Jo­va­no­vo pre­zi­me Ku­ku­zelj uka­zu­je na nje­go­vo slo­ven­sko po­ri­je­klo, a na­sta­lo je neo­bič­nom kom­bi­na­ci­jom po­gre­šno iz­go­vo­re­ne grč­ke ri­je­či za pa­sulj i slo­ven­ske za ku­pus i ze­lje.
Ovaj do­da­tak svom ime­nu do­bio je ško­lo­va­ju­ći se u Ca­ri­gra­du. Na­i­me, nje­go­vi škol­ski dru­go­vi su mu da­li to ime, ka­da je Jo­van na pi­ta­nje „Šta je da­nas jeo“, od­go­vo­rio „ku­ki­u­ze­lje“.
Jo­van je imao „nad­ze­malj­ski glas“, če­sti­to dr­ža­nje i iz­u­zet­nu skrom­nost, ko­joj su sme­ta­le sva­ko­dnev­ne po­hva­le, di­vlje­nja i una­pre­đe­nja. Po­stao je na­čel­nik dvor­skih pje­va­ča, na­pi­sao mno­ga dje­la o cr­kve­nom po­ja­nju i po­stao ca­rev lju­bi­mac, ko­ji je na­mje­ra­vao da ga ože­ni kćer­kom ne­kog od bli­žih ro­đa­ka.
Jo­van je imao sa­svim dru­ge pla­no­ve. Ka­da je čuo šta car na­mje­ra­va, za­mo­lio ga je da mu do­zvo­li da po­sje­ti maj­ku. Ni­ko­me ni­je po­vje­ra­vao svo­ju že­lju i od­luč­nost da se po­sve­ti mo­na­škom ži­vo­tu i ti­ho­va­nju u mo­li­tvi. Ka­da se sreo sa star­cem-igu­ma­nom sve­to­gor­skog ma­na­sti­ra Ve­li­ka La­vra, Jo­van mu se po­vje­rio.
Igu­man ga je po­dr­žao u nje­go­vim na­mje­ra­ma. Po­tom je Jo­van, pre­o­bu­čen u ri­te, iza­šao iz Ca­ri­gra­da i po­ja­vio se pred vra­ti­ma Ve­li­ke La­vre. Pri­mljen je u brat­stvo, sa po­slu­ša­njem da na sve­to­gor­skim pa­šnja­ci­ma ču­va ma­na­stir­sko sta­do.
Ne mo­gav­ši da se na­ra­du­je svom no­vom po­lo­ža­ju, jed­nog da­na, du­bo­ko u sve­to­gor­skim vr­le­ti­ma, ču­va­ju­ći ko­ze, na­slo­njen na jed­no dr­vo, Jo­van je svo­ju stal­nu mo­li­tvu i za­hval­nost Bo­gu što mu je is­pu­nio oče­ki­va­nja iz usrd­nih ri­je­či po­čeo da pre­tva­ra u bo­žan­ske him­ne.
Pje­smu je čuo ne­ki pu­sti­njak, ko­ji se pod­vi­zi­vao u ma­loj pe­ći­ni. I sam je po­mi­slio da glas do­la­zi sa vi­si­na i da je ta ne­stvar­na pje­sma za­u­sta­vi­la cvr­kut pti­ca, a sta­do ko­je je do ta­da pa­slo, sta­ja­lo je kao uko­pa­no.
Pu­sti­njak je oti­šao u ma­na­stir, i svoj do­ži­vljaj is­pri­čao igu­ma­nu. Jo­van je pod za­kle­tvom, pri­znao igu­ma­nu ko je i ka­ko je do­šao na Sve­tu Go­ru.
Sve što je mo­lio igu­ma­na bi­lo je da osta­ne da ču­va ko­ze i da iz­mo­li ca­ra da mu opro­sti što je oti­šao, i da ga si­lom ne vra­ti na dvor. Sta­ri igu­man je oti­šao u Ca­ri­grad i iz­mo­lio od ca­ra is­pu­nje­nje sa­mo jed­ne že­lje, ko­ja je tek ka­sni­je sa­op­šte­na.
