PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Iz­van­red­no plod­na spi­sa­telj­ska dje­lat­nost ko­ju je Bra­ni­slav Pe­tro­ni­je­vić ot­po­čeo još kao mlad čo­vjek i ko­ju je ne­pre­kid­no i kon­se­kvent­no upra­žnja­vao do kra­ja ži­vo­ta naj­r­je­či­ti­je po­ka­zu­je ko­li­ko je bio po­sve­ćen tom ob­li­ku iz­ra­ža­va­nja. Imao je iz­van­red­no pam­će­nje i neo­bič­nu spo­sob­nost da svo­je mi­sli ja­sno i pre­ci­zno ob­li­ku­je i da ih ade­kvat­no pre­zen­tu­je u pi­sa­nom ob­li­ku. Uvi­jek je bio, bar im­pli­cit­no, po­bor­nik sta­va da sa­mo za­pi­sa­ne mi­sli osta­ju traj­no sa­ču­va­ne, ali isto­vre­me­no i pri­stu­pač­ne ve­o­ma ši­ri­kom kru­gu či­ta­la­ca. Me­đu­tim, nje­gov usta­lje­ni obi­čaj da ve­o­ma br­zo i če­sto pi­še, bez lek­tor­skih ili ne­kih dru­gih ure­đi­vač­kih ko­ri­go­va­nja, osta­vi­le su vi­dan trag u ogrom­nom bro­ju na­pi­sa­nih ra­do­va. Sto­ga su mu mno­gi tek­sto­vi osta­li une­ko­li­ko ne­do­tje­ra­ni i lek­tor­ski neo­bra­đe­ni, sa iz­vje­snim ne­do­sta­ci­ma svoj­stve­nim ta­kvom na­či­nu pi­sa­nja. Nje­mu je bi­lo mno­go va­žni­je da mi­sli bu­du lo­gič­ki i fi­lo­zof­ski po­ve­za­ne, usa­gla­še­ne i za­o­kru­že­ne, bez ob­zi­ra na sti­li­stič­ku for­mu nji­ho­vog sa­op­šta­va­nja. U fi­lo­zof­skim, na­uč­nim i struč­nim ra­do­vi­ma je bio kon­ci­zan, su­vo­pa­ran i uz­dr­žljiv što je, sled­stve­no, re­zul­ti­ra­lo od­go­va­ra­ju­ćim iz­ra­žaj­nim sti­lom pi­sa­nja.
Pe­tro­ni­je­vi­će­va po­e­zi­ja, ko­ja je sa­vre­me­nom či­ta­o­cu la­ko do­stup­na pre­ko XII to­mo­va nje­go­vih Iza­bra­nih dje­la, pred­sta­vlja od­raz emo­tiv­nih pre­o­ku­pa­ci­ja ko­je su ga ob­u­zi­ma­le u vri­je­me nje­nog pi­sa­nja. U to vri­je­me je, me­đu­tim, pi­sac bio za­o­ku­pljen ve­o­ma ap­strakt­nim i te­škim pi­ta­nji­ma svi­je­ta i po­sto­ja­nja što se, sva­ka­ko, od­ra­ža­va­lo i na emo­tiv­no-umjet­nič­ku stra­nu pje­snič­kog ra­da. Va­žno je na­gla­si­ti da se Pe­tro­ni­je­vić ba­vio ne sa­mo pi­sa­njem ori­gi­nal­ne po­e­zi­je ne­go se in­ten­ziv­no ba­vio i pre­vo­di­lač­kim ra­dom upra­vo i u okvi­ru li­je­pe knji­žev­no­sti. Je­di­nu zbir­ku Pje­sa­ma je ob­ja­vio o svom tro­šku, kao što je to, uosta­lom, ura­dio i sa svim svo­jim glav­nim dje­li­ma, i to 1936. go­di­ne. To je bi­la ma­nja knji­ži­ca ko­ju je od­štam­pao u pri­vat­noj štam­pa­ri­ji Da­vi­do­vić - Pa­vlo­vi­ća i dr. (ko­ja se na­la­zi­la u be­o­grad­skoj Ta­kov­skoj ul. br. 32) i ko­ja je, za­pra­vo, bi­la sa­sta­vlje­na od dva di­je­la. Po­sto­ji jed­no svje­do­čan­stvo od 22. av­gu­sta 1936. go­di­ne pre­ma ko­me je on tek od­štam­pa­nu knji­gu po­e­zi­je po­klo­nio svo­joj se­strič­ni što po­ka­zu­je da je imao obi­čaj da tek pu­bli­ko­va­na dje­la po­kla­nja ro­đa­ci­ma, pri­ja­te­lji­ma i po­zna­ni­ci­ma.
Pe­tro­ni­je­vić se, ka­ko po­ka­zu­ju nje­go­vi sa­ču­va­ni pje­snič­ki sa­sta­vi, po­e­zi­jom ba­vio do kra­ja žvo­ta. Za­ni­mlji­vo je, a i in­di­ka­tiv­no, na­gla­si­ti da je on još kao ve­o­ma sta­ri čo­vjek, ka­da je imao pu­nih 75 go­di­na, na­pi­sao jed­nu po­du­žu pje­smu pod na­slo­vom Vi­la u Cr­noj Go­ri, či­ji je tekst sre­ćom sa­ču­van u pot­pu­no­sti. Tu svo­ju pje­snič­ku tvo­re­vi­nu Pe­tro­ni­je­vić je sa­či­nio u no­ći iz­me­đu 29. i 30. ma­ja 1950. Je­dan pri­mje­rak na­ve­de­ne pje­sme je autor, sa po­sve­tom, po­klo­nio prof. me­ha­ni­ke na teh­nič­kom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du dr Iva­nu Ar­no­vlje­vi­ću (1869-1951). Pje­sma je na­pi­sa­na u du­hu na­rod­ne ep­ske po­e­zi­je, ali sa sop­stve­nom i ja­sno pre­po­zna­tlji­vom i na­gla­še­nom vi­zi­jom i po­ru­kom.
