PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ka­da se u Be­o­gra­du i Ubu sa­zna­lo da je Pe­tro­ni­je­vić na­pu­stio me­di­ci­nu i po­čeo sa stu­di­ja­ma fi­lo­zo­fi­je, od­mah mu je uki­nu­ta sti­pen­di­ja. Bi­la je to, na­rav­no, ve­li­ka ne­pri­jat­nost za tog mla­dog čo­vje­ka, ali on je čvr­sto od­lu­čio da se pot­pu­no po­sve­ti obla­sti du­ha ko­ju je naj­vi­še vo­lio i ko­ja mu je, za­pra­vo, pred­sta­vlja­la smi­sao ži­vo­ta. Po­sli­je na­por­nog ra­da i iz­u­zet­no ozbilj­nih stu­di­ja, od­lu­čio je da se do­bro od­mo­ri u svom za­vi­ča­ju. Za­to je dio fe­ri­je pro­veo u Ubu, a po­tom je na­red­ni se­me­star (pe­ti) na­sta­vio sa ve­li­kim en­tu­zi­ja­zmom u Laj­pci­gu. In­ten­ziv­no ra­di na raz­vi­ja­nju svo­jih ra­ni­je za­cr­ta­nih on­to­lo­ških ide­ja, ali se ba­vi i knji­žev­nim stva­ra­la­štvom. Iako je ta­da opet do­spio u ve­o­ma te­šku ma­te­ri­jal­nu si­tu­a­ci­ju, bez ika­kvih re­dov­nih (ma­kar i mi­ni­mal­nih) pri­ma­nja, on ni­je imao bi­lo ka­kvu na­mje­ru da skre­će sa svog ja­sno za­cr­ta­nog ži­vot­nog pu­ta. U to vri­je­me se, iz­me­đu osta­log, tje­šio i svo­jim knji­žev­nim ra­dom, pi­sa­njem lir­ske po­e­zi­je. Ipak, te svo­je po­e­tič­ke ra­do­ve ni­je ob­ja­vio, ali sa­ma či­nje­ni­ca da se ba­vio i pje­snič­kim stva­ra­la­štvom, po­red osta­log, go­vo­ri o za­ma­hu i du­hov­noj kre­a­tiv­no­sti mla­do­ga Pe­tro­ni­je­vi­ća iz tog pe­ri­o­da. Na­i­la­zi­li su, po­vre­me­no , i pe­ri­o­di akut­ne du­hov­ne kri­ze, de­pre­si­je, ma­lak­sa­lo­sti i is­cr­plje­no­sti, ali je on pre­va­zi­la­zio sve te pre­pre­ke i hra­bro išao pu­tem i smje­rom ko­je je se­bi po­sta­vio i oda­brao.
Ve­o­ma zna­čaj­nu fa­zu mi­sa­o­nog i du­hov­nog ži­vo­ta za Pe­tro­ni­je­vi­ća pred­sta­vlja pe­ri­od od pro­lje­ća 1896. do kra­ja ja­nu­a­ra 1898. go­di­ne, ka­da je ko­nač­no ste­kao dok­to­rat. To vri­je­me je po­sve­tio sa­vla­đi­va­nju ne sa­mo zva­nič­nog uni­ver­zi­tet­skog gra­di­va, već i na mi­sa­o­no uob­li­ča­va­nje svo­je kon­cep­ci­je ko­ja je ka­sni­je po­sta­la oko­sni­ca i nje­go­vih me­ta­fi­zič­kih is­tra­ži­va­nja.
