Pri­re­dio: Bo­jan Ka­le­zić


Dok­tor Di­je­go Švar­cštajn se tač­no sje­ća da­tu­ma pr­vog za­ka­za­nog pre­gle­da: 31. ja­nu­ar, nje­gov ro­đen­dan. Tog da­na je upo­znao Li­o­ne­la. Bi­lo mu je de­vet i po go­di­na i nje­go­vi ro­di­te­lji, za­bri­nu­ti zbog spo­rog ra­sta svog si­na, do­ve­li su ga u kli­ni­ku za žli­je­zde i in­ter­nu me­di­ci­nu u Uli­ci Kor­do­ba broj 1764, u cen­tru Ro­sa­ri­ja.
“Bio je to pre­gled zbog ma­log ra­sta, ka­kvih oba­vljam mno­go sva­kog da­na,” pri­sje­ća se dok­tor. Leo je bio vi­sok 127 cm; ni­je bio zvi­je­zda, ni­je bio po­zna­ti fud­ba­ler, čak ni pro­fe­si­o­na­lac, jed­no­stav­no je igrao fud­bal u ju­ni­or­skom ti­mu Nju­e­la. “A ja sam od­u­vi­jek bio na­vi­jač gu­ba­va­ca (kao do­kaz za ovo, tu je sli­ka nje­go­vog si­na is­pod sta­kla na rad­nom sto­lu, na utak­mi­ci na ko­joj su cr­ve­no-cr­ni po­sti­gli gol pr­o­tiv Bo­ke). To mi je po­mo­glo da us­po­sta­vim do­bar od­nos sa pa­ci­jen­tom. Go­vo­ri­li smo o fud­ba­lu, je­di­noj te­mi za raz­go­vor ko­ja je mo­gla da nad­vla­da dje­ča­ko­vu sti­dlji­vost.” Usli­je­di­li su broj­ni pre­gle­di, vi­še od go­di­nu da­na is­pi­ti­va­nja, slo­že­ni te­sto­vi, bi­o­he­mij­ske ana­li­ze i od­la­sci na kli­ni­ku.
“Jer sa­mo su te­sto­vi mo­gli da po­ka­žu da li ima­mo po­sla sa hor­mon­skim po­re­me­ća­jem ili je u pi­ta­nju jed­no­stav­no to da smo na­i­šli na po­ja­vu ko­ja se obič­no na­zi­va ‘ka­snim raz­vo­jem’ – di­je­te či­ji se tem­po ra­sta raz­li­ku­je od onog kod nje­go­vih vr­šnja­ka, ko­je se raz­vi­ja ka­sni­je.”
Da po­ja­sni, dok­tor uka­zu­je na zna­čaj­ne da­tu­me i vre­men­ske pe­ri­o­de u kli­nič­kom isto­ri­ja­tu, ozna­ča­va­ju­ći nor­mal­ne pe­ri­o­de što je u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma neo­p­hod­no ka­ko bi se na­pra­vi­la di­jag­no­za: ma­njak hor­mo­na ra­sta. Ob­ja­šnje­nje: “Žli­je­zde ne pro­iz­vo­de hor­mon ra­sta,” ka­že Švar­cštajn. “Da na­pra­vim ja­sno ra­zu­mlji­vo po­re­đe­nje, to je sta­nje slič­no di­ja­be­te­su, ka­da pan­kre­as ne lu­či in­su­lin. U ovom slu­ča­ju, ra­di se o sup­stan­ci po­treb­noj za rast. Raz­li­ka je u to­me što je di­ja­be­tes za­stu­pljen kod se­dam pro­ce­na­ta svjet­skog sta­nov­ni­štva, dok Me­si­jev slu­čaj ni­je baš uobi­ča­jen: po­ja­vlju­je se kod jed­nog od dva­de­set mi­li­o­na lju­di, pre­ma sta­ti­stič­kim po­da­ci­ma. Tre­ba na­po­me­nu­ti i da ni­je na­slje­dan. Po­gle­daj­te sa­mo Le­o­vu bra­ću, ili Ma­ri­ju Sol, nje­go­vu mla­đu se­stru, ko­ja je sva­ka­ko vi­so­ka.” Ka­ko je Leo pod­ni­jeo tu vi­jest? “Sje­ćam se,” ka­že dok­tor, “da se ve­o­ma zdra­vo od­no­sio pre­ma svo­joj bo­le­sti; pro­šao je kroz sva te­sti­ra­nja - čak i ona naj­ne­pri­jat­ni­ja - i te­ra­pi­ju bez pre­ve­li­kih pro­ble­ma. Nje­go­va po­ro­di­ca mu je mno­go po­ma­ga­la u to­me - to je jed­na iz­van­red­na po­ro­di­ca.” Ka­da je pro­blem iden­ti­fi­ko­van, en­do­kri­no­log je za­po­čeo pro­gram tret­ma­na hor­mo­nom za rast. Jed­na sub­ku­ta­na injek­ci­ja sva­kog da­na