Bra­ni­slav Pe­tro­ni­je­vić je bio u pra­vom smi­slu evrop­ski čo­vjek, ka­ko po svom te­me­lji­tom obra­zo­va­nju i ogrom­nom zna­nju, po­seb­no u okvi­ru fi­lo­zo­fi­je i na­u­ke, ta­ko i po svom na­sto­ja­nju da što če­šće bo­ra­vi u ze­mlja­ma Za­pa­da. Nje­gov ži­vot se, za­pra­vo, stal­no od­vi­jao i kre­tao iz­me­đu za­pad­nog kru­ga kul­tur­nih do­stig­nu­ća i zbi­va­nja, ko­ji­ma je stal­no te­žio, i, s dru­ge stra­ne, sva­ko­dnev­nog ži­vot­nog svi­je­ta u ko­me je te­kla nje­go­va ne­po­sred­na ak­tiv­nost. Ži­ve­ći u jed­noj, po nje­go­vom du­bo­kom uvje­re­nju, do­sta za­o­sta­loj sre­di­ni, on je na­sto­jao da je stal­no kul­tur­no uz­di­že i ple­me­ni, ali da se od nje, u po­je­di­nim si­tu­a­ci­ja­ma, do­volj­no dis­tan­ci­ra. Otu­da pro­is­ti­če i nje­go­va stal­na po­tre­ba za pu­to­va­nji­ma u ve­li­ke evrop­ske me­tro­po­le u ko­ji­ma se na­pa­jao naj­zna­čaj­ni­jim do­stig­nu­ći­ma i gdje se osje­ćao ne­ras­ki­di­vim di­je­lom jed­ne du­go­vje­kov­ne i uz­vi­še­ne du­hov­ne tra­di­ci­je. U ma­loj i još ne­do­volj­no raz­vi­je­noj be­o­grad­skoj sre­di­ni se une­ko­li­ko sma­trao stran­cem pa je ne­pre­kid­no na­sto­jao da se iz tog am­bi­jen­ta iz­vu­če, ali mu je isto­vre­me­no du­bo­ko pri­pa­dao svo­jom ve­za­no­šću za rod­nu gru­du i du­bo­ko usa­đe­nim i uz­vi­še­nim pa­tri­o­ti­zmom. Svo­ja naj­va­žni­ja fi­lo­zof­ska i na­uč­na dje­la je pi­sao i ob­ja­vlji­vao na svjet­skim je­zi­ci­ma upra­vo u du­bo­kom uvje­re­nju da će zna­ti da ih ra­zu­mi­ju i vred­nu­ju lju­di ši­ro­kih vi­di­ka, iz­nad uskih pro­vin­cij­skih okvi­ra i men­ta­li­te­ta.
Afir­ma­ci­ju fi­lo­zo­fa i na­uč­ni­ka je, da­kle, na­sto­jao da po­stig­ne i obez­bi­je­di u ze­mlja­ma Za­pad­ne Evro­pe, ali je svo­jim ra­dom i sva­ko­dnev­nim ži­vo­tom bio ve­zan za sre­di­nu ko­ja mu je, u iz­vje­snom smi­slu, pred­sta­vlja­la op­te­re­će­nje. Sma­trao je da tu ne­ma do­volj­no obra­zo­va­nih lju­di ko­ji bi mo­gli da mu na in­te­lek­tu­al­nom ni­vou pa­ri­ra­ju, da u pot­pu­no­sti ra­zu­mi­ju, a ti­me i da ade­kvat­no vred­nu­ju nje­go­vo fi­lo­zof­sko-te­o­rij­sko dje­lo, po­seb­no na me­ta­fi­zič­kom i na­uč­nom pla­nu. Žu­stre i če­sto ma­li­ci­o­zne kri­ti­ke, ko­je su po­če­le da ga pra­te još od po­čet­ka nje­go­ve pro­fe­si­o­nal­ne ka­ri­je­re, bi­le su ne­sum­nji­va po­tvr­da nje­go­vog oprav­da­nog uvje­re­nja da u toj sre­di­ni ne­ma do­stoj­ne du­hov­ne i in­te­lek­tu­al­ne ri­va­le sa ko­ji­ma bi mo­gao da vo­di rav­no­prav­ne i kon­struk­tiv­ne di­ja­lo­ge i da du­hov­no ras­pra­vlja i o naj­te­žim i naj­va­žni­jim pi­ta­nji­ma ko­ji­ma se on ba­vio. „Jer struč­na na­uč­na kri­ti­ka u nas još ne po­sto­ji - na­pi­sao je Pe­tro­ni­je­vić u pred­go­vo­ru svo­ga udž­be­ni­ka Osno­vi em­pi­rij­ske psi­ho­lo­gi­je. - Ono što se na­zi­va na­uč­nom kri­ti­kom po­ti­če go­to­vo is­klju­či­vo od po­čet­ni­ka, ili od sa­mo­zva­nih struč­nja­ka. Sto­ga ni­je čud­no što su na­ši kri­ti­ča­ri je­di­no uspi­je­va­li u to­me da do­bre knji­ge pro­gla­se za rđa­ve, a rđa­ve za do­bre.”
(NA­STA­VI­ĆE SE)