Car je po­že­lio sre­ću svom ve­li­kom poj­cu i po­ru­čio mu „da je­spa­se­nje du­še iz­nad sve­ga“, i da se mo­li za ca­ra i nje­go­vo car­stvo.
Jo­van je i da­lje ču­vao sta­do i pje­vao bo­žan­ske pjre­sme po sve­to­gor­skim pro­stran­stvi­ma, slo­bo­dan i spo­ko­jan. Po­red ma­na­sti­ra sa­gra­dio je ma­lu ke­li­ju i ka­pe­lu po­sve­će­nu Sve­tim Ar­han­ge­li­ma, gdje je usa­mlje­nič­ki ži­vio šest da­na, a ne­dje­ljom bi stao za pjev­ni­cu ve­li­ke cr­kve i pje­vao sa osta­lim mo­na­si­ma, ko­ja se di­vi­la nje­go­vom gla­su i po­zna­va­nju mu­zi­ke.
Jo­van je ta­ko usrd­no i rev­no­sno pje­vao da bi če­sto od umo­ra mo­rao da se spu­sti i od­mo­ri.
Jed­ne su­bo­te, po­sli­je bde­ni­ja, sjeo je is­pred iko­ne Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, pred ko­jom je či­tao aka­tist. Za tre­nu­tak je pri­spao i u ne­be­skoj svje­tlo­sti ja­vi mu se ri­je­či­ma: „Ra­duj se Jo­va­ne! Pje­vaj mi i ja te ne­ću na­pu­sti­ti!“
Na­kon što mu je sta­vi­la zlat­nik u ru­ku, kao sve­po­zna­ti znak pri­sut­no­sti, ne­sta­la je u svje­tlo­sti.
Jo­van se oza­ren pro­bu­dio sa nov­či­ćem u ru­ci i su­za­ma u oči­ma, za­pla­kao zbog ne­iz­re­ci­ve mi­lo­sti i bla­go­slo­va Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce.
U knji­ga­ma je krat­ko do­pi­sa­no: „Zlat­nik bi pri­ve­šen k iko­ni Bo­go­ma­te­re, pred ko­jom je Jo­van pje­vao i bio udo­sto­jen ne­be­skog vi­đe­nja. I bi­va­hu neo­bič­na ču­der­sa od iko­ne i od sa­mog zlat­ni­ka“.
Na­kon ovog ču­de­snog ja­vlja­nja, Jo­van je još pre­da­ni­je i rev­no­sni­je pje­vao za pjev­ni­com i mo­lio se u svo­joj ke­li­ji.
Ka­da su mu od du­gog sta­ja­nja i ra­da i mo­na­škog pod­vi­ga no­ge ote­kle i po­ja­vi­le se ra­ne, ko­je su iz­gle­da­le ne­iz­lje­či­ve, po­no­vo mu se ja­vi­la Bo­go­ro­di­ca, ri­je­či­ma da će ozdra­vi­ti i do­vr­ši­ti svo­ju mi­si­ju, pre­ma Bož­jem pro­vi­đe­nju. Nje­gov du­hov­ni ži­vot bio je na ta­ko vi­so­kom ste­pe­nu, da je pred­vi­dio i vri­je­me svog od­la­ska iz ovo­ze­malj­skog ži­vo­ta.
Po­zvao je bra­ti­ju, opro­stio se sa svi­ma i za­mo­lio da ga sa­hra­ne u nje­go­voj cr­kvi­ci Sve­tih Ar­han­đe­la.
Jo­van Ku­ku­zelj je uveo u cr­kve­nu mu­zi­ku no­vi stil i sa­dr­ža­je, a ka­sni vi­zan­tij­ski si­stem no­ta­ci­je na­zvan je po nje­mu. Nje­gov si­stem mu­zič­kih za­pi­sa sa­dr­ži 60 ozna­ka. Do da­nas je sa­ču­va­no oko 90 pre­pi­sa nje­go­vih ra­do­va, ali ni­je sa­ču­van ni je­dan ori­gi­nal­ni ru­ko­pis. Pra­vo­slav­na cr­kva ga je pro­gla­si­la za sve­ti­te­lja, a nje­gov dan se obi­lje­ža­va 1. ok­to­bra. Mu­zič­ka ško­la u rod­nom Dra­ču no­si nje­go­vo ime...(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić