne od­bi­je. Ako bi ga od­bio, on je od­go­vo­ran pri­ba­vlja­ču pre­ma op­štim pro­pi­si­ma o ne­is­pu­nje­nju ugo­vo­ra.
Ako je otu­đe­nje uči­nje­no đu­tu­re, bez na­bra­ja­nja po­je­di­nih stva­ri, ta­da bi to bio ugo­vor na sre­ću. Me­đu­tim, ako su stva­ri po­je­di­nač­no na­bro­ja­ne, otu­đi­vač bi bio od­go­vo­ran pri­ba­vlja­ču za sve stva­ri ko­je su ime­no­va­ne, kao i za onu ve­li­či­nu du­ga, ko­ja je u ugo­vo­ru ime­no­va­na. Otu­đi­vač od­go­va­ra za svu onu šte­tu, ko­ju bi sam na­nio na­sle­đu. Otu­đi­lac od­go­va­ra uop­šte za isti­ni­tost na­sled­no­ga pra­va, isto ona­ko kao što pri­ba­vi­lac od­go­va­ra za ve­li­či­nu na­kna­de za ustu­plje­no mu na­sle­đe. Ova­kav je od­nos otu­đi­va­ča spram pri­ba­vi­o­ca na­sle­đa res in­ter al­li­os ac­ta, te pre­ma tre­ćim li­ci­ma na­sled­nik i da­lje osta­je oba­ve­zan.
Pre­ma to­me ka­ko po­vje­ri­oc na­sle­đa, ta­ko i le­ga­ta­ri, li­ca ko­ja na to na­sle­đe po­la­žu pra­vo i osta­la za­in­te­re­so­va­na li­ca, ima­ju pra­vo da po­dig­nu tu­žbu, ka­ko pro­tiv na­sled­ni­ka, ta­ko i pro­tiv pri­ba­vi­o­ca na­sle­đa, po­što sa otu­đe­njem na­sle­đa na­sled­nik da­je na­log pri­ba­vi­o­cu da ima za­do­vo­lji­ti sva po­tra­ži­va­nja na ra­čun za­o­stav­šti­ne umr­lo­ga li­ca. Pri­ba­vi­o­cu isto ta­ko pri­pa­da pra­vo na po­di­za­nje svih tu­žbi, pa čak i pet­tio he­re­di­to­tis, isto kao što to pri­pa­da i otu­đi­o­cu na­sle­đa. For­ma ugo­vo­ra o otu­đe­nju na­sle­đa je ista kao i kod osta­lih ugo­vo­ra.
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio:
dr Vu­kić ILIN­ČIĆ