Ve­ze iz­me­đu Cr­ne Go­re i Ru­si­je bi­le su is­po­lje­ne od dru­ge po­lo­vi­ne 17. vi­je­ka, a is­ka­zi­va­le su se ka­ko u od­la­sku Cr­no­go­ra­ca u Ru­si­ju ta­ko i u po­ja­ča­nom ru­skom za­ni­ma­nju za Cr­nu Go­ru. Me­đu­tim, to ni­je ima­lo ve­ći vjer­ski i po­li­tič­ki zna­čaj ni­ti je uti­ca­lo na raz­voj od­no­sa u Cr­noj Go­ri i Br­di­ma i na od­no­se pre­ma ve­li­koj slo­ven­skoj i pra­vo­slav­noj ze­mlji ko­ja se ta­da po­če­la sna­ži­ti i ši­ri­ti svoj uti­caj.
Ve­o­ma bli­ski vjer­ski i po­li­tič­ki od­no­si iz­me­đu Cr­ne Go­re i Ru­si­je us­po­sta­vlje­ni su po­čet­kom dru­ge de­ce­ni­je 18. vi­je­ka za vri­je­me vla­da­ra iz sve­to­rod­nih lo­za Ro­ma­no­vih i Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša. To se de­si­lo u vri­je­me ka­da su se oslo­bo­di­lač­ki na­po­ri u Cr­noj Go­ri i Br­di­ma po­klo­pi­li sa dr­žav­nim ja­ča­njem i spolj­no­po­li­tič­kim sna­že­njem Ru­si­je Pe­tra Ve­li­kog Ro­ma­no­va. Ta­da je pr­vi put u isto­ri­ji ru­sko-tur­skog ra­to­va­nja ru­ski car od­lu­čio da na usta­nak po­zo­ve bal­kan­ske hri­šća­ne i uklju­či ih u rat pro­tiv osman­ske ca­re­vi­ne. Ka­ko sma­tra­ju isto­ri­ča­ri, na tra­gič­ni po­lo­žaj Sr­ba na Bal­ka­nu pa­žnju ru­skog im­pe­ra­to­ra Pe­tra Ve­li­kog pri­vu­kao je Sa­va Vla­di­sla­vić, ko­ji je za­u­zeo 1711. go­di­ne vi­so­ki po­lo­žaj na dvo­ru Ru­ske im­pe­ri­je i pri­pre­mio plan za pru­ža­nje ot­po­ra. Grof Sa­va Vla­di­sla­vić je Her­ce­go­vac, či­je se mje­sto ro­đe­nja ve­zu­je za Her­ceg No­vi. In­te­res pra­vo­slav­ne ru­ske im­pe­ri­je da pod­stak­ne bal­kan­ske na­ro­de da ra­tu­je pro­tiv Osman­li­ja (Tu­ra­ka) iz­veo je Cr­nu Go­ru na po­li­tič­ku sce­nu Bal­ka­na i do­veo do us­po­sta­vlja­nja bli­skih vjer­skih i po­li­tič­kih ve­za iz­me­đu dvi­je ze­mlje. Zva­nič­no se to de­si­lo sre­di­nom 1711. do­la­skom u Cr­nu Go­ru ru­skih ofi­ci­ra, pu­kov­ni­ka Mi­ha­i­la Mi­lo­ra­do­vi­ća (po­ri­je­klom iz Her­ce­go­vi­ne) i ka­pe­ta­na Iva­na Lu­ka­če­vi­ća (po­ri­je­klom iz Pod­go­ri­ce).
