Piše: milica kralj


ONO­RE DE BAL­ZAK – EVE­LIN HAN­SKOJ
Že­ne­va, ja­nu­a­ra 1834.
Mo­ja vo­lje­na lju­ba­vi,

Jed­nim je­di­nim mi­lo­va­njem vra­ti­la si mi ži­vot. Oh! Mo­ja dra­ga, ni­sam mo­gao ni da spa­vam ni da ra­dim. Uto­nuo u osje­ća­nja te ve­če­ri, re­kao sam ti bez­broj nje­žno­sti. Oh! Ti imaš bo­žan­stve­nu du­šu za ko­ju čo­vjek osta­je ve­zan či­ta­vog ži­vo­ta. Du­šo mo­ja, ti si, iz lju­ba­vi, ot­kri­la div­ni je­zik lju­ba­vi, što je od­mah otje­ra­lo tu­gu, ne­pri­jat­nost. Vo­lje­ni an­đe­le, ne za­mra­ču­ju ni­ka­kvom sum­njom na­dah­nu­ća lju­ba­vi: tvo­ja umi­lja­ta nje­žnost bi­la je sa­mo njen tu­mač. Ne mi­sli da ikad mo­žeš bi­ti upo­re­đi­va­na ma sa kim. Ali, mo­ja vo­lje­na, moj ne­be­ski cvi­je­te, ne shva­taš li sav čar i svu isti­nu da si­ro­mah pje­snik mo­že bi­ti po­go­đen tim što je pro­na­šao isto sr­ce, što je vo­ljen pre­ko svo­jih na­da? Mo­ja obo­ža­va­na su­pru­go, da, za te­be me je od­go­ji­lo naj­nje­žni­je i naj­mi­li­je žen­sko sr­ce. Bi­će mi do­zvo­lje­no da joj ka­žem: „Vi ste htje­li da se vra­ti­te na dva­de­set go­di­na da bi­ste me bo­lje vo­lje­li i da bi­ste mi da­li čak i za­do­volj­stvo po­no­sa”. Pa do­bro, sreo sam ono što ste mi že­lje­li. Ona će se to­me ra­do­va­ti za nas. Dra­gi, vje­či­ti ido­le, mo­ja li­je­pa i sve­ta vje­ro, znam ko­li­ko uspo­me­ne na ne­ku dru­gu lju­bav mo­ra­ju vri­je­đa­ti po­no­snu i nje­žnu du­šu.
Mo­ja lju­bav ne­ma ni vi­še ni ma­nje eg­zal­ta­ci­je, ni­ti ma če­ga ze­malj­skog. Oh! Mo­ja dra­ga. Evo, to je an­đe­o­ska lju­bav, uvi­jek na istom ste­pe­nu ja­či­ne, eg­zal­ta­ci­je. Osje­ća­ti, do­di­r­nu­ti tvo­ju ru­ku lju­ba­vi, ru­ku pu­nu nje­žnih, po­no­snih osje­ća­nja, ču­ješ li, an­đe­le moj, to­plih, do­brih, stra­snih; ta ru­ka glat­ka i me­ka od lju­ba­vi pred­sta­vlja isto to­li­ku sre­ću ko­li­ko i tvo­je me­de­no i žar­ko mi­lo­va­nje.
Eto šta sam htio da ka­žem mom bo­ja­žlji­vom an­đe­lu, ko­ji je mi­slio da sve nje­žno­sti ni­su is­pre­ple­te­ne. I naj­lak­še kao i naj­stra­sni­je, ob­u­hva­ta ih sve. U to­me ti vi­diš dno mo­je du­še. Je­dan po­lju­bac na tvo­je dra­ge usne, te ne­vi­ne usne ko­je još ne­ma­ju uspo­me­na (što či­ni da si u mo­jim oči­ma čed­na kao naj­čed­ni­ja dje­voj­ka) bi­će sko­ro amaj­li­ja za lju­bav­ne že­lje, kad bu­de sa­dr­ža­vao sve nje­žno­sti lju­ba­vi. Naš si­ro­ti po­lju­bac, još li­šen svih na­ih ra­do­sti, ide sa­mo tvom sr­cu, a ja bih htio da on ob­u­hva­ti ci­je­lo tvo­je bi­će. Vi­dje­la bi da pot­pu­no pri­pa­da­nje po­ve­ća­va, raz­vi­ja lju­bav.. Po­zna­la bi tvog Ono­rea, tvog su­pru­ga, i zna­la bi da će te sva­kog da­na sve vi­še vo­lje­ti. (...) Što se ti­če mo­jih nov­ča­nih ne­pri­jat­no­sti, zbog njih ne­moj da bri­neš. To je stvar­nost mog ži­vo­ta do kra­ja ju­la, lju­ba­vi mo­ja ko­ja či­niš da sve la­ko pod­no­sim. (...)
Hi­lja­du po­lju­ba­ca, i ne­ka sva­ki dan sa­dr­ži hi­lja­du nje­žno­sti za te­be, ako oni ju­če za me­ne.
Ono­re de Bal­zak (1799–1850) fran­cu­ski knji­žev­nik ko­ji je na­pi­sao oko sto dje­la, imao je svo­ju lju­bav u Ukra­ji­ni; sre­li su se sa­mo ne­ko­li­ko pu­ta. Bal­za­ko­va pi­sma Eve­li­ni Han­skoj sa­bra­na su u če­ti­ri knji­ge.
(Na­sta­vi­će se)