Pe­tar Ilič Čaj­kov­ski je naj­po­pu­lar­ni­ji kom­po­zi­tor, ro­man­ti­čar svih vre­me­na. Ali nje­gov ži­vot bio je oba­vi­jen taj­no­vi­to­šću du­že od sto go­di­na. Zlo­sreć­ni ge­ni­je je bio op­se­si­van i pun kri­vi­ce i sa­mo­pre­zi­ra. Ci­je­log ži­vo­ta ga je mu­či­la že­lja za za­bra­nje­nom lju­ba­vlju. Nje­go­va smrt je vje­ro­vat­no naj­ve­ća mi­ste­ri­ja u isto­ri­ji mu­zi­ke. Ovo je nje­go­va bi­o­gra­fi­ja.
Še­stog no­vem­bra 1893. go­di­ne naj­ve­ći ži­vi ru­ski kom­po­zi­tor bio je na sa­mr­ti. Sko­ro sto go­di­na se vje­ro­va­lo da je Čaj­kov­ski umro od ko­le­re ko­ju je do­bio po­piv­ši ča­šu ne­pro­ku­va­ne vo­de..
Te­o­ri­ja o smr­ti od ko­le­re naj­bo­lje je pot­kri­je­plje­na i ima naj­vi­še smi­sla. Ali ne sla­žu se svi. Gla­si­ne su po­če­le da se ši­re još u ono vri­je­me. Ni­je bio hra­bar. Bio je nje­žan čo­vjek. Mo­žda je u tom tre­nut­ku mi­slio da je sa­mo­u­bi­stvo je­di­ni iz­laz. A sa­da­šnji do­ka­zi upu­ću­ju u još zlo­kob­ni­jem smje­ru.
Ko­le­ra se ne ukla­pa iz vi­še raz­lo­ga: arsenik se ukla­pa. Sve je mo­gu­će, jer su neo­bič­ni ži­vot i smrt Čaj­kov­skog op­či­nja­va­li bi­o­gra­fe sto go­di­na. Ubr­zo po­sli­je nje­go­ve smr­ti, pi­sma i dnev­ni­ci Čaj­kov­skog su sklo­nje­ni. Ta­ko je bi­lo i to­kom so­vjet­ske ere. Sa­mo ne­ko­li­ko lju­di ih je vi­dje­lo.
Ži­vot ru­skog na­ci­o­nal­nog ju­na­ka bio je pre­vi­še eg­zo­ti­čan za na­rod. Ni­je mo­gao da jav­no ka­že da je ho­mo­sek­su­a­lac, jer bi to, na ne­ki na­čin, bi­lo pri­hva­ta­nje te či­nje­ni­ce.
Čaj­kov­ski je jed­na­ko sna­žno vo­lio Ru­si­ju i že­lio da po­bjeg­ne od nje. Ve­ći dio ži­vo­ta pro­veo je ne­pre­kid­no pu­tu­ju­ći, ni­gdje ne pro­vo­de­ći du­že od ne­ko­li­ko ne­dje­lja od­jed­nom. Nje­go­vu lju­bav pre­ma ži­vo­tu po­kre­ta­lo je ono što je zvao svo­jom sram­nom taj­nom – nje­go­va ho­mo­sek­su­al­nost.
Vje­ro­vat­no je pri­mio po­ru­ku da je to lo­še u ve­o­ma se sti­dio. To je mo­gu­će. A osje­ćaj sti­da mo­že ja­ko uti­ca­ti na na­še iz­ra­ža­va­nje i raz­voj. Čaj­kov­ski je bio op­sjed­nut mla­do­šću i lje­po­tom. Ci­je­log ži­vo­ta je tra­žio ve­zu ka­kvu je znao da ne mo­že ima­ti. Na nje­go­vu ne­sre­ću, pred­met po­žu­de su bi­li mom­ci. I to na gra­ni­ci iz­me­đu dje­ča­ka i mla­di­ća. Pre­ma svom se­stri­ću je osje­ćao ogrom­nu pri­vr­že­nost i lju­bav.
Stal­no ga je mu­či­la žud­nja za ne­čim što ne mo­že i ne smi­je da ima. Čaj­kov­ski je bio u svom ele­men­tu dok je kru­žio Evro­pom u lju­bi­ča­stim ru­ka­vi­ca­ma, svi­le­noj kra­va­ti i ruč­no ši­ve­nom odi­je­lu. Ali nje­go­va ra­dost pre­tvo­ri­la se u kri­vi­cu i mr­žnju pre­ma se­bi.
