Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić


Jo­van Vuk­sa­nov Ra­ko­če­vić ro­đen je u dru­goj po­lo­vi­ni XVI­II vi­je­ka i ži­vio u Pre­ko­br­đu, oda­kle se od­se­lio sa po­ro­di­com oko 1804. go­di­ne. U bor­bi je išao me­đu pr­vi­ma, a glav­no oruž­je bi­lo mu je nož. Za­pi­sa­no je u ra­znim knji­ga­ma da je po­sje­kao 32 tur­ske gla­ve i to je ono što su zna­li i vi­dje­li nje­go­vi dru­go­vi u bor­bi.
An­dri­ja Jo­vi­će­vić u knji­zi ,,Isto­ri­ja Mo­ra­če do 1820. go­di­ne” ka­že da je u bo­ju 1820. go­di­ne u Gor­njoj Mo­ra­či po­sje­kao 12 Tu­ra­ka jed­nog da­na. Na­rav­no, u obje Mo­ra­če, Rov­ci­ma i Usko­ci­ma bi­lo je još pu­no ju­na­ka u to do­ba rav­nih Jo­va­nu, a mo­žda i bo­ljih.
O Jo­va­no­vom ju­na­štvu znao je i Ka­ra­đor­đe: na Su­vo­do­lu kod Sje­ni­ce 1809. go­di­ne kad su se sre­li Cr­no­gor­ci i Sr­bi­jan­ci po­što su se po­zdra­vi­li, vožd je upi­tao Mi­nu ko je naj­bo­lji ju­nak u nje­go­voj voj­sci. Ovaj mu je od­go­vo­rio da je naj­bo­lji Jo­van Vuk­sa­nov Ra­ko­če­vić.
Ka­ra­đor­đe je po­zvao Jo­va­na i upi­tao ga da je li on za­i­sta naj­bo­lji ju­nak u voj­sci voj­vo­de Mi­ne. Jo­van mu je od­go­vo­rio da u ovoj voj­sci ima još ju­na­ka kao što je on, sa­mo bo­ljih od nje­ga ne­ma. Ka­ra­đor­đe se po­lju­bio sa njim i re­kao mu: „Jo­va­ne bra­te, da­jem ti bar­jak u znak pri­zna­nja za tvo­je ju­na­štvo”.
Po­sli­je po­gi­bi­je Ha­sa­na be­ga Me­ki­ća 1798. go­di­ne, ko­la­šin­ski Tur­ci su po­ku­ša­li u osve­ti da uni­šte Ra­do­vi­će. U od­bra­nu su im, iz­me­đu osta­lih, sta­li Jo­van Vuk­sa­nov sa ro­đa­ci­ma. Ka­sni­je je voj­vo­da Mi­na uspio da na­go­vo­ri Jo­va­na Vuk­sa­no­va da se i on do­se­li u Gor­nju Mo­ra­ču, u se­lo Lje­vi­šta, gdje je ostao oko po­la go­di­ne. Po­što je u Lje­vi­šti­ma bi­lo pu­no usta­nič­kih po­ro­di­ca, on se pre­se­lio pod Strug na­do­mak pla­ni­ne Ja­vor­ja i Lo­le, gdje je mo­gao dr­ža­ti vi­še sto­ke za is­hra­nu, jer je sto­čar­stvo u to vri­je­me bi­lo glav­ni iz­vor hra­ne i pri­ho­da. Tu je ostao či­ta­vu go­di­nu od 1805. go­di­ne ka­da je do­šao u su­kob sa ser­da­rom Be­ga­nom Lo­pu­ši­nom zbog is­pa­še na pla­ni­ni Ja­vor­ju i Lo­li i oda­tle se po­ku­pi i pre­se­li u Kr­nju Je­lu i na­pra­vi sa­var­dak u za­se­o­ku Za­go­ni, na jed­nom bre­žulj­ku zva­nom Pri­boj.
Sa Usko­ci­ma i Mo­ra­ča­ni­ma uspio je da ot­me je­dan ve­li­ki dio Si­nja­vi­ne od Tu­ra­ka pra­ve­ći ko­li­be i ka­tu­ne po pla­ni­ni i dr­že­ći ve­li­ka sta­da ova­ca, ko­nja i go­ve­di.
