Priredio: MILADIN VELjKOVIĆ


Na­red­nog da­na ustao sam sa mog le­ža­ja sa ener­gič­nom od­lu­kom ‘’Da­nas ili ni­ka­da’’. Ce­ti­nje i nje­gov umno­go­me ori­gi­na­lan ži­vot bio sam do­volj­no upo­znao. Va­lja­lo je da se ko­nač­no upu­tim u unu­tra­šnjost ze­mlje, ili da se vra­tim ku­ći, u uvje­re­nju da sam htio da ostva­rim ne­što ne­mo­gu­će. Otu­da sam od­mah po­sje­tio vi­še mo­jih no­vih pri­ja­te­lja, ko­je sam ov­dje ste­kao, da im pre­do­čim tu al­ter­na­ti­vu. Na mo­ju ve­li­ku ra­dost pri­mi­je­tio sam da ni­ko od njih ne­će da ču­je za moj even­tu­al­ni na­um da se vra­tim ku­ći. Šta­vi­še, uvje­ra­va­li su me da je to što sam na­u­mio da po­đem u unu­tra­šnjost ze­mlje sa­svim u re­du, ali da mo­ram da bu­dem str­pljiv i da ni­ka­ko ne smi­jem da smet­nem s uma da se na­la­zim na Ori­jen­tu, gdje po­jam ‘’vre­me­na’’ ne igra ona­kvu ulo­gu kao kod nas.
Da sa­mo stal­no če­kam, s tim ni­ka­ko ni­sam mo­gao da se po­mi­rim. Ali ja opet ni­sam bio ta­ko ne­str­pljiv da baš ne mo­gu da ra­zu­mi­jem te­ško­će ko­je se is­pre­ču­ju mom na­u­mu. Da­ka­ko, da sam znao ov­da­šnji je­zik, mo­gao sam na­pro­sto da an­ga­žu­jem za pra­ti­o­ca pr­vog čo­vje­ka na ko­jeg bih na­i­šao. Ali, ova­ko mi je bio po­tre­ban for­ma­lan tu­mač, a ako je ov­dje i bi­lo do­sta lju­di ko­ji su do­bro vla­da­li nje­mač­kim, gdje da se na­đe ne­ko ko bi bio spre­man da po­đe na ova­ko da­lek i na­po­ran put?
U vi­še na­vra­ta sam po­mi­šljao na škol­skog in­spek­to­ra. Zbog to­ga sam još jed­nom po­šao do nje­ga. U pri­jat­nim oda­ja­ma nje­go­ve ku­će na­šao sam po­ne­što što ni­sam oče­ki­vao, na­i­me, naj­bo­lja pe­da­go­ška dje­la i za to od­go­va­ra­ju­ću li­te­ra­tu­ru na nje­mač­kom je­zi­ku; vi­dio sam tu i škol­ske udž­be­ni­ke na srp­skom je­zi­ku ko­je je sa­sta­vio moj pri­ja­telj, na­ro­či­to je­dan sa no­vom, po­sve prak­tič­nom me­to­dom či­ta­nja; ali sa­mo ono do če­ga mi je, pri­je sve­ga, bi­lo sta­lo, jed­nog vjer­nog men­to­ra za moj pla­ni­ra­ni put i ov­dje sam uza­lud­no tra­žio. Go­spo­din Ču­tu­ri­lo je za sa­da, zbog ne­kih neo­d­lo­žnih po­slo­va, mo­rao da osta­ne u re­zi­den­ci­ji. Po­što ni kod go­spo­di­na Ro­vin­skog ni­sam imao uspje­ha, bio sam pri­lič­no po­ti­šten. Ali se mo­je ras­po­lo­že­nje po­pra­vi­lo za­hva­lju­ju­ći jed­nom neo­če­ki­va­nom lju­ba­znom po­zi­vu.
Go­spo­din austrij­ski kon­zul, ba­ron fon Te­mel, ko­jeg sam sa­mo po­vr­šno upo­znao, po­zvao me pre­ko gro­fa Va­sa da do­đem kod nje­ga na ra­čuk. U pri­jat­no ure­đe­nim pro­sto­ri­ja­ma kon­zu­la­ta, jed­noj ku­ći­ci po­sve ne­u­gled­noj po svom spolj­njem iz­gle­du, u ko­joj, kao što se moj lju­ba­zni do­ma­ćin du­ho­vi­to iz­ra­zio, ‘’ne­ma pre­vi­še bu­va, ni pre­vi­še stje­ni­ca, ni pre­vi­še mi­še­va!’’, pro­veo sam ne­ko­li­ko pri­lič­no pri­jat­nih sa­ti i sa­znao do­sta po­uč­nih stva­ri. Jer, go­spo­din ba­ron je pri­je sve­ga to­ga bio na pe­to­mje­seč­nom pu­to­va­nju po Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu na ko­je je kre­nuo iz Dal­ma­ci­je i do­spio sve do So­lu­na. U po­re­đe­nju sa ova­ko du­gim i ob­u­hvat­nim pu­to­va­njem, mo­je pla­ni­ra­no pu­to­va­nje dje­lo­va­lo je, na­rav­no, kraj­nje be­za­zle­no.