Ve­o­ma se tru­dio da sa­kri­je svo­ju ho­mo­sek­su­al­nost, jer je mi­slio da je opa­sna, ali to mu je stva­ra­lo osje­ćaj kri­vi­ce. Mu­zi­ka je ovim na­pa­će­nom čo­vje­ku bi­la opu­šte­nje i utje­ha. Ali ni­kad se ni­je oslo­bo­dio svo­jih de­mo­na. Pa­tio je od ve­o­ma ozbilj­nog ob­li­ka de­pre­si­je, ko­ji če­sto pra­te mi­sli o sa­mo­u­bi­stvu kao iz­la­zu. Žu­dio je da bu­de pri­hva­ćen i da ži­vi nor­mal­no, ali je ži­vio na ivi­ci, pra­ve­ći ži­vot­ne gre­ške i emo­tiv­ne is­pa­de.
Ta­kva ras­po­lo­že­nja su po­kre­nu­la stva­ra­nje ne­kih ve­li­kih dje­la. Kao da nam je po­ru­či­vao da ra­zu­mi­je ono kroz šta pro­la­zi­mo i to da je ži­vot pun iza­zo­va. Da ra­zu­mi­je te­ško­će, su­ko­be, ra­do­sti, ču­da i sve div­ne stva­ri u ži­vo­tu, ali da umi­je da ci­je­ni i ne­pred­vi­di­ve i fa­ta­li­stič­ke stva­ri u ži­vo­tu.
Čaj­kov­ski je če­sto od­ba­ci­van kao sen­ti­men­ta­li­sta, ali bio je istin­ski bun­tov­nik, čo­vjek is­pred svog vre­me­na. Ge­ni­ja­lan jer je nje­go­va mu­zi­ka na­šla put do na­ših osje­ća­nja. Nje­go­va mu­zi­ka ne iz­ra­ža­va sa­mo po­zi­tiv­ne stva­ri, već i raz­o­ča­ra­nja, bol i krh­kost ljud­skog sta­nja.
Lju­di vo­le nje­go­vu mu­zi­ku, jer ne mo­gu da odo­le to­me što u njoj ču­ju ta­ko sna­žnu ga­nu­tlji­vost.
Čaj­kov­ski je sla­vu u Evro­pi i Ame­ri­ci ste­kao za ži­vo­ta. Ali to je do­ni­je­lo no­vi pri­ti­sak i umro je na vr­hun­cu sla­ve. Nje­go­va smrt je bi­la za­ni­mlji­va ko­li­ko i krat­ki, iz­u­ze­tan ži­vot.
Pe­tar Ilič Čaj­kov­ski ro­đen je 7. ma­ja 1840. go­di­ne u Vot­kin­sku, u za­ba­če­nom di­je­lu Ru­si­je, Otac mu je bio uspje­šan in­že­njer. Do­bar i bri­žan po­ro­dič­ni čo­vjek. Maj­ka je bi­la ne­sta­bil­na kul­tur­na že­na fran­cu­skog po­ri­je­kla. Ona je Pe­tra upo­zna­la s mu­zi­kom.
Ni­je bio ču­do od dje­te­ta, ali je bio ve­o­ma na­da­ren. Od ra­nog dje­tinj­stva re­a­go­vao je na mu­zi­ku. Pri­ča se ka­ko je po­sli­je za­ba­ve, na ko­joj je bi­lo do­sta mu­zi­ke, na­đen upla­kan u svo­joj so­bi ka­ko lu­pa gla­vom i vi­če ka­ko ne mo­že da iz­ba­ci tu mu­zi­ku iz gla­ve i za­spi.
Mla­di Pe­tar je bio ve­li­ko­du­šan i do­bar, a­li ve­o­ma osje­tljiv. Če­sto je pla­kao, ali je bio mi­lje­nik po­ro­di­ce. Bio je i ne­si­gur­no di­je­te. Bio je ve­o­ma ve­zan za svo­ju de­pre­siv­nu i hi­po­hon­drič­nu maj­ku. Vje­ro­vat­no je još ta­da če­sto bio od­ba­ci­van kad mu je maj­ka bi­la emo­tiv­no ne­do­stup­na. Naj­go­re što je mo­glo da se de­si osmo­go­di­šnjen Čaj­kov­skom je­ste od­la­zak u in­ter­nat. Mo­rao je da osta­vi po­ro­di­cu i vo­lje­nu maj­ku.(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić