Piše: Milica Kralj


Vuk Ste­fa­no­vić Ka­ra­džić pi­še Ani Kra­us

Sa­da sam 36 mi­lja da­le­ko od Vas, i mo­je ru­ke ne mo­gu sad da gr­le Vaš snje­žno­bi­je­li vrat, ni­ti mo­je li­ce mo­že da se od­ma­ra na ne­vi­nim dje­vo­jač­kim gru­di­ma (ah! Iš­če­zli su sad ti slat­ki ča­so­vi, za­no­sni ča­so­vi mo­ga ži­vo­ta!). Sad mo­gu slo­bod­no da ka­žem šta ho­ću, bez bo­ja­zni da će­te me Vi ućut­ka­ti pri­je­te­ći mi svo­jim nje­žim pr­stom. I sad ne­ma­te vi­še ni­ka­kovg raz­lo­ga da mi­sli­te da Vam la­skam. Ili šta bih mo­gao dru­go ov­dje da Vam ka­žem? Za­ci­je­lo ni­šta vi­še do da po­no­vim ne­ke od ri­je­či ko­je sam Vam go­vo­rio dok smo se nje­žno gr­li­li i li­li naj­to­pli­je su­ze. Čuj­te, da­kle, to isto sa­da: za­do­volj­stvo mo­je du­še, ra­do­sti mo­ga sr­ca i sre­će mo­ga ži­vo­ta – u Va­ma su. Ovo sam Vam če­šće go­vo­rio, a sa­da Vam o to­me i pi­šem, to će me pra­ti­ti ci­je­log mog ži­vo­ta, a mo­ja će usta iz­go­vo­ra­ti ovo i on­da kad mi svi­re­pa smrt bu­de sklo­pi­la oči svo­jim hlad­nim ru­ka­ma. Moj put me je, isti­na, sad od Vas odvo­jio, ali su mo­je sr­ce, mo­ja du­ša, i sve du­šev­ne mo­ći osta­le kod Vas. Vi vla­da­te svim i sve je u Va­šoj mo­ći. Ži­vot bez Vas i bez na­de da ću uvi­jek ži­vje­ti u Va­ma i da će­te me vo­lje­ti, pred­sta­vljao bi pa­kle­ne mu­ke, ko­je ni­je­dan ne­sreć­nik na ovom svi­je­tu ni­kad ni­je pod­nio. No, na­da u Bo­ga i ubje­đe­nje da Vi, naj­dra­ža pri­ja­te­lji­ce, ima­te iskre­no sr­ce i du­šu pu­nu vr­li­na, da­ju mi utje­he i do­ne­kle ubla­žu­ju pat­nju mo­ga sr­ca. Uvje­ren dam da Va­še do­bro sr­ce ne že­li na­ni­je­ti zla ni­jed­nom čo­vje­ku, a još ma­nje me­ni, ko­ji sa­mo ra­di Vas že­lim da ži­vim, i ko­ji sam se pot­pu­no pre­dao Va­šem do­brom i iskre­nom sr­cu. Sva mo­ja sre­ća za­vi­si od Va­še lju­ba­vi i za­to bu­di­te ubi­je­đe­ni da Vas vo­lim i ci­je­nim iz­nad sve­ga na ovom svi­je­tu. Za tu mo­ju sre­ću do­di­je­li­će Vam do­volj­nu na­gra­du sve­vi­šnji Bog, ko­ji na­gra­đu­je sve do­bro, a ja sa svo­je stra­ne ne mo­gu ni­šta vi­še da Vam obe­ćam sem vje­či­te i ne­po­ko­le­blji­ve lju­ba­vi, vjer­no­sti i po­što­va­nja.
Vuk St. Ka­ra­džić (1787– 1864) u Be­ču je sreo Anu Kra­us ko­jom se ože­nio 1818. go­di­ne. Kum na ven­ča­nju bio im je Jer­nej Ko­pi­tar. Ana Kra­us je za­jed­no s Vu­kom di­je­li­la mno­go­broj­ne ne­vo­lje. U bra­ku im je ro­đe­no tri­na­e­sto­ro de­ce od ko­jih su osta­li ži­vi sa­mo kćer Mi­na i sin Di­mi­tri­je.
Džo­ni Kits – Fa­ni Bra­un

Pla­šiš se po­ne­kad da te ne vo­lim pot­pu­no. Što te vi­še upo­zna­jem, to te vi­še vo­lim. U sva­kom po­gle­du – čak je i mo­ja lju­bo­mo­ra bi­la ago­ni­ja lju­ba­vi, a u naj­že­šćem na­stu­pu spre­man sam i da umrem za te­be. Do­sa­đi­vao sam ti su­vi­še. Ali zbog lju­ba­vi. Šta ja tu mo­gu?Ti si uvi­jek no­va, Tvoj po­sled­nji po­lju­bac još uvek je naj­sla­đi, po­sled­nji osmi­jeh naj­sjaj­ni­ji, po­sled­nji po­kret naj­ljup­ki­ji. Ka­da si ju­če pro­šla kraj mo­ga pro­zo­ra, is­pu­ni­la si me ta­kvim di­vlje­njem, kao da te pr­vi put vi­dim. Jed­nom si, bla­go ne­go­du­ju­ći re­kla da vo­lim sa­mo tvou le­po­tu. I, ima li u te­bi ne­čeg dru­gog? Zar mi­sliš da ne vi­dim sr­ce ko­je svo­ja kri­la pod­ve­zu­je zbog me­ne?Ni­ka­kve pre­pre­ke ni­su ni za tre­nu­tak tvo­je mi­sli mo­gle da okre­nu od me­ne. To mo­že da ža­lo­sti ko­li­ko i da ra­du­je – ali ne­ću da go­vo­rim o to­me. Čak i da me ne vo­liš, ne bih mo­gao da ti us­kra­tim svo­ju pot­pu­nu oda­nost:ko­li­ko su sa­mo sna­žna mo­ja osje­ća­nja kad znam da me vo­liš. Mo­ja du­ša bi­la je ne­za­do­volj­na i uz­ne­mi­re­na, du­ša smje­šte­na u ti­je­lo su­vi­še ti­je­sno za nju. Ni­ka­da ni­sam osje­tio da mo­ja du­ša uži­va u ne­če­mu ta­ko pot­pu­no kao u te­bi. Kad si tu, mo­je mi­sli, ni­ku­da ne od­lu­ta­ju: ti uvi­jek za­o­ku­pljaš sva mo­ja ču­la. Bri­ga za na­šu lju­bav ko­ja iz­bi­ja iz tvo­ga po­sled­njeg pi­sma, či­ni me ne­iz­mer­no, ipak, ne smeš do­zvo­li­ti da te ta­kve mi­sli mu­če.
Džo­ni Kits (1795-1821), en­gle­ski ro­mat­ni­čar­ski pje­snik. Za­lju­bio se u kom­ši­ni­cu Fa­ni Bra­un. Bo­lo­vao je od tu­ber­ku­lo­ze i zbog to­ga ni­je smio čak ni da je po­lju­bi. Na auk­ci­ji u Bon­mak­su 2011. go­di­ne nje­go­vo pi­smo Fa­ni Bra­un pro­da­to je za 96. 000 fun­ti.
(Na­sta­vi­će se)