Iako je Pe­tro­ni­je­vi­ćev rad bio ori­gi­nal­ne pri­ro­de, što ina­če ni­je uobi­ča­je­no pri­li­kom iz­ra­de ta­kvih te­za, nje­go­va di­ser­ta­ci­ja je pri­hva­će­na, po­seb­no ka­da je od prof. Hajn­cea čuo mi­šlje­nje: “Vi ste oštro­u­man, du­bok i kon­se­kven­tan mi­sli­lac”. Na­ziv Pe­tro­ni­je­vi­će­ve di­ser­ta­ci­je gla­si: Stav raz­lo­ga. Lo­gič­ko is­tra­ži­va­nje. Me­đu­tim, uz pi­sme­ni rad i nje­go­vu usme­nu od­bra­nu, tre­ba­lo je pret­hod­no po­lo­ži­ti i tri is­pi­ta, i to iz fi­lo­zo­fi­je, fi­zi­ke i bi­o­lo­gi­je. Na sa­mom kra­ju te go­di­ne, tj. 31. de­cem­bra 1897. go­di­ne, prof. J. Fol­kelt je odo­brio Pe­tro­ni­je­vi­ću da mo­že pri­stu­pi­ti i usme­noj od­bra­ni ra­da, pri če­mu je pi­sme­ni sa­stav oci­je­nio dao III (do­bar). Na­kon pet­na­est da­na, tač­ni­je 15. ja­nu­a­ra 1898. go­di­ne, pro­fe­sor M. Hajn­ce je dao ,ta­ko­đe, ocje­nu III Pe­tro­ni­je­vi­ću, ali je kan­di­da­ta pri­vo­lio da po­no­vo na­pi­še svo­ju di­ser­ta­ci­ju. Ko­nač­no, Pe­tro­ni­je­vić je 26. ja­nu­a­ra 1898. go­di­ne po­lo­žio usme­ni dok­tor­ski is­pit i do­bio op­štu ocje­nu IIa (s ve­li­kom po­hva­lom), či­me je ste­kao ti­tu­lu dok­to­ra fi­lo­zo­fi­je.
Bur­na jav­na sce­na u Be­o­gra­du je umno­go­me do­pri­ni­je­la da se is­pu­ni naj­va­žni­ja ži­vot­na že­lja no­vo­pri­spje­log dok­to­ra fi­lo­zo­fi­je. Na­i­me, upra­vo u to vri­je­me, ka­da je tre­ba­lo da ot­poč­ne Pe­tro­ni­je­vi­će­va pro­fe­si­o­nal­na ka­ri­je­ra, prak­tič­no je bi­lo upra­žnje­no mje­sto pro­fe­so­ra fi­lo­zo­fi­je. On se obra­tio Mi­ni­star­stvu sa mol­bom 5. ju­na 1898. g. da ga pri­me za do­cen­ta na Ve­li­koj ško­li, što je po­dr­žao i pro­fe­sor Lju­bo­mir Ne­dić. Isti­na, prof. Ne­dić je u svom pred­lo­gu in­si­sti­rao da se to oba­vi ne­što ka­sni­je, ali je mi­ni­star An­dra Đor­đe­vić ta­da zva­nič­no pen­zi­o­ni­sao prof. Ne­di­ća i ta­ko je osta­lo upra­žnje­no mje­sto na­stav­ni­ka za fi­lo­zo­fi­ju (i srod­ne pred­me­te). Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet Ve­li­ke ško­le je 27. ju­na po­dr­žao Pe­tr­o­ni­je­vi­će­vu mol­bu za po­sta­vlja­nje na mje­sto do­cen­ta.
