PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U vo­žnji pre­ma Ce­ti­nju naj­pri­je se u du­bi­ni vi­di pre­div­ni ma­li grad Ko­tor ko­ji je smje­šten na ju­žnoj oba­li isto­i­me­nog Bo­ko­ko­tor­skog za­li­va ko­ji ma­li mor­ski tje­snac, Ka­te­na, po­ve­zu­je sa ve­li­kim za­to­nom Tiv­ta. Bo­ko­ko­tor­ska ostr­va Stra­di­o­ti, Pre­vla­ka i Otok uz­di­žu se iz mo­ra kao da po­zdra­vlja­ju. Po­ste­pe­no se po­ja­vlju­je grad Her­ceg No­vi, „bi­ser Bo­ke”, a po­red nje­ga her­ce­go­vač­ka oba­la Su­to­ri­na; pre­ma sje­ve­ru po­gled se za­u­sta­vlja na oka­me­nje­nim Kri­vo­šij­skim pla­ni­na­ma, a pre­ma ju­gu na po­lu­o­str­vu Lu­šti­ca i kra­je­vi­ma Žu­pi i Kr­to­li, iza ko­jih se pro­bi­ja svje­tlu­ca­va tra­ka Ja­dran­skog mo­ra, ko­je se ši­ri pre­ko za­o­blje­nog za­li­va Tra­ste. Ka­da se stig­ne na ot­pri­li­ke 1000 me­ta­ra vi­si­ne, pred­je­li ko­je smo opi­sa­li po­la­ko iš­če­za­va­ju iza nas, a is­pred nas po­či­nje da se ši­ri ve­li­čan­stven po­gled. Vi­so­ke pla­ni­ne sje­ver­ne i za­pad­ne Cr­ne Go­re iz­ra­nja­ju po­la­ko is­pred put­ni­ka, a po­gled na njih se pro­sti­re pre­ko pro­va­li­ja ko­je se mje­sti­mič­no otva­ra­ju. Lov­ćen sa svo­ja dva vr­ha i pred­gor­jem zva­nim So­lar iz ve­li­ke bli­zi­ne pru­ža uvid u svo­je po­no­re i klan­ce, a u da­lji­ni iz­ra­nja plod­na ze­le­na do­li­na Mo­ra­če, iza ko­je svje­tlu­ca dio Ska­dar­skog je­ze­ra. Sa kraj­njeg is­to­ka na ho­ri­zon­tu po­di­žu se kon­tu­re sni­je­gom pre­kri­ve­nih al­ban­skih Al­pi, Pro­kle­ti­je, ko­je u Lju­bo­tr­nu na Šar-pla­ni­ni do­sti­žu vi­si­nu od 3050 me­ta­ra (što je vi­še od Dah­štaj­na). Po­sli­je jed­no­ča­sov­ne vo­žnje sti­že se na gra­ni­cu. Cr­no­go­rac u na­rod­noj no­šnji ko­ji dr­ži stra­žu sa oruž­jem na ra­me­nu znak je da se već na­la­zi­mo na cr­no­gor­skom tlu, u kra­lje­vi­ni „cr­nih pla­ni­na”. A odav­de ni­je da­le­ko do pr­vog cr­no­gor­skog mje­sta, ve­o­ma ži­vo­pi­sno smje­šte­nih Nje­gu­ša, gdje se oba­vlja ca­ri­na. Ka­ko sam čuo da pri­ča­ju, cr­no­gor­ski ca­ri­ni­ci to ra­de ve­o­ma lju­ba­zno. Ja ni­je­sam pod­li­je­gao ca­ri­ni po­što su po­gra­nič­ne vla­sti već bi­le in­for­mi­sa­ne o mom do­la­sku za­hva­lju­ju­ći in­for­ma­ci­ji u slu­žbe­nom gla­sni­ku, „Gla­su Cr­no­gor­ca”, a ja sam imao za­do­volj­stvo da pu­tu­jem u dru­štvu go­spo­di­na Mi­la­na Ra­ma­da­no­vi­ća, pr­vog še­fa odje­lje­nja u Mi­ni­star­stvu unu­tra­šnjih po­slo­va, ko­me du­gu­jem ve­li­ku za­hval­nost zbog nje­go­ve lju­ba­zne pred­u­sre­tlji­vo­sti. Je­dan nje­gov ro­đak, go­spo­din Sla­vo Ra­ma­da­no­vić je mar­šal dvo­ra Nje­go­vog Vi­so­čan­stva kra­lja Ni­ko­le, a dru­gi ro­đak, go­spo­din Ve­li­mir Ra­ma­da­no­vić, cr­no­gor­ski je kon­zul u Ko­to­ru. Po­štan­ski auto­mo­bil pra­vi pa­u­zu od dva­de­set mi­nu­ta is­pred jed­ne ma­le pri­jat­ne krč­me iz­van Nje­gu­ša, a za to vri­je­me imao sam pri­li­ku da u za­vi­čaj po­ša­ljem pr­ve raz­gled­ni­ce sa po­zdra­vi­ma. Raz­gled­ni­ce su se mo­gle ku­pi­ti kod krč­ma­ra. Iz Nje­gu­ša sam ta­ko­đe po­slao pr­vu raz­gled­ni­cu ča­so­pi­su Wa­id­man­nshe­il u Kla­gen­fur­tu, na­kon če­ga sam u dru­štvu go­spo­di­na ka­pe­ta­na gra­nič­ne stra­že po­pio izrvs­nu šlji­vo­vu ra­ki­ju i ka­fu pri­je ne­go što smo po­šli da­lje. Tek sa­da ko­la pro­la­ze kroz div­ni kraj, kroz isto­rij­ski po­zna­te Nje­gu­še, či­jih je ot­pri­li­ke 2000 sta­nov­ni­ka ra­su­to u se­dam za­se­la­ka ko­ji su smje­šte­ni na ob­ron­ci­ma pla­ni­ne, a ti za­se­o­ci či­ne op­šti­nu Nje­gu­še.
