Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


I
ko­na Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce iz ma­na­sti­ra Sve­tog Sa­ve Osve­će­nog u Pa­le­sti­ni za­vjet­ni je dar Sve­tog Jo­va­na Da­ma­ski­na pr­vom srp­skom ar­hi­e­pi­sko­pu Sve­tom Sa­vi Srp­skom.
Jo­van Da­ma­skin je u svom do­mu kao naj­ve­ću sve­ti­nju ču­vao iko­nu Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, či­ja isto­ri­ja po­či­nje od vre­me­na iko­no­bor­stva. Sma­tra se da je na­sli­ka­na ru­kom Sve­tog Lu­ke, na dr­ve­tu od sto­la za ko­jim su ob­je­do­va­li Isus Hri­stos i Bo­go­maj­ka. Da bi spri­je­či­li Jo­va­na u nje­go­vom dje­lo­va­nju, ka­li­fo­vi sa­rad­ni­ci su ga op­tu­ži­li da taj­no ra­di na svr­ga­va­nju ka­li­fa. Ka­žnjen je jav­nim od­si­je­ca­njem ru­ke. Ka­zna je iz­vr­še­na na grad­skom tr­gu. Je­di­na Jo­va­no­va mol­ba ka­li­fu je bi­la da mu do­zvo­li da sa so­bom po­ne­se svo­ju de­snu od­sje­če­nu ru­ku.
U svom do­mu, pred iko­nom Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, Jo­van se do du­bo­ko u noć mo­lio da mu po­mog­ne i is­ci­je­li ra­ne i du­šu.
Od du­ge mo­li­tve, bo­la i tu­ge sve­ti Jo­van je za­dri­je­mao. Ta­da mu se po­ka­za­la Pre­sve­ta Bo­go­ro­di­ca, po­gle­da­la ga mi­lo­sti­vo i re­kla: „Jo­va­ne, ne­moj vi­še da tu­gu­ješ. Tvo­ja ru­ka je zdra­va. Pa­zi, iz­vr­ši ono što si mi obe­ćao u mo­li­tvi...”
U tom tre­nut­ku se sve­ti Jo­van pro­bu­dio, opi­pao svo­ju ru­ku i osje­tio da je či­ta­va, pot­pu­no zdra­va, da ne osje­ća ni­ka­kve bo­lo­ve. Od­sje­če­na ša­ka bi­la je na svom mje­stu. Kao znak i svje­do­čan­stvo da je ru­ka za­i­sta bi­la od­sje­če­na, ostao je sa­mo ru­ži­ča­sti znak, sli­čan ni­ti kon­ca. Vi­djev­ši svo­ju ru­ku ci­je­lu, sve­ti Jo­van je iz du­bi­ne svo­je du­še za­pje­vao: „Te­bi se ra­du­je, Bla­go­dat­na, sva tvar...”
U znak za­hval­no­sti za uči­nje­nu mi­lost Jo­van je na­ru­čio da mu se iz­ra­di ša­ka od sre­bra da bi je pri­čvr­stio uz iko­nu pred ko­jom se mo­lio i pred ko­jom je is­ci­je­ljen. Ta­ko je iko­na Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce do­bi­la tre­ću ru­ku i na­zva­na „Tro­je­ru­či­ca”.
Ču­do se pro­ču­lo po ci­je­lom Da­ma­sku. Knez ko­ji ga je osu­dio shva­tio je svo­ju za­blu­du i, na pre­čac, za­vo­lio Jo­va­na. Du­go ni­je htio da ga pu­sti od se­be, iako ga je Sv. Jo­van mno­go pu­ta mo­lio. Sve­ti Jo­van je že­lio da ode iz Da­ma­ska i pre­se­li u La­vru Sve­tog Sa­ve Osve­će­nog u Je­ru­sa­li­mu. Ka­da mu je knez naj­zad do­zvo­lio, Jo­van je sa so­bom po­nio i iko­nu Bo­go­ro­di­ce Tri­je­ru­či­ce.