Ne­gdje oko 1825. go­di­ne Šu­jo Ka­ra­džić, voj­vo­da drob­njač­ki, sa­zo­ve zbor gla­va­ra i vi­đe­ni­jih lju­di na Mlje­tič­ku u Drob­nja­ci­ma, ra­di vi­je­ća­nja ka­ko bi se oslo­bo­dio Drob­njak od pla­ća­nja dan­ka Tur­ci­ma. Na taj zbor po­zvao je vi­đe­ni­je Kr­njo­jel­ce i me­ću nji­ma i Jo­va­na Vuk­sa­no­va. No, Jo­van, ša­ljiv­dži­ja po pri­ro­di, uvri­je­di Va­si­lja Kan­di­ća Ka­ra­dži­ća, ro­đa­ka Šu­jo­va, ko­ji ga, ne dvo­u­me­ći se, ubi ku­bu­rom.
Jo­van je bio ože­njen Mi­li­com Du­jo­vić iz Li­je­ve Ri­je­ke i sa njom imao šest si­no­va: Lu­ku, Mi­la, Sa­vu, Ja­ko­va, Per­ka (svi po­gi­nu­li) i Mak­si­ma, zva­nog Ma­šo (je­di­ni umro pri­rod­nom smr­ću).
„Sa Mi­nom se po­lju­bio i Ka­ra-Đor­đe. Mi­na je no­sio ve­li­ku zlat­nu me­da­lju ru­skog Ca­ra, ko­jom ga je ob­da­rio sv. Pe­tar za­to, što je ubio kr­vo­pi­ju Asan-be­ga. Ka­ra-Đor­đe je po­sma­trao tu me­da­lju i sa­znav­ši za­što je do­bio če­sti­tao je voj­vo­di naj­sr­dač­ni­je. Raz­go­var­li su o sve­mu i Vožd je za­da­vao mno­ga pi­ta­nja te iz­me­đu osta­log upi­tao je Mi­nu: „Ko­ji ti je, voj­vo­da, od ovih so­ko­lo­va naj­vi­še po­se­kao tur­skih gla­va?” „Eno onaj go­spo­da­ru”, re­če voj­vo­da po­ka­zu­ju­ći na jed­nu lju­di­nu stra­šna oka i po­gle­da, „zo­ve se Jo­van Vuk­sa­nov – on je po­sje­kao 15 lju­tih Ko­la­ši­na­ca”. „Ko­je­ku­de, to je ma­lo, moj Mu­to (Mu­tap La­zar) do ruč­ka ski­ne po 17”, re­če Ka­ra-Đor­đe. „I Jo­van bi po­sje­kao vi­še, go­spo­da­ru, ali mu ne da­mo mi, jer ne bi osta­lo za nas”, re­če voj­vo­da i svi se gro­ho­tom na­sme­ja­še.
Ka­ra–Đor­đe je ta­da ob­da­rio Mo­ra­ča­ne: Ra­do­sa­vu Bo­žo­vu i Mi­ja­tu Do­ži­nu dao je bar­ja­ke, za­sta­ve. To su i da­nas bar­jak­tar­ske ku­će, a bar­jak­tar­stvo je kod Cr­no­go­ra­ca na­sle­dio, pre­la­zi­lo je uvjek sa oca na si­na ili na naj­bli­žeg ro­đa­ka. Mar­ku Đe­ki­nu i Mi­li­vo­ju Đu­ro­vu dao je ogrom­ne ma­če­ve. Mač Mi­li­vo­jev i sa­da se na­la­zi u pra­u­nu­ka Ra­du­la Vu­ji­si­ća, a mač Mar­kov sa­go­rio je u ku­ći Đe­ki­ća, ko­ji su Rov­ča­ni u do­bu krv­nih osve­ta za­pa­li­li. A to je bi­lo po­sle Mar­ko­ve po­gi­bi­je.
Kao što je po­zna­to rat­na sre­ća ni­je Sr­be po­slu­ži­la na Se­ni­ci i No­vom Pa­za­ru. Voj­vo­da An­to Bo­gi­će­vić sa 300 Šu­ma­di­na­ca ope­ri­sao je za­jed­no sa Mo­ra­ča­ni­ma i dru­gim Cr­no­gor­ci­ma i od Ka­ra-Đor­đa je bio od­se­čen gu­stim re­do­vi­ma tur­ske voj­ske i mo­rao je po­ći sa Cr­no­gor­ci­ma. Do­šao je u Mo­ra­ču i Mo­ra­ča­ni su Šu­ma­dun­ce do­če­ka­li naj­sr­dač­ni­je. I sa­da se po Mo­ra­či pri­ča kod ko­ga je voj­vo­da An­to do­la­zio i šta je go­vo­rio. Bio je gost i kod imuć­nog Le­ke Sa­vi­na. I jed­nom pri­li­kom kao u ša­li re­kao je: „a što vam bra­ćo Mo­ra­ča­ni, ni­je knez Le­ka Sa­vin no glad­ni Ra­ško?” I evo ta­ko obič­no pi­ta­nje u Mo­ra­či ži­vi od pre 99 go­di­na!