Dok sam ta­ko uži­vao u tje­le­snim i du­hov­nim za­do­volj­stvi­ma, mo­ja stvar je do­bi­la neo­če­ki­va­no sre­ćan obrt. Go­spo­din mi­ni­star Vr­bi­ca me po­zvao da mi sa­op­šti da je go­spo­din Ro­vin­ski pri­hva­tio pred­log vla­de da me pra­ti na ovom pu­to­va­nju. Ti­me je muč­na stvar sa tu­ma­čem bi­la ski­nu­ta s dnev­nog re­da. Osim to­ga, nje­go­va ek­se­len­ci­ja mi je sa­op­šti­la da će knja­žev­ska vla­da bla­go­na­klo­no po­dr­ža­ti moj po­du­hvat, te da će mi bi­ti obez­bi­je­đe­na sva­ka za­šti­ta i po­moć. Lič­no ne­ma­mo če­ga da se pla­ši­mo, po­što u ze­mlji vla­da naj­ve­ća si­gur­nost. Sta­ja­će nam na ras­po­la­ga­nju sve te­le­graf­ske li­ni­je ka­ko bi­smo sva­ko­ga da­na mo­gli da se ja­vi­mo, da sa­op­šti­mo plan za sva­ki na­red­ni dan, a na­ro­či­to da ja­vi­mo ako bi bi­lo ne­kih za­ni­mlji­vih do­ži­vlja­ja ili ot­kri­ća. (...)
Go­spo­din mi­ni­star je bio čak to­li­ko lju­ba­zan da nam je dao je­dan plan pu­ta, pre­po­ru­ču­ju­ći nam da pr­vo obi­đe­mo to­pli­je pre­dje­le Crm­ni­ce i Ska­dar­skog je­ze­ra, a da po­tom po­đe­mo u one is­toč­ne (i sje­ver­ne) dje­lo­ve ze­mlje gdje će za to vri­je­me sni­je­žni po­kri­vač već po­sta­ti ma­nji; bio je to mu­dar sa­vjet ko­ji smo ra­do sli­je­di­li.
Moj do­bro­tvor mi je ko­nač­no sa­op­štio da je nje­go­vo vi­so­čan­stvo Knjaz na­lo­žio da mu se sva­ki dan pod­no­si iz­vje­štaj o to­ku na­šeg pu­ta, kao i da će me po po­vrat­ku s tog pu­ta pri­mi­ti.
Htio sam da iz­ra­zim svo­ju naj­du­blju za­hval­nost za ovu iz­u­zet­no bla­go­na­klo­nu pred­u­sre­tlji­vost ko­ja je pre­va­zi­la­zi­la sva mo­ja oče­ki­va­nja, ali je nje­go­va ek­se­len­ci­ja na to re­kla da ću ti­me što ću, po mo­guć­stvu, te­melj­no is­pi­ta­ti i opi­sa­ti ze­mlju, kao i ti­me što ću mo­žda ne­što na­ći što će bi­ti od ko­ri­sti ovoj ze­mlji, u do­volj­noj mje­ri is­ka­za­ti svo­ju za­hval­nost. Na ra­stan­ku smo je­dan dru­gom čvr­sto ste­gli ru­ku uz sr­dač­no ‘’Po­ma­ga Bog’’ na pra­vi srp­ski na­čin.
Po­sli­je sam još po­sje­tio go­spo­di­na mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va Stan­ka Ra­do­nji­ća. Za­te­kao sam ga u nje­go­voj kan­ce­la­ri­ji u Sta­rom dvo­ru. I ovaj vi­so­ki pred­stav­nik cr­no­gor­ske dr­ža­ve je pre­ma me­ni bio iz­u­zet­no lju­ba­zan. ‘’Na­pra­vi­te za na­šu jad­nu i umno­go­me ne­po­zna­tu Cr­nu Go­ru ma­lo re­kla­me u Va­šoj ve­li­koj i moć­noj Nje­mač­koj’’, re­kao mi je. Na kra­ju mi je go­spo­din mi­ni­star, ko­ji do­bro go­vo­ri fran­csu­ki, po­ka­zao svo­ju austrij­sku ge­ne­ral­nu kar­tu, ko­ju sam i ja po­sje­do­vao, a uz to mi je sta­vio na ras­po­la­ga­nje i ne­ke dru­ge stva­ri ko­je bi mi mo­gle bi­ti od ko­ri­sti na ovom pu­tu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)