O ovom ču­du pro­ču­lo se u ka­li­fa­tu, pa je ka­lif mo­lio Jo­va­na za opro­štaj. Jo­van mu je mir­no sa­op­štio da od tog da­na na­pu­šta sve­tov­ni ži­vot i od­la­zi u ma­na­stir. Pri­je to­ga dao je da se na­pra­vi ru­ka od sre­bra, slič­na onoj ko­ja mu je bi­la od­sje­če­na i za­po­vi­je­dio da se, kao tre­ća, po­sta­vi na iko­nu. Od ta­da ova iko­na Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce sa bo­go­mla­den­cem u ru­ka­ma na­zi­va se Pre­sve­ta Bo­go­ro­di­ca Tro­je­ru­či­ca.
Jo­van Da­ma­skin se za­mo­na­šio u ma­na­sti­ru Sve­tog Sa­ve Osve­će­nog i tu pro­veo osta­tak svog ze­malj­skog ži­vo­ta. Ka­da je sa­znao za za­vjet Sve­tog Sa­ve Osve­će­nog, da se nje­gov igu­man­ski štap i iko­na Bo­go­ro­di­ce Mle­ko­pi­ta­te­lji­ce pre­da­ju po­klo­ni­ku nje­go­vog ime­na i car­skog po­ri­je­kla, Sve­ti Jo­van Da­ma­skin je, kao svo­ju že­lju, osta­vio svo­jim sled­be­ni­ci­ma da i iko­nu Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce pre­da­ju ovom pro­ro­ko­va­nom po­klo­ni­ku gro­ba Go­spod­njeg.
Po­sli­je ne­ko­li­ko vje­ko­va Sve­ti Sa­va Srp­ski od­la­zi na ho­do­ča­šće u Sve­tu ze­mlju. Do­la­zi u ma­na­stir da se po­klo­ni i mo­šti­ma sve­ti­te­lja či­je ime no­si. Ka­da se po­klo­nio i pre­kr­stio pred gro­bom, igu­man­ski štap, pa­te­ri­ca, ko­ji je bio na­slo­njen po­red gro­ba, pao je pred Sa­vi­ne no­ge, a pri cje­li­va­nju Bo­go­ro­di­ce Mle­ko­pi­ta­te­lji­ce iko­na se po­mje­ri­la na jed­nu, pa na dru­gu stra­nu. Mo­na­si hra­ma Sve­tog Sa­ve Osve­će­nog shva­ti­li su da je do­šlo vri­je­me da po­stu­pe pre­ma za­vje­tu i pri po­la­sku pre­da­li su Sve­tom Sa­vi sve­te iko­ne i igu­man­ski štap. Ka­da se vra­tio u Hi­lan­dar, Sve­ti Sa­va je tu osta­vio iko­nu Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce. Igu­man­ski štap Sve­tog Sa­ve Osve­će­nog i iko­nu Bo­go­ro­di­ce Mle­ko­pi­ta­te­lji­ce po­nio je u Kra­jo­vu, u svo­ju Is­po­sni­cu, po­sve­će­nu Sve­tom Sa­vi Osve­će­nom, ko­ja se tu na­la­zi i da­nas.
Ka­da se, 1347. go­di­ne, car Du­šan sa po­ro­di­com i vla­ste­lom sklo­nio na Sve­tu Go­ru, od epi­de­mi­je ku­ge, za­bi­lje­že­no je da je ta­da pr­vi put Sve­tu Go­ru po­ho­di­la jed­na že­na – ca­ri­ca Je­le­na. Sa­vre­me­ni­ci su za­bi­lje­ži­li da je car Du­šan re­kao da za­bra­na za nju ne va­ži, jer „ona ni­je že­na, već ca­ri­ca”. Pre­ma jed­nom pre­da­nju ca­ri­ca je na no­silj­ci pre­ni­je­ta do ko­na­či­šta, ta­ko da ni­je do­di­ri­va­la ze­mlju.
Dru­go pre­da­nje go­vo­ri da je za tu pri­li­ku, po­red utvr­đe­nja Hru­si­ja i Sta­rog ma­na­sti­ra Sve­tog Va­si­li­je, kod Hi­lan­dar­skog pri­sta­ni­šta, is­ko­pan ma­li ka­nal i na­pra­vlje­no ostr­vo na ko­me je ca­ri­ca bo­ra­vi­la, ne pre­kr­šiv­ši ta­ko sve­to­gor­ska pra­vi­la. Da bi is­ka­za­li svo­je po­što­va­nje pre­ma ca­ru Du­ša­nu, igu­man i hi­lan­dar­ski mo­na­si po­klo­ni­li su mu pri od­la­sku iko­nu Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce.
(Na­sta­vi­će se)