PRI­RE­DIO: dr Vukić Ilinčić


„Ši­re­nje hri­šćan­stva me­đu bal­kan­skim na­ro­di­ma po­če­lo je još u vri­je­me apo­sto­la. Ma­ke­do­ni­ju, Grč­ku i je­dan dio ostr­va Egej­skog mo­ra i ju­žne kra­je­ve Ili­ri­ka obra­tio je u hri­šćan­stvo sam Sve­ti Pa­vle ili nje­go­vi uče­ni­ci, kao Tit, ko­ji je pro­po­vi­je­dao u Dal­ma­ci­ji i bio apo­stol krit­ski.
Gra­do­vi Fi­li­pi i So­lun u Ma­ke­do­ni­ji, Ni­ko­po­lis u Epi­ru, Ati­na, Ko­rint, Ken­hre, ima­li su svo­je cr­kve od dru­ge tre­ći­ne pr­vog vi­je­ka. Cr­kve u Tra­ki­ji, La­ri­si, Te­sa­li­ji, na Pe­lo­po i Ke­fa­lo­ni­ji za­bi­lje­že­ne su u dru­gom vi­je­ku. Cr­kva u Vi­zan­ti­ji, ko­ja je po do­sto­jan­stvu tre­ba­lo da bu­de pr­va cr­kva is­toč­nog svi­je­ta, ja­vlja se u isto­ri­ji tek kra­jem to­ga vi­je­ka.
Sje­ver­no od Dal­ma­ci­je, Pa­no­ni­ja mo­žda ni­je bi­la do­tak­nu­ta hri­šćan­skom pro­po­vi­je­di pri­je tre­ćeg vi­je­ka. U pr­va dva vi­je­ka, isto­ri­ja hri­šćan­stva na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu svo­di se, da­kle, na isto­ri­ju hri­šćan­stva Grč­ke i Ma­ke­do­ni­je. Du­nav­ski kraj po­ja­vlju­je se na sce­ni u sle­de­ćem vi­je­ku.
Hri­šćan­ska isto­ri­ja ilir­skog Bal­ka­na po­či­nje znat­no doc­ni­je od isto­ri­je Grč­ke i Ma­ke­do­ni­je. Do kra­ja tre­ćeg vi­je­ka ni­je po­zna­ta ni­jed­na cr­kve­na za­jed­ni­ca u Ili­ri­ji, a pr­vi pra­vi svje­do­ci hri­šćan­stva su žr­tve Di­o­kli­ci­ja­no­vih go­nje­nja; njih je bi­lo u svim ilir­skim po­kra­ji­na­ma, kao i u naj­ra­zno­vr­sni­jim sta­le­ži­ma. To su voj­ni­ci ili ve­te­ra­ni, obič­ni lju­di i že­ne, kle­ri­ci, sve­šte­ni­ci i epi­sko­pi.
Od Pa­no­ni­je do oba­la Pon­ta (Cr­no mo­re) bi­lo je us­po­sta­vlje­no do­sta epi­sko­pi­ja: u Emo­ni (Lju­blja­na), Pe­to­vi­ji (Ptuj), Mur­si (Osi­je­ku), Ci­ba­la­ma (Vin­kov­ci), Vi­mi­na­ci­ju­mu (Ko­sto­cu), Be­o­gra­du, Akve (kraj Ne­go­ti­na), (So­fi­ja), Na­i­su­su (Niš), Pa­u­ta­li­ji (Ću­sten­dil), za­tim u Dal­ma­ci­ji u Sa­lo­ni (So­lin), Ja­der (Za­dar), Epi­da­u­ru­mu (Du­brov­ni­ka), (Ri­san), da­lje u Sko­dri (Ska­dar), Do­klei (Du­klji)...
