Piše: Milica Kralj


AL­FRED de MI­SE — ŽORŽ SAND
Ne ža­li, vo­lje­na se­stro, što si mi bi­la lju­bav­ni­ca. Tre­ba­lo je da bih te upo­znao.. . ali ne po­mi­nji ni­kad ne­ra­zum­nu ri­ječ što sam ti re­kao i što je po­mi­nješ u po­sled­njem pi­smu. Sla­sti ko­je sam na­šao u tvom za­gr­lja­ju bi­le su, isti­na, či­sti­je, ali ne ma­nje kao što to ina­če bi­va. Tre­ba me po­zna­va­ti ona­ko kao što sam se­be po­zna­jem pa to oci­je­ni­ti. Sje­ti se jed­ne Na­mu­ni­ne stro­fe. Bje­še u tvom za­gr­lja­ju ta­kav tre­nu­tak da me sje­ća­nje na nje­ga i da­nas spre­ča­va i još du­go će me spre­ča­va­ti da se pri­bli­žim dru­goj že­ni.
Ima­ću ipak dru­gih lju­bav­ni­ca; dr­ve­će sa­da li­sta, za­pah­nju­je mi­ris jor­go­va­na, sve je za­ži­vje­lo, pa sr­ce da is­ko­či, ma­kar ja ne htio. Još sam mlad, bi­će mla­da i pr­va že­na ko­ju bu­dem imao, ne bih mo­gao po­vje­ro­va­ti zre­loj že­ni. To što sam te­be na­šao do­vo­ljan je raz­log što vi­še ne že­lim tra­ži­ti.
Po­sled­nji put sam ti pi­sao tu­žno, mo­žda bi­jed­no; ne sje­ćam se, do­la­zio sam s ke­ja Ma­la­ke, a pri­zna­jem da još je­di­no to ne mo­gu pod­ni­je­ti. Bio sam ta­mo sa­mo tri pu­ta i uvi­jek sam se vra­ćao otu­pio za cio dan, ni­sam ni sa kim pro­go­vo­rio ni ri­je­či. Na­šao sam ci­ga­re­te ko­je su bi­la sa­vi­la pred naš od­la­zak, pa su osta­le na ta­nji­ri­ću. Pu­šio sam ih čud­nom tu­gom i sre­ćom. Čak sam sa to­a­le­ta ukrao po­lu­slo­mljen če­šljić, i uvi­jek mi je u dže­pu. Vi­diš ka­ko ti go­vo­rim o svim svo­jim glu­po­sti­ma; ali za­što da se gra­dim ju­nač­ni­jim ne­go što je­sam? Po­mo­zi dru­gu da ute­ši lju­bav­ni­ka.
O Bo­že, Bo­že,
Pre­ba­cu­jem ti, a ti to­li­ko pa­tiš. Opro­sti mi, an­đe­le moj, vo­lje­ni moj, si­ro­če mo­je. I ja isto to­li­ko pa­tim... Šta će bi­ti sa na­ma? Tre­ba­lo bi da jed­no od nas ima sna­ge bi­lo za lju­bav, bi­lo za iz­lje­če­nje od nje, a mi je ne­ma­mo. Vje­ru­ješ da mo­žeš da me još vo­liš. Ti imaš dva­de­set tri go­di­ne, a evo ja ih imam tri­de­set i jed­nu i to­li­ko ne­sre­će, to­li­ko su­za i bo­la iza se­be (...) E, da, ti si mlad, ti si pje­snik, li­jep si, i u sna­zi. Zbo­gom, zbo­gom, ne že­lim da te na­pu­stim, ne že­lim da te po­no­vo uzmem, ne že­lim ni­šta, ni­šta. Vi­še te ne vo­lim, ali te još uvi­jek obo­ža­vam. Sa­mo bi udar gro­ma mo­gao da me iz­li­je­či uni­šta­va­ju­ći me. Zbo­gom, osta­ni, od­la­zi, sa­mo mi re­ci da ne pa­tim, jer ne­ma ni­čeg dru­gog što mi stva­ra ve­će pat­nje od to­ga, je­di­na mo­ja lju­ba­vi, ži­vo­te moj, idi, ali me ubi od­la­ze­ći.
ŽORŽ SAND AL­FRE­DU
de MI­SEU
Ve­ne­ci­ja, 15. april 1834.
(...) Za­što sam ja, ko­ja bih da­la svo­ju krv za jed­nu noć tvog spo­ko­ja i mi­ra, po­sta­la za te­be mu­če­nje, na­past, utva­ra? Ka­da me spo­pad­nu ove uža­sne uspo­me­ne, skro­ro po­lu­dim, po­kri­vam ja­stuk su­za­ma, ču­jem tvoj glas ka­ko me zo­ve u ti­ši­ni no­ći. Ko će me sad zva­ti? Ko­me ću da­ti sna­gu pri­ku­plje­nu za te­be, a ko­ja se sad okre­nu­la pro­tiv me­ne? Oh, mo­je di­je­te, ka­ko su mi po­treb­ni tvo­ja nje­žnost i tvoj opro­štaj! Ni­kad ne re­ci da si gri­je­šio pre­ma me­ni. Vi­še se ni­čeg ne sje­ćam sem da će­mo bi­ti ja­ko ne­sreć­ni i da smo se ras­ta­li. (...) Ro­đe­ni smo da se upo­zna­mo i da se vo­li­mo, bu­di si­gu­ran u to (...) U pra­vu si, na­ši za­gr­lja­ji bi­li su in­cest, ali mi to ni­smo zna­li, mi smo se ne­vi­no i nje­žno ba­ca­li jed­no dru­gom u na­ruč­je. Jed­nog da­na u gro­zni­ci i lu­di­lu pre­ba­cio si mi da ni­kad ni­sam zna­la da ti pru­žim za­do­volj­stvo lju­ba­vi. Zbog to­ga sam on­da pla­ka­la, a sa­da bih bi­la sreć­na ako ima ne­čeg isti­ni­tog u tom pre­ba­ci­va­nju. Sreć­na sam jer su ta za­do­volj­stva bi­la ozbilj­ni­ja, ta­jan­stve­ni­ja od onih ko­je si na­la­zio na dru­goj stra­ni. Bar me se ne­ćeš sje­ća­ti u na­ruč­ju dru­gih že­na. Već kad bu­deš sam, mi­sli­ćeš na svo­ju Žorž, na svog istin­skog dru­ga, svo­ju bol­ni­čar­ku, pri­ja­te­lji­cu, na ne­što bo­lje od sve­ga, jer osje­ća­nje ko­je nas je sje­di­ni­lo sa­sta­vlje­no je od stva­ri ko­je se ne mo­gu po­re­di­ti s dru­gim. Svi­jet to ne­će shva­ti­ti. Uto­li­ko bo­lje, mi će­mo se vo­lje­ti, smi­ja­će­mo mu se.
Al­fred de Mi­se (1810–1857), fran­cu­ski pje­snik i dram­ski pi­sac, imao je bur­nu lju­bav­nu ve­zu sa knji­žev­ni­com Žorž Sand (1803–1876). Nji­ho­va pre­pi­ska je na­sta­la po­sli­je ras­ki­da.
(NA­STA­VI­ĆE SE)