Naj­po­zna­ti­ji od se­dam po­me­nu­tih za­se­la­ka su Pe­tro­vi­ći, rod­no mje­sto sa­da­šnje di­na­sti­je Pe­tro­vić Nje­goš, ko­ja se u 16. vi­je­ku do­se­li­la iz Her­ce­go­vi­ne i ov­dje se na­sta­ni­la. Jed­na od ku­ća ko­ja se od osta­lih raz­li­ku­je po pri­jat­nim ze­le­nim per­si­ja­ni­ma i ob­li­ku tor­nja je rod­na ku­ća sa­da­šnjeg kra­lja, a pre­ko lje­ta u njoj po­vre­me­no bo­ra­ve kra­ljev­ski prin­če­vi. Ra­ni­je je u ovoj ku­ći če­sto pro­vo­dio lje­ta po­koj­ni vla­di­ka Pe­tar Dru­gi, ve­li­ki lju­bi­telj pri­ro­de i stra­stve­ni lo­vac, ko­ji se odav­de bez­broj pu­ta peo na Lov­ćen i ko­ji je po svo­joj že­lji sa­hra­njen upra­vo na ovoj pla­ni­ni. Iza Nje­gu­ša uz­di­že se još jed­no pla­nin­sko se­dlo, Kri­vač­ko ždri­je­lo, oda­kle put po­či­nje da se spu­šta i vo­di kroz kra­je­ve ob­ra­sle bu­kvom duž bre­žu­lja­ka Je­zer­skog vr­ha, jed­nog od dva vr­ha na Lov­će­nu, i po­red se­la Du­bo­vik i Ba­ji­ce u ras­pro­str­to Ce­tinj­sko po­lje, u či­jem cen­tru se na­la­zi Ce­ti­nje, glav­ni i re­zi­den­ci­jal­ni grad naj­mla­đe i naj­ma­nje, ali naj­in­te­re­sant­ni­je kra­lje­vi­ne na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu.
Ce­ti­nje ni­je sa­mo glav­ni grad i re­zi­den­ci­ja ne­go i sre­di­šte Ka­tun­ske na­hi­je, jed­nog od de­set okru­ga ili na­hi­ja, na ko­je je po­di­je­lje­na Kra­lje­vi­na. Ali bez ob­zi­ra na to, Ce­ti­nje ni­je naj­broj­ni­ji grad u ze­mlji, po­što u nje­mu ži­vi ne­što vi­še od 3000 du­ša, dok od dru­gih cr­no­gor­skih gra­do­va Pod­go­ri­ca ima vi­še od 10.000, Ul­cinj 5000, Nik­šić i Bar pre­ko 4000 sta­nov­ni­ka. I po­red to­ga što se Ce­ti­nje na­la­zi tek na pe­tom mje­stu po bro­ju sta­nov­ni­ka, ono je ipak je­di­ni grad u Cr­noj Go­ri ko­ji ima obi­ljež­ja ve­li­kog gra­da. Ovaj uti­sak iza­zi­va­ju pri­je sve­ga ne­ke ko­lo­sal­ne i mo­nu­men­tal­ne gra­đe­vi­ne. To su: mo­der­na pa­la­ta kra­ljev­skih mi­ni­star­sta­va, gdje je smje­šte­na po­šta i te­le­graf, no­va i sta­ra kra­ljev­ska pa­la­ta, pa­la­ta pre­sto­lo­na­sljed­ni­ka, no­va Voj­na aka­de­mi­ja (ško­la) ko­ja je otvo­re­na tek u no­vem­bru pro­šle go­di­ne (1911), zgra­da par­la­men­ta Vla­din dom u ko­me se po­red ve­li­ke sa­le za sjed­ni­ce u ko­joj se oku­plja­ju po­sla­ni­ci na­la­ze još mu­zej, bi­bli­o­te­ka, po­zo­ri­šte i jed­na jav­na či­ta­o­ni­ca, za­tim tu je i ho­tel Grand, bol­ni­ca, pre­fek­tu­ra, Cr­no­gor­ska ban­ka, kra­ljev­ska ko­nju­šni­ca, pi­ja­ca, Dje­vo­jač­ki li­cej ko­ji je osno­va­la ru­ska ca­ri­ca Ma­ri­ja Fjo­do­rov­na, ve­li­ka ka­sar­na i vi­le iza­sla­ni­ka Austro-Ugar­ske, Nje­mač­ke, Ru­si­je, Fran­cu­ske, Ita­li­je i Tur­ske.(NA­STA­VI­ĆE SE)