Osni­va­nje Ca­ri­gra­da bio je ve­li­ki do­ga­đaj u isto­ri­ji cr­kve­ne or­ga­ni­za­ci­je na Bal­ka­nu u pr­vim vje­ko­vi­ma. No­va po­li­tič­ka pre­sto­ni­ca po­ste­pe­no je po­če­la da igra ulo­gu i vjer­ske pre­sto­ni­ce. Još od ari­jan­ske kri­ze, ko­ja je sil­no uz­bu­ni­la Ili­rik, ca­ri­grad­ski epi­skop na­su­prot Ri­mu igra ulo­gu star­je­ši­ne is­toč­ne cr­kve. U tre­nut­ku ka­da se ova kri­za naj­zad za­vr­ši­la, cr­kve­ni sa­bor ko­ji se sa­stao 381. go­di­ne u car­skom gra­du, po pr­vi put pri­zna­je svo­me epi­sko­pu po­ča­sno pr­ven­stvo sta­vlja­ju­ći ga ne­po­sre­de­no po­sli­je rim­skog epi­sko­pa, ali ne na­gla­ša­va­ju­ći po­seb­no da se tim sa­mim po­ve­ća­va i nje­go­va nad­le­žnost. U stva­ri pak, ca­ri­grad­ski epi­skop se usko­ro mi­je­ša u cr­kve­ne po­slo­ve ne sa­mo u onim pro­vin­ci­ja­ma, ko­je su sa­či­nja­va­le gra­đan­sku di­je­ce­zu Tra­ki­je – gdje se na­la­zi­la pre­sto­ni­ca Is­toč­nog Car­stva – već u di­je­ce­za­ma Pon­ta i Azi­je. Ta­ko se obra­zo­va­la ši­ro­ka pa­tri­jar­šij­ska ju­ris­dik­ci­ja Ca­ri­gra­da, po­tvr­dio je cr­kve­ni sa­bor u Hal­ke­do­nu 451. go­di­ne.
Za to vri­je­me, ši­re­nje hri­šćan­stva na­sta­vlja­lo se na gra­ni­ca­ma du­nav­skih ze­ma­lja. Još od vla­de ca­ra Kon­stan­ti­na, mi­si­je su bi­le pro­dr­le pre­ko Du­na­va, me­đu Go­te. Čak još ra­ni­je, za­ro­blje­ni­ci ko­je su za­ro­blja­va­li var­va­ri kra­jem tre­ćeg vi­je­ka, pro­po­vi­je­da­li su im ime Hri­sto­vo. Ne­zna­tan dio pre­ko­du­nav­skih Go­ta bio je pre­o­bra­ćen u hri­šćan­stvo oko po­lo­vi­ne 4. vi­je­ka. Na to­me ra­di i sve­ti Jo­van Zla­to­ust, s jed­ne stra­ne, kod Go­ta na­sta­nje­nih na rim­skoj te­ri­to­ri­ji, a s dru­ge stra­ne, epi­skop Te­o­tim u isto vri­je­me ša­lje mi­si­o­na­re me­đu hun­ska ple­me­na ko­ja su sta­no­va­la na sje­ver­noj oba­li Du­na­va i tu Go­te za­mi­je­ni­la.
Ta­ko Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo, ma­da opu­sto­še­no na­je­zda­ma u 5. vi­je­ku, ne sa­mo da osta­je hri­šćan­sko, ne­go pro­du­žu­je da pro­po­vi­je­da Evan­đe­lje kod osva­ja­ča i čak do u da­le­ke ze­mlje oda­kle su oni do­šli. Ot­pri­li­ke po­sli­je sto pe­de­set go­di­na, po­čev od dru­ge po­lo­vi­ne 6. vi­je­ka, na Bal­kan će pro­dri­je­ti Slo­ve­ni. Oni će ta­ko­đe, po­sli­je mno­go pu­sto­še­nja, naj­zad pa­sti pod mo­ral­ni uti­caj po­bi­je­đe­nih na­ro­da, i pre­ći će, kao Go­ti i dru­gi ger­man­ski var­va­ri, u vje­ru Hri­sto­vu, ko­joj će vjer­no slu­ži­ti“, za­klju­ču­je Žak Ze­ler, pro­fe­sor na Sor­bo­ni. Uža stru­ka mu je bi­la rim­ska i hri­šćan­ska sta­ri­na-primj. V.I.
(NA­STA­VI­ĆE SE)