Do­la­zak iza­sla­ni­ka ru­skog ca­ra bio je, pak, ta­ko kru­pan do­ga­đaj da se mo­že svr­sta­ti u naj­zna­čaj­ni­je opre­dje­lju­ju­će fak­to­re da­ljeg dru­štve­nog i dr­žav­nog raz­vit­ka Cr­ne Go­re. Za Cr­nu Go­ru Ru­si­ja je bi­la pri­rod­ni sa­ve­znik, ze­mlja slič­nog je­zi­ka, iste vje­re i iste kr­vi, moć­na ca­re­vi­na ko­ja se u od­bra­ni slo­ven­stva i pra­vo­sla­vlja bo­ri­la pro­tiv istog ne­pri­ja­te­lja. Ru­ska po­li­tič­ka i vjer­ska mi­si­ja je otu­da iza­zva­la ve­li­ko odu­še­vlje­nje u cr­no­gor­skim, brd­skim i her­ce­go­vač­kim ple­me­ni­ma. Za­vla­da­lo je uvje­re­nje da je na­stu­pio isto­rij­ski tre­nu­tak da se uz po­moć ru­skog vla­da­ra sru­ši osman­lij­ska vlast, usta­no­vi no­va ili ob­no­vi sta­ra dr­ža­va.
Na op­šte opre­dje­lje­nje na­ro­da u Cr­noj Go­ri pre­sud­no je uti­ca­la Cr­no­gor­ska mi­tro­po­li­ja, od­no­sno njen mi­tro­po­lit Da­ni­lo Šćep­čev Pe­tro­vić Nje­goš, kao naj­zna­čaj­ni­ji pred­stav­nik du­hov­ne vla­sti i kao lič­nost ko­ja je u se­bi sa­dr­ža­la i auto­ri­tet vla­sti nad­ple­men­skog ka­rak­te­ra. On je pr­vi od cr­no­gor­skih mi­tro­po­li­ta ko­ji je us­po­sta­vio ži­ve ve­ze sa Ru­si­jom i sa Sve­tim Si­no­dom Ru­ske cr­kve i ti­me tra­si­rao po­li­ti­ku svo­jih na­sled­ni­ka mi­tro­po­li­ta i svje­tov­nih go­spo­da­ra Pe­tro­vi­ća-Nje­go­ša.To nje­go­vo us­po­sta­vlja­nje ve­za sa Ru­si­jom od­i­gra­lo je pre­sud­nu ulo­gu u ži­vo­tu Cr­no­gor­ske mi­tro­po­li­je i cr­no­gor­ske dr­ža­ve sve do dva­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Ono što je na­ro­či­to ka­rak­te­ri­stič­no za vla­di­ku Da­ni­la je­ste nje­go­va za­mi­sao da se iz­gu­blje­no Srp­sko car­stvo ob­no­vi pod skip­trom pra­vo­slav­nog Ru­skog ca­ra, ko­ji, po nje­mu, tre­ba da bu­de „ako Bog da, grč­ki, srp­ski i bu­gar­ski im­pe­ra­tor”. Ro­do­na­čel­nik sve­to­rod­ne lo­ze Pe­tro­vić Nje­goš je ma­štao o uje­di­nje­nju svih slo­ven­skih na­ro­da u jed­nu pra­vo­slav­nu dr­ža­vu, u ko­joj je Ru­si­ja du­hov­na i fi­zič­ka sna­ga, a Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja stra­ža na ju­go­za­pa­du pra­vo­slav­nog svi­je­ta. Is­ti­ču­ći da mu je Hri­stos Bog da­ro­vao „u Cr­nu Go­ru i u Pri­mor­je i u Br­da 200 gla­va­rah i vla­ste­li­či­ćah” a da je on „sam Mo­skov, Mo­skov, Mo­skov”, do­da­je: „a či ja, to­ga i sva ze­mlja” (1713, Pi­smo svo­me bra­tu Ra­du). Na zbo­ro­vi­ma na ko­ji­ma je či­ta­na car­ska gra­ma­ta on je po­zi­vao, hra­brio i pod­sti­cao na­rod da se dig­ne na oruž­je. Za­hva­lju­ju­ći to­me cr­no­gor­ska ple­me­na su se oda­zva­la po­zi­vu ru­skog ca­ra, po­di­žu­ći u bor­bu osim Her­ce­go­va­ca i Br­đa­na, i na­rod iz su­sjed­nih obla­sti. Ta­ko je za­po­če­la era cr­no­gor­sko-ru­skih od­no­sa.