Mo­ra­ča­ni su ta­da od Sr­bi­ja­na­ca na­u­či­li pe­sme: „O Ja­vo­re ze­len bo­re”, i „Po­ljem se vi­je, oj Zor de­li­jo”. Bo­gi­će­vić je u Mo­ra­či ži­veo ne­ko­li­ko me­se­ci, pa se sa svo­ji­ma u Sr­bi­ju vra­tio pre­ko Austro–Ugar­ske, osta­viv­ši me­đu Mo­ra­ča­ni­ma naj­lep­še uspo­me­ne.”
(Se­ku­le Do­bri­ča­nin, ob­ja­vlje­no 1910. go­di­ne)
To­ško Sa­vi­ćev Mi­nić ro­đen je u se­lu Ve­lje Du­bo­ko, u ro­vač­kom ple­me­nu. Po­ti­če iz voj­vod­ske ku­će ko­ja je da­la 12 voj­vo­da. To­ško je sin voj­vo­de Sa­vi­ća Ni­ki­na, a unuk Mi­ne Mar­ko­va Bu­la­to­vi­ća iz Gor­njih Ro­va­ca iz za­se­o­ka Smo­li­ca, ro­do­na­čel­ni­ka ovog brat­stva. Sa­vić Ni­kin je bio ve­li­ki ju­nak ko­ji je opje­van u mno­gim pje­sma­ma. Bio je na če­lu Rov­ča­na ka­da su pru­ži­li po­moć Ku­či­ma 1738. go­di­ne. Ta­da je voj­vo­da Sa­vić za­tvo­rio u ku­li Ra­šo­vi­ća 75 Tu­ra­ka i dva pa­ši­na si­na. Tur­ci su po­nu­di­li ot­kup, ali je Sa­vić od­bio i ušao u ku­lu da ubi­je pa­ši­ne si­no­ve za osve­tu se­stri­ća. Tur­ci ga ubi­ja­ju. Ta­da na­va­le Ku­či i Rov­ča­ni, za­pa­le ku­lu Ra­šo­vi­ća u ko­joj su iz­go­re­li svi Tur­ci, me­đu nji­ma i pa­ši­ni si­no­vi.
Sa­vi­ća Ni­ki­na je u voj­vod­stvu za­mi­je­nio mla­đi brat Mi­na, u pre­da­nju po­zna­ti­ji kao Ko­ća, a je­di­ni sin Sa­vi­ćev, To­ško, kao ve­li­ki ju­nak do­bio je 1809. go­di­ne u Su­vo­do­lu kod Sje­ni­ce bar­jak od Ka­ra­đor­đa.
Uko­li­ko je isto­rij­ski ta­čan po­da­tak da je 1738. po­gi­nuo voj­vo­da Sa­vić u Ku­či­ma, on­da se do­la­zi do za­ključ­ka da je To­ško ro­đen te go­di­ne ili pak sle­de­će, 1739. kao po­smr­če. Bar­jak ko­ji je do­bio od Ka­ra­đor­đa 1809. kao se­dam­de­se­to­go­di­šnjak do­ka­zu­je da je bio ve­li­ki ju­nak i za­slu­žan sa­ple­me­nik. No, vje­ro­vat­no ga je ubr­zo pre­dao naj­sta­ri­jem si­nu Mi­ja­i­lu.
(KRAJ)


Za­pam­će­no mu ime

Mi­ja­ji­lo Ba­jov Si­mo­no­vić po­ti­če iz se­la Ja­se­no­ve u Do­njoj Mo­ra­či.
Na po­vrat­ku sa Su­vo­do­la 1809. go­di­ne, na Li­mu, od­red voj­vo­de Mi­ne i nje­go­vi bar­jak­ta­ri vo­di­li su bor­bu s Tur­ci­ma, gdje je po­gi­nu­lo ne­ko­li­ko usta­ni­ka. Me­đu nji­ma je bio i Mi­ja­ji­lo Si­mo­no­vić iz Ja­se­no­ve. To je pr­vi po­gi­nu­li rat­nik iz Ja­se­no­ve či­je je ime za­pam­će­no, jer se ime­na ra­ni­je po­gi­nu­lih ne zna­ju. On je i pr­vi po­gi­nu­li Ka­ra­đor­đev bar­jak­tar iz Mo­ra­če.
Taj Ka­ra­đor­đev bar­jak je na­sli­je­dio nje­gov brat Mi­le­ta.