u pe­ri­o­du od tri do šest go­di­na, dok se pa­ci­jent do­volj­no ne raz­vi­je. U Me­si­je­vom slu­ča­ju, ovo de­fi­ni­tiv­no ni­je bi­la ne­ka vr­sta eks­pe­ri­men­ta. On ni­je bio, kao što je to ne­ko na­pi­sao, la­bo­ra­to­rij­ski pa­cov. Dok­tor gu­bi str­plje­nje i na­gla­še­no ka­že: “To ni­ka­da ni­je bio eks­pe­ri­ment. Hor­mon ra­sta se već du­go ko­ri­sti u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma, za­pra­vo već vi­še od tri­de­set go­di­na. Ne­ka­da se hor­mon iz­vla­čio iz le­še­va, ali po­sto­jao je ri­zik od Kroj­cfeld-Ja­ko­bo­ve bo­le­sti. Od sre­di­ne osam­de­se­tih go­di­na, hor­mon se pro­iz­vo­di po­mo­ću ge­net­skog in­že­nje­rin­ga. Du­go­roč­ni spo­red­ni efek­ti ni­su po­tvr­đe­ni. Ali mi do sa­da ni­smo ima­li pro­ble­ma ni u jed­nom od na­ših slu­ča­je­va - kao na pri­mjer u Me­si­je­vom slu­ča­ju, gdje je bio im­pe­ra­tiv da na­do­mje­sti­mo ono što ne­do­sta­je.”
Upr­kos što se pre­ma to­me od­no­si­lo sa stra­hom i sum­nja­ma, i u Ar­gen­ti­ni i u Špa­ni­ji, pre­o­sta­je pi­ta­nje o ko­me se mno­go pi­sa­lo – ma­da uglav­nom bez smi­sla i svr­he - na­i­me ci­je­na tret­ma­na, ko­ja je iz­no­si­la ot­pri­li­ke 10.000 evra go­di­šnje. To je ve­li­ki iz­nos nov­ca, što je sa­svim la­ko mo­glo na­ve­sti po­ro­di­cu Me­si da ode u Špa­ni­ju, po­što je Bar­se­lo­na bi­la je­di­ni klub vo­ljan da pre­u­zme tro­ško­ve tret­ma­na.
Osta­vi­mo fud­bal po stra­ni na tre­nu­tak i vra­ti­mo se ma­lo una­zad. Tret­man hor­mo­nom ra­sta je mo­žda uz­gre­dan do­ga­đaj ali po­gle­daj­mo ka­ko se ne­dav­no u La Ka­pi­ta­lu po­ja­vio čla­nak pod na­slo­vom “Ho­će Me­si­jev li­jek za svo­ju dje­cu.” Tekst član­ka gla­si: “Sve od kad je te­ra­pi­ja ko­ju je do­bi­jao Me­si po­sta­la po­zna­ta jav­no­sti, za mno­ge lju­de se hor­mon ra­sta pre­tvo­rio u ‘ma­gič­ni li­jek’ ko­ji či­ni da ma­la dje­ca po­ra­stu. Si­tan rast pred­sta­vlja ogrom­nu bri­gu za ro­di­te­lje, na­ro­či­to kad dje­ca kre­nu u vr­tić i poč­nu da se po­re­de sa dru­gi­ma. Ova­kvo po­re­đe­nje ni­ka­da ni­je do­bro, jer se nor­ma­lan ste­pen ra­sta iz­ra­zi­to raz­li­ku­je kod sva­kog po­je­di­nog dje­te­ta. U ve­ći­ni slu­ča­je­va, za si­tan rast je za­slu­žan na­sljed­ni fak­tor, lo­ša is­hra­na u pr­vih dvi­je go­di­ne ži­vo­ta, ili ka­šnje­nje u raz­vo­ju ili ra­stu (za šta ne­ma od­re­đe­ne te­ra­pi­je), ali mno­gi ro­di­te­lji tra­že od svo­jih pe­di­ja­ta­ra isti tret­man ko­ji je do­bi­jao Leo Me­si.”
Na­sta­vi­će se


Vi­sok 169 cm

“To su ne­ga­tiv­ne po­sle­di­ce me­dij­skih ob­ja­va u ve­zi te­ra­pi­je slav­nog fud­ba­le­ra i po­gre­šnih tu­ma­če­nja ko­ja su ro­di­te­lji i gra­đan­stvo uglav­nom iz­ve­li,” ne­go­du­je dok­tor. “Ni­šta od to­ga se ne bi do­go­di­lo da je sve osta­lo u gra­ni­ca­ma po­vjer­lji­vog od­no­sa iz­me­đu lje­ka­ra, dje­te­ta i nje­go­vih ro­di­te­lja...
...Li­o­nel je po­čeo da pri­ma te­ra­pi­ju 1998, ka­da je bio vi­sok 127 cm; i na­kon što je na­sta­vio te­ra­pi­ju u Bar­se­lo­ni, sa­da je vi­sok 169 cm...