Svo­ju pri­vr­že­nost Ru­si­ji i vje­ru u njen od­lu­ču­ju­ći zna­čaj za sud­bi­nu Cr­ne Go­re če­sto se mo­ra­la da pla­ća­ti vi­so­kom ci­je­nom. Pr­vi put se to de­si­lo ve­o­ma br­zo po­sli­je us­po­sta­vlje­nja zva­nič­nih od­no­sa, na­kon bit­ke na Ca­re­vom la­zu (1712) u po­no­vlje­nom tur­skom na­pa­du pod za­po­vjed­ni­štvom bo­san­skog ve­zi­ra Nu­man-pa­še Ću­pri­li­ća. Že­sti­na tur­ske od­ma­zde za na­ne­se­ni po­raz bi­la je ta­ko su­ro­va da se te­ško ne­što u ra­ni­joj cr­no­gor­skoj pro­šlo­sti mo­glo po­re­di­ti sa og­njem i ma­čem ko­ji je Cr­na Go­ra pre­tr­pje­la te 1714. u na­mje­ri Tu­ra­ka da je obez­gla­ve i sa­tru. To ipak ni­je do­ve­lo do pre­ki­da cr­no­gor­sko-ru­skih od­no­sa, ka­ko je Tur­ska pri­želj­ki­va­la. Na­pro­tiv, u si­tu­a­ci­ji op­šteg bez­na­đa, od­la­skom vla­di­ke Da­ni­la u Pe­tro­grad (1714) i nje­go­vim pri­je­mom kod ru­skog ca­ra –- im­pe­ra­to­ra Pe­tra I Alek­se­je­vi­ča Ro­ma­no­va, cr­no­gor­sko-ru­ski od­no­si su još vi­še učvr­šće­ni. Odo­bre­na ma­te­ri­jal­na po­moć, kao i od­lu­ka o stal­noj dvo­go­di­šnjoj, a po­tom i tro­go­di­šnjoj sub­ven­ci­ji Cr­no­gor­skoj mi­tro­po­li­ji pred­sta­vlja­li su po­če­tak re­dov­nih ma­te­ri­jal­nih da­va­nja ko­ja su kroz sle­de­ća dva vi­je­ka sti­za­la u Cr­nu Go­ru. Go­to­vo za sve to vri­je­me, Cr­na Go­ra je u Ru­si­ji na­la­zi­la moć­nog za­štit­ni­ka i po­kro­vi­te­lja ko­ji je bio ne sa­mo sna­žni ma­te­ri­jal­ni već vjer­ski i po­li­tič­ki oslo­nac nje­noj oslo­bo­di­lač­koj bor­bi i pro­ce­si­ma kon­sti­tu­i­sa­nja dr­žav­ne vla­sti. Po­dr­ška i po­moć Ru­si­je br­zo je iza­šla iz okvi­ra me­đu­sob­nih od­no­sa i do­bi­la me­đu­na­rod­ni ka­rak­ter ti­me što se ru­ska vla­da oba­ve­za­la da će naj­pri­je kod Por­te, a on­da i pred dvo­ro­vi­ma dru­gih dr­ža­va, šti­ti­ti in­te­re­se Cr­ne Go­re. U zva­nič­nom do­ku­men­tu ta­kva oba­ve­za je pr­vi put spo­me­nu­ta 1754. a 1756. ru­ski di­plo­mat­ski pred­stav­nik u Ca­ri­gra­du pr­vi put je bio u pri­li­ci da to i prak­tič­no iz­vr­ši zva­nič­no in­ter­ve­ni­šu­ći kod tur­ske vla­de u ko­rist Cr­ne Go­re.(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: Jo­van B.
Mar­kuš