Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić

U sa­vre­me­nim en­ci­klo­pe­di­ja­ma po­ri­je­klo ime­na iz­vo­di se od tur­ske ri­je­či „BAR­JAK”, što zna­či: „Za­sta­va ili ma­nji od­red voj­ske od oko 50 lju­di pod jed­nom za­sta­vom u Osman­skom car­stvu”. Za za­sta­vu ima­mo tu­ma­če­nje da je ona sim­bo­lič­ko obi­ljež­je jed­nog na­ro­da, dr­ža­ve, voj­ne je­di­ni­ce i sl., obič­no na plat­nu sa od­re­đe­nim ras­po­re­dom bo­ja ko­je je pri­čvr­šće­no za mot­ku.
Po­sto­je in­di­ci­je da su u vri­je­me mi­tro­po­li­ta Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša po­sto­ja­la dva voj­na bar­ja­ka: dr­žav­ni i ple­men­ski. Dr­žav­na za­sta­va bi­la je sa bi­je­lim po­ljem na sre­di­ni ko­jeg je cr­ve­ni krst (alaj – bar­jak). Ple­men­ska za­sta­va se raz­li­ko­va­la od dr­žav­ne po re­do­sle­du bo­ja. Ima­la je bi­je­li krst na cr­ve­nom po­lju. Vje­ro­vat­no se raz­li­ko­va­la i u di­men­zi­ja­ma i u kva­li­te­tu. Iz­gle­da da je ovo pra­vi­lo na­sli­je­đe­no iz vre­me­na sred­njo­vje­kov­ne dr­ža­ve. Zna se da su u do­ba vla­da­vi­ne go­spo­da­ra Cr­no­je­vi­ća alaj – bar­jak no­si­li Po­po­vi­ći – Sti­jo­vi­ći iz Pod­go­ri­ce.
O iz­gle­du dr­žav­ne za­sta­ve ima­mo tri iden­tič­ne po­tvr­de iz vre­me­na vla­da­vi­ne mi­tro­po­li­ta Pe­tra II. Pr­va je iz 1838. go­di­ne či­ji je opis osta­vio tr­šćan­ski bi­o­log Bar­to­lo­meo Bje­zo­le­to, ko­ji je bo­ra­vio na Ce­ti­nju. Dru­ga je ru­skog di­plo­ma­te Kon­sta­ti­na Pet­ko­vi­ča, a tre­ća je gra­vi­ra Ma­na­sti­ra i Bi­ljar­de iz sre­di­ne XIX vi­je­ka.
Naj­sta­ri­ji po­men cr­no­gor­skog bar­ja­ka, vje­ro­vat­no dr­žav­nog, ima­mo iz vre­me­na vla­da­vi­ne mi­tro­po­li­ta Vi­sa­ri­o­na. U pi­smu 1687. go­di­ne on po­zi­va ge­ne­ral­nog pro­vi­du­ra u Za­dru da upu­ti voj­sku u Al­ba­ni­ju, „a mi će­mo sa 2000 na­ših Cr­no­go­ra­ca do­ći na va­šu slu­žbu i s bar­ja­kom od vje­re sve­te, to jest s ča­sni­jem kr­stom bi­ti će­mo pred nji­ma”. Ina­če, u vri­je­me Mo­rej­skog ra­ta (1684-1699) mle­tač­ke vla­sti da­va­le su svo­je bar­ja­ke kroz cr­no­gor­ska ple­me­na. Zna se da su pro­la­zi­li kroz Mo­ra­ču i Rov­ca i do­la­zi­li do ri­je­ke Ta­re. Ni­je po­zna­to da su na ovim pro­sto­ri­ma uru­či­va­li bar­jak­ta­re. To su bi­li svi­le­ni bar­ja­ci sa li­kom Sve­tog Mar­ka.
Va­lja po­me­nu­ti i bar­jak do­njo­mo­rač­kog ple­me­na ko­ji se u vri­je­me pri­mir­ja ču­vao u ma­na­sti­ru Mo­ra­či. Naj­sta­ri­ji, iz na­rod­nog pre­da­nja, po­zna­ti bar­jak­tar u Do­njoj Mo­ra­či bio je Mi­lić Ći­ro­vić iz se­la Đu­đe­vi­ne. Bio je sa­vre­me­nik Bo­gi­ća Mr­njav­če­vi­ća, voj­vo­de mo­rač­kog. Ni­je utvr­đe­no vri­je­me u ko­jem je ži­vio. Kod Se­ku­le Do­bri­ča­ni­na ima za­pi­sa­no pre­da­nje da je Bo­gi­će­vo do­se­lje­nje bi­lo u XII vi­je­ku. Kod Raj­ka Ra­o­sa­vlje­vi­ća pi­še da se do­se­lio sre­di­nom XV vi­je­ka i isti se po­zi­va na oču­va­ne za­pi­se brat­stva Me­de­ni­ca ko­je su sta­re „pam­ti­še” pi­sa­le ra­di ču­va­nja tra­di­ci­je od za­bo­ra­va, gdje sto­ji da se Bo­gić do­se­lio u Mo­ra­ču 1459. go­di­ne. Je­di­ni do­ku­me­nat ko­ji po­mi­nje ne­kog Bo­gi­ća, si­na Bra­to­je­va, na­la­zi se u tur­skom def­te­ru iz 1477. go­di­ne ka­da je iz­vr­šen po­pis sta­nov­ni­štva da­na­šnjeg Pre­ko­br­đa (Se­la, Kos, Čr­te­že i Do­bri­či­ći) ko­ji se na­la­ze pod nje­go­vom upra­vom.
Na­rod­no pre­da­nje u Pre­ko­br­đu ima opis to­ga bar­ja­ka. To je bio „cr­kve­ni krst s bar­ja­kom”. To bi zna­či­lo da je krst bio iz­dvo­jen na dži­di, pri vr­hu ko­plja (ko­je se zva­lo dži­da), a bar­jak je bio cr­ve­ne bo­je. Sli­čan je bar­ja­ku iz vre­me­na vla­da­vi­ne Šće­pa­na Ma­log.
Oči­gled­no da je taj bar­jak bio je­din­stven i na­sle­đe iz ne­kih dav­nih vre­me­na iz pri­je oku­pa­ci­je pod Tur­ci­ma. Ovaj bar­jak je mo­gao da pri­pa­da voj­vo­di Đu­ra­šu Nik­ši­ću iz Žu­pe Nik­šić­ke (ta­da Žu­pa Gra­ča­ni­ca) i nje­go­vom slav­nom Od­re­du li­ve­ra, ko­ji je po­gi­nuo u od­bra­ni ma­na­sti­ra Mo­ra­če 1504. go­di­ne. Sva­ka­ko su taj bar­jak Mo­ra­ča­ni ču­va­li, mo­žda i u ne­do­stat­ku sa­mo­ga ma­te­ri­ja­la – plat­na za za­sta­vu. Po pre­da­nju, kad je Zu­le­kan pa­ša iz Tre­bi­nja po­ha­rao Rov­ca i Mo­ra­ču 1582. go­di­ne, voj­vo­da Bo­gić je na­re­dio Mi­li­ću da uzme bar­jak i krst iz ma­na­sti­ra i da ih ne­gdje sa­kri­je. Tur­ci su ta­da po­ha­ra­li, ne­dav­no ob­no­vlje­ni ma­na­stir Mo­ra­ču. Opljač­ka­li su sve i uni­šti­li i umje­sto ve­li­kih ukra­sa osta­li su go­li ma­na­stir­ski zi­do­vi. Čak su se i na mje­stu zva­nom Pi­lo­pać ulo­go­ri­li, no udru­že­ni Mo­ra­ča­ni su im na­pa­dom na njih ubi­li pa­šu i nje­go­vu prat­nju, a ve­li­ki dio voj­ske su ras­tje­ra­li. U tim su­ko­bi­ma po­gi­nuo je Do­bri­ja, sin voj­vo­de Bo­gi­ća Mr­nja­če­vi­ća, a Ra­koč je te­ško ra­njen (ostao bez oka).
