PRI­RE­DIO: dr vukić ilinčić


U pe­ri­o­du iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta u Be­o­gra­du je ra­dio Bal­kan­ski in­sti­tut, ko­ji je bio po­zna­ta na­uč­na in­sti­tu­ci­ja. Ob­ja­vlji­vao je do­bre i sa­dr­žaj­ne pu­bli­ka­ci­je naj­ve­ćih ime­na ta­da­šnje na­u­ke, ne sa­mo iz bal­kan­skih ne­go i iz dru­gih evrop­skih dr­ža­va, o po­je­di­nim pi­ta­nji­ma bal­kan­skih na­ro­da i Bal­ka­na uop­šte. Cilj im je bio, ka­ko su jed­nom pri­li­kom na­gla­si­li, da se „bal­kan­ske dr­ža­ve zbli­že, da one stvo­re me­đu­sob­ne čvr­ste po­li­tič­ke i pri­vred­ne spo­ra­zu­me i sa­ve­ze, da se na­ro­di bal­kan­ski uza­jam­no do­pu­nju­ju i po­ma­žu, da se me­đu nji­ma raz­vi­je du­bo­ko i traj­no osje­ća­nje so­li­dar­no­sti i za­jed­ni­ce za ko­je po­sto­je mno­go­broj­ni uslo­vi i još ve­će po­tre­be”.
Da­lje se na­gla­ša­va da „bal­kan­ski na­ro­di mo­ra­ju ići za­jed­no. To je nji­ho­va sud­bi­na. To je pi­ta­nje nji­ho­ve bu­duć­no­sti i op­stan­ka nji­ho­vog. Od­bra­ni­ti Bal­kan kao cje­li­nu, od­bra­ni­ti i odr­ža­ti Bal­kan za bal­kan­ske na­ro­de, to je da­nas je­di­ni i raz­bo­ri­ti na­ci­o­na­li­zam i Ju­go­slo­ve­na i Bu­ga­ra i Gr­ka i Ar­ba­na­sa i Ru­mu­na i Tu­ra­ka. I naš pa­tri­o­ti­zam, ako ho­će da bu­de re­a­lan, mo­ra bi­ti bal­kan­ski. Bi­ti pu­ni sa­mo­po­u­zda­nja, po­no­si­ti se ti­me što smo Bal­kan­ci, to je je­di­no is­prav­no i do­sto­jan­stve­no sta­no­vi­šte ko­je mo­že za­u­ze­ti čo­vjek ro­đen i na­sta­njen na ovom na­šem di­je­lu svi­je­ta... Bal­kan­ski čo­vjek ima svo­ju bal­kan­sku du­šu, ima svo­ju čo­vječ­nost, ima svo­je vi­so­ko osje­ća­nje prav­de...”
Iz na­ve­de­nih raz­lo­ga na­gla­ša­va se u uvod­nom di­je­lu se is­ti­če neo­p­hod­nost pro­u­ča­va­nja bal­kan­ske pro­šlo­sti: „Pre­li­sta­va­ju­ći isto­ri­ju, sta­ri­ju ili no­vi­ju pa sve do naj­no­vi­je, mi vi­di­mo da su se ne ri­jet­ko vje­štač­kim pu­tem, kat­kad si­lom i br­zo, a kat­kad opet du­gim i si­ste­mat­skim na­por­nim ra­dom od­o­zgo, stva­ra­le iz­vje­sne dr­žav­ne i po­li­tič­ko-pri­vred­ne za­jed­ni­ce...”
Autor uvod­nog po­gla­vlja pu­bli­ka­ci­je o Bal­ka­nu R. Pa­re­ža­ni­na kon­sta­tu­je da „iz­jed­na­ča­va­nje Bal­ka­na­ca sa ni­žim, ne­kul­tur­nim i van­dal­skim bi­ćem, a Bal­kan­stva sa pro­sto­tom i di­vlja­štvom su bi­le ne­pri­ja­telj­ske pa­ro­le i to su po­sle­di­ce za­vo­je­vač­kih po­li­ti­ka ko­je su išle za tim da od svih bal­kan­skih na­ro­da stvo­re ro­blje, a od bal­kan­skih bo­ga­tih i div­nih ze­ma­lja da iz­gra­de ko­lo­ni­je za eks­plo­a­ti­sa­nje... Bal­ka­nu i bal­kan­skim na­ro­di­ma, me­đu­tim, ni­su po­treb­na ni­ka­kva iz­mi­šlja­nja, ni za­vo­je­va­nja, ni­su im po­treb­ni ni­ka­kvi vje­štač­ki pu­te­vi i za­o­bi­la­že­nja. Bal­kan­ski na­ro­di na svo­me Bal­ka­nu ima­ju mno­go­broj­ne uslo­ve... za na­pre­dak i obez­bi­je­đen ži­vot u toj za­jed­ni­ci kao u jed­noj har­mo­nič­noj cje­li­ni. Sa­mo da bi to mo­gli lak­še i br­že ostva­ri­ti, mo­ra­ju se okre­nu­ti Bal­ka­nu: da bi bio osi­gu­ran Bal­kan bal­kan­skim na­ro­di­ma, mo­ra se oži­vo­tvo­ri­ti i mi­sao: bal­kan­ski na­ro­di Bal­ka­nu...”
Ured­nik Pa­re­ža­nin za­klju­ču­je da će „ta­da ne­sta­ti sa po­vr­ši­ne i mno­ga pi­ta­nja ra­znih na­ra­vi, na­sta­la iz ra­znih uzro­ka, ko­ja da­nas mu­te ho­ri­zon­te i ko­če na­pre­dak bi­lo u po­je­di­nim bal­kan­skim ze­mlja­ma bi­lo na Bal­ka­nu kao cje­li­ni. Na Bal­ka­nu ima do­volj­no mje­sta i mo­že bi­ti do­sta sre­će za sve bal­kan­ske na­ro­de. Kad su so­li­dar­ni i kad bu­du po­ve­za­ni ne­sa­lo­mlji­vim če­lič­nim lan­ci­ma (ri­je­či Ke­ma­la Ata­tur­ka na dru­goj Bal­kan­skoj kon­fe­re­ci­ji, prim. ured­ni­ka) u čvr­stu za­jed­ni­cu, nji­ma ni­je po­treb­no da če­znu i gle­da­ju pre­ko svo­jih bal­kan­skih me­đa...”
(Na­sta­vi­će se)