Piše: Milica Kralj


Lord Džordž Gor­don
Baj­ron- Kon­te­si
Te­re­zi Gvi­čo­li

Ve­ne­ci­ja, 25. apri­la 1819.
Lju­ba­vi mo­ja,
Na­dam se da si do­bi­la mo­je pi­smo od 22. Upu­će­no na adre­su one oso­be u Ra­ve­ni o ko­joj si mi go­vo­ri­la pri­je ne­go što si oti­šla iz Ve­ne­ci­je. Pre­ba­cu­ješ mi što ti ni­sam pi­sao dok si bi­la na se­lu – ali ka­ko sam mo­gao? Zla­to mo­je naj­mi­li­je, ni­si mi da­la ni­ka­kvu adre­su osim one u Ra­ve­ni. Kad bi zna­la ko­li­ko te vo­lim ne bi ni za tre­nu­tak po­mi­sli­la da te mo­gu za­bo­ra­vi­ti, mo­raš me bo­lje upo­zna­ti. Mo­žda ćeš jed­nog da­na zna­ti da te za­i­sta vo­lim, iako te ni­sam do­sto­jan.
Že­liš da znaš ko­ga naj­vi­še vo­lim vi­dje­ti ot­ka­ko si oti­šla? Od ko­ga za­drh­tim i zbog ko­ga osje­tim – ne ono što sa­mo ti mo­žeš da iza­zo­veš u mo­joj du­ši, već ne­što slič­no to­me? Li­je­po, ka­za­ću ti – to je onaj sta­ri no­sač ko­ga mi je Fa­ni sla­la s tvo­jim pi­smi­ma dok si bi­la u Ve­ne­ci­ji, a ko­ji mi i sad do­no­si tvo­ja pi­sma – i da­lje, dra­ga, ali ne to­li­ko kao ona ko­ja su mi uli­va­la na­dau da ću te vi­dje­ti tog istog da­na u uobi­ča­je­no vri­je­me. Te­re­zo mo­ja, gdje si? Sve me ovo pod­sje­ća na te­be, sve je isto, sa­mo ti ni­si ov­dje, a ja je­sam. Pri­li­kom raz­dva­ja­nja, onaj ko od­la­zi ma­nje pa­ti od ono­ga ko­ji osta­je. Pa­žnju na pu­tu od­vla­če ti dru­ge stva­ri, pro­me­na sre­di­ne, pej­zaž, po­kret, mo­žda je čak i sa­mo raz­dva­ja­nje ra­zo­no­da za mi­sli i olak­ša­nje za sr­ce. Ali onaj ko­ji osta­je okru­žen je istim stva­ri­ma, sju­tra kao i da­nas, dok ne­do­sta­je je­di­no ono zbog če­ga sam za­bo­ra­vljao da će sju­tra­šnji dan ikad osva­nu­ti. Kad idem na ... pre­da­jem se do­sa­di, pre­sre­ćan što sam po­bje­gao od tu­ge. – Vi­dim ista li­ca – ču­jem iste gla­so­ve – ali se vi­še ne usu­đu­jem da po­gle­dam u prav­cu so­fe, gdje ne­ću vi­še vi­dje­ti te­be ne­go ne­ku sta­ru ba­be­ti­nu ko­ja bi mo­gla bi­ti oli­če­nje kle­ve­te. Ču­jem, bez i naj­ma­njeg uz­bu­đe­nja, ka­ko s eova­ra­ju oan vra­ta ko­ja sam s ta­kvom strep­njom dr­žao na oku kad bih sti­gao u sa­lon pri­je te­be, na­da­ju­ći se da ću te ugle­da­ti kad ula­ziš. Ne­ću go­vo­ri­ti o još mno­gim dra­žim mje­sti­ma jer ta­mo ne­ću ići – osim ako se vra­tiš: ne­ma mi dru­gog za­do­volj­stva sem da mi­slim an te­be, ali ne mo­gu da za­mi­slim ka­ko bih mo­gao opet vi­de­ti ona mje­sta na ko­ji­ma smo bi­li za­jed­no – na­ro­či­to ona po­sve­će­na na­šoj lju­ba­vi – a da ne umrem od tu­ge. (... )
Zla­to mo­je, ži­vot mi je po­stao jed­no­li­čan i ža­lo­stan, ni knji­ge, ni mu­zi­ka, ni ko­nji (ri­jet­kost u Ve­ne­ci­ji, ali ti znaš da su mo­ji na Li­du), ni psi – ni­šta mi ne pru­ža ni­ka­kvo za­do­volj­stvo: ne pri­vla­či me žen­sko dru­štvo, a o mu­škom da i ne go­vo­rim jer sam ga uvi­jek pre­zi­rao. Ne­ko­li­ko go­di­na sam si­ste­mat­ski po­ku­ša­vao da iz­bjeg­nem sna­žna osje­ća­nja za­to što sam su­vi­še pro­pa­tio od ti­ra­ni­je lju­ba­vi. Ni­kad ne osje­ti­ti di­vlje­nje – i uži­va­ti ne pri­da­ju­ći su­vi­še va­žno­sti sa­mom us­hi­će­nju – bi­ti rav­no­du­šan pre­ma ljud­skim stva­ri­ma – mno­ge pre­zi­ra­ti – ali ni­kog ne mr­zje­ti, to je bi­la osno­va mo­je fi­lo­zo­fi­je. Ni­sam na­mje­ra­vao da iko­ga vi­še vo­lim, ni­ti sam se na­dao da će me­ne ne­ko za­vo­lje­ti. Ti si raz­ve­ja­la sve mo­je od­lu­ke, sad sam sav tvoj; bi­ću ona­kav ka­kvog me ti že­liš – mo­žda sre­ćan u tvo­joj lju­ba­vi, ali spo­ko­jan ni­kad vi­še. Ni­je tre­ba­lo da po­no­vo pro­bu­diš mo­je sr­ce, jer je mo­ja lju­bav (bar u mo­joj do­mo­vi­ni) bi­la po­gub­na za sve ko­je sam vo­lio – pa i za me­ne sa­mog. Ali ova raz­mi­šlja­nja pre­ka­sno sti­žu. Bi­la si mo­ja – i ma šta se ubu­du­će zbi­lo – ja sam sa­da, i vječ­no ću bi­ti, pot­pu­no tvoj. Lju­bim te hi­lja­du pu­ta – ali... Vo­li me – kao uvek, tvoj, lju­be­ći te i vjer­ni.
Džordž Gor­don Baj­ron (1788–1924), en­gel­ski pje­snik, ro­mat­ni­čar. Gro­fi­cu Te­re­zu Gvi­čo­li upo­znao je u pro­lje­će 1818. u Ve­ne­ci­ji. I to je bio pre­o­kret u nje­go­vom ži­vo­tu.
(Na­sta­vi­će se)