Me­đu­tim, za upra­žnje­no mje­sto do­cen­ta su bi­la za­in­te­re­so­va­na još dva kan­di­da­ta, po­seb­no pre­da­vač Mi­li­vo­je N. Jo­va­no­vić ko­ji je ta­da već vr­šio na­sta­vu na Ve­li­koj ško­li u od­sut­stvu prof. Ne­di­ća. Ta­da je na br­zi­nu po­kre­nut ča­so­pis Ar­hiv za Fi­lo­zo­fi­ju, Pe­da­go­gi­ju i Dru­štve­ne na­u­ke či­ji je iz­da­vač for­mal­no bi­lo Pe­da­go­ško-fi­lo­zof­sko dru­štvo u Be­o­gra­du (osno­va­no 3. ju­na 1898. go­di­ne, oči­gled­no upra­vo u svr­hu one­mo­gu­ća­va­nja Pe­tro­ni­je­vi­ća da do­đe na mje­sto do­cen­ta). Na­ve­de­ni ča­so­pis je, me­đu­tim, bio ve­o­ma krat­kog vi­je­ka za­to što je iza­šao sa­mo pr­vi i je­di­ni broj, i to is­klju­či­vo po­sve­ćen na­pa­du na mla­dog Pe­tro­ni­je­vi­ća, pri če­mu su u pot­pu­no­sti ne­gi­ra­ni svi nje­go­vi ra­do­vi i re­zul­ta­ti na po­lju fi­lo­zo­fi­je. Ipak, Pe­tro­ni­je­vić je od­mah ve­o­ma od­luč­no i in­te­li­gent­no re­a­go­vao ti­me što je kri­tič­ki osvi­je­tlio ra­do­ve Mi­lo­ša Mi­lo­va­no­vi­ća, Pe­tra S. Pro­ti­ća i Ste­va­na Oka­no­vi­ća i uka­zao na mno­ge nji­ho­ve sla­bo­sti i ne­do­stat­ke.
Dok se vo­di­la po­le­mi­ka oko mno­gih te­o­rij­skih pi­ta­nja i to­kom na­sto­ja­nja mla­dog Pe­tro­ni­je­vi­ća da do­bi­je mje­sto do­cen­ta na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, tre­ba­lo je obez­bi­je­di­ti stal­ne iz­vo­re pri­ho­da neo­p­hod­ne za ži­vot. Ka­da se, od­mah po do­la­sku u Be­o­grad, obra­tio Mi­ni­star­stvu sa mol­bom da bu­de pri­mljen za na­stav­ni­ka fi­lo­zo­fi­je u gim­na­zi­ji, mol­ba mu je, me­đu­tim, od­bi­je­na uz obra­zlo­že­nje da ima od­slu­ša­nih sa­mo šest se­me­sta­ra (umje­sto pro­pi­sa­nih osam) stu­di­ja, ali je ipak po­sta­vljen za struč­nog uči­te­lja nje­mač­kog je­zi­ka u Tre­ćoj be­o­grad­skoj gim­na­zi­ji (s tim da poč­ne da ra­di na po­čet­ku no­ve škol­ske go­di­ne). Ta­ko je mla­di dok­tor fi­lo­zo­fi­je ot­po­čeo pro­fe­si­o­nal­nu rad­nu ka­ri­je­ru kao uči­telj je­zi­ka od 13. sep­tem­bra, ali mu je omo­gu­će­no da isto­ve­me­no mo­že dr­ža­ti ča­so­ve u gim­na­zi­ji i iz fi­lo­zof­ske pro­pe­de­u­ti­ke. Ob­ja­vlje­ni Pe­tro­ni­je­vi­će­vi ra­do­vi i nje­go­va iz­van­red­no iz­ve­de­na i ute­me­lje­na po­le­mi­ka sa svo­jim fi­lo­zof­skim opo­nen­ti­ma je uči­ni­la iz­u­zet­no pri­ja­tan i sna­žan uti­sak na mno­go­broj­ne či­ta­o­ce, ali i na mje­ro­dav­ne fak­to­re, po­seb­no struč­ne kru­go­ve u Be­o­gra­du. Za­to je ko­nač­no od­lu­če­no da , ipak, mla­di dok­tor B. Pe­tro­ni­je­vić bu­de pri­mljen za do­cen­ta fi­lo­zo­fi­je 9. no­vem­bra 1898. go­di­ne. Me­đu­tim, on je i da­lje za­dr­žao svo­je na­stav­nič­ko (for­mal­no: uči­telj­sko) mje­sto pre­da­va­ča je­zi­ka i fi­lo­zo­fi­je u gim­na­zi­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)