Zna se da je ovaj bar­jak iz­no­šen sa­mo na sku­po­vi­ma okol­nih ple­me­na kod ma­na­sti­ra Mo­ra­če i pod njim su se mo­li­li Bo­gu, što zna­či da su Mo­ra­ča­ni ovaj bar­jak ima­li za sve vri­je­me dok je ma­na­stir bio u ru­še­vi­na­ma, tj. bez kro­va od 1505. do 1575. go­di­ne.
Jed­no pre­da­nje, ta­ko­đe Pre­ko­br­đa­na, go­vo­ri da su Mo­ra­ča­ni taj cr­kve­ni bar­jak no­si­li u boj. Jed­nom pri­li­kom ko­la­šin­ski Tur­ci su se po­ža­li­li ska­dar­skom pa­ši na Mo­ra­ča­ne i on na njih po­ša­lje tri voj­vo­de iz ple­me­na Kli­men­ta: Ma­ko­ča, Iva­na, i Ni­ku. U to­me na­pa­du s Kli­men­ti­ma bi­la su udru­že­na cr­no­gor­ska ple­me­na: Ze­ća­ni, Ku­či, Bra­to­no­ži­ći, Bje­lo­pa­vli­ći i Va­so­je­vi­ći. Na če­lu Mo­ra­ča­na je bio „ne­ki Bo­ja” ko­ji je no­sio krst s cr­ve­nim bar­ja­kom i kri­šom ga pred svi­ta­nje is­ta­kao bli­zu ne­pri­ja­telj­skog lo­go­ra u Pre­ko­br­đu. To se mje­sto i da­nas zo­ve: BO­JIN KRST. U zo­ru su na­pa­li ne­pri­ja­te­lje i pro­tje­ra­li ih na­zad, pre­ko ri­je­ke Sje­ver­ni­ce. Ne­pri­ja­telj­ska voj­ska se raz­dvo­ji­la i Kli­men­ti po­đu uz po­to­ke, a dio voj­ske, me­đu ko­ji­ma je bi­lo naj­vi­še pra­vo­sla­va­ca uz sta­ri Kos. Mo­ra­ča­ni su pre­po­zna­li Kle­men­te po cr­nim bar­ja­ci­ma pa je za nji­ma u po­tje­ru po­šla glav­ni­na voj­ske. U toj bor­bi s Kli­men­ti­ma, ko­ji su do no­gu po­tu­če­ni, po­gi­nu­le su nji­ho­ve tri voj­vo­de, a za­pli­je­nje­no je se­dam bar­ja­ka. To mje­sto se od ta­da zo­ve CR­NI PO­TO­CI. U ovaj bor­bi je po­gi­nu­lo do­sta Mo­ra­ča­na na če­lu s nji­ho­vim kne­zom La­za­rom Ra­ko­če­vi­ćem. Po­sli­je bo­ja Mo­ra­ča­ni su od­ni­je­li ove cr­ne bar­ja­ke i sa nji­ma oki­ti­li ula­zna vra­ta grad­ske ka­pi­je. Ovaj do­ga­đaj se zbio ne­gdje u XVII vi­je­ku.
Bar­jak se po­mi­nje i u vri­je­me mi­tro­po­li­ta Va­si­li­ja Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša u jed­nom nje­go­vom pi­smu iz 1751. go­di­ne, gdje sto­ji: „...sku­pe se oni svi i do­đu pod svo­jim za­sta­va­ma i sam mi­tro­po­lit po­la­zi sa nji­ma u rat...”
(Na­sta­vi­će se)