Uspje­šnom raz­vo­ju cr­no­gor­sko-ru­skih od­no­sa sna­žan do­pri­nos da­je i mi­tro­po­lit Sa­va Pe­tro­vić Nje­goš. Bra­ne­ći ta­ko svo­je hra­mo­ve i svo­ja pra­va u Pri­mor­ju od la­tin­skog na­si­lja, tj. od onih ko­ji ho­će da uzmu i cr­kve „ko­je su va­zda na­še bi­le”, uz gor­ku ri­ječ: „ni­je­smo ni mi đa­vo­li no krs­ća­ni”, mi­tro­po­lit Sa­va se osje­ća od­go­vor­nim i za pra­va i je­din­stvo ugro­že­ne Peć­ke pa­tri­jar­ši­je, ko­joj je vje­ko­vi­ma pri­pa­da­la i sa­ma nje­go­va Mi­tro­po­li­ja. Ta­ko, kad je ko­nač­no po­sli­je ve­li­kih ne­vo­lja u pr­voj po­lo­vi­ni 18. vi­je­ka uki­nu­ta Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja (1766), upra­vo je nje­go­va „ru­ka ko­ja pre­da­je u ime svih ar­hi­je­re­ja sla­ve­no-serb­skih, kao naj­sta­ri­jeg i ni­ka­kvoj vla­sti pod­lo­žnog” ar­hi­je­re­ja Peć­ke pa­tri­jar­ši­je, po­sta­vlja­njem na upra­žnje­nu peć­ku sto­li­cu ne­ko­ga ru­sko­ga mi­tro­po­li­ta ili Sr­bi­na ar­hi­man­dri­ta Ava­ku­ma, ko­ji se ta­da na­la­zio u Ru­si­ji. U ci­lju odr­ža­va­nja kon­ta­ka­ta sa Ru­skom cr­kvom, od­no­sno sa Sve­tim Si­no­dom u Pe­trov­gra­du i sa car­skom vla­šću, i sam je išao u Ru­si­ju, kao i nje­gov pret­hod­nik vla­di­ka Da­ni­lo, a slao je i vla­di­ku Va­si­li­ja „za po­sle na­še cr­kov­ne i za na­šu si­ro­ma­šti­nu”. U nje­go­vo vri­je­me je u Cr­nu Go­ru do­la­zio i po­sled­nji pa­tri­jarh peć­ki Va­si­li­je Br­kić, po­sli­je svo­ga bjek­stva iz za­to­če­ni­štva sa Ki­pra i bjek­stva iz Pe­ći, gdje je tre­ba­lo da bu­de ubi­jen od peć­kog pa­še. On je iz Cr­ne Go­re oti­šao u Ru­si­ju gdje se i upo­ko­jio (1770) i bio sa­hra­njen na­po­re­do sa mi­tro­po­li­tom Va­si­li­jem Pe­tro­vi­ćem u La­vri Alek­san­dra Nev­skog.
Osim vla­di­ke Da­ni­la i Sa­ve u 18. vi­je­ku, na cr­no­gor­sko-ru­ske od­no­se po­seb­nog je udje­la imao mi­tro­po­lit Va­si­li­je Pe­tro­vić Nje­goš. Vla­di­ka Va­si­li­je, bra­tu­čed i sa­pre­stol­nik Vla­di­ke Sa­ve, bio je po mno­go če­mu di­na­mič­ni­ja i ne­mir­ni­ja lič­nost od nje­ga. Kod nje­ga je pri­sut­ni­ja i dr­ža­vo­tvor­na ide­ja, ute­me­lje­na na ama­ne­ti­ma „ot vre­me­na sta­re go­spo­de serb­ske, a naj­po­sli­jed od g-di­na Iva­na Čer­no­je­vi­ča”. On se upra­vlja po pra­vu i po su­du „sve­te­po­čiv­ši­jeh kra­lje­vah serb­ski­jeh”. Nje­go­ve mi­si­je u Ru­si­ju ko­ju je sma­trao glav­nim spolj­no­po­li­tič­kim či­ni­o­cem u isto­rij­skom raz­vo­ju Cr­ne Go­re, kao i spo­sob­nost da to­kom njih na ru­skom dvo­ru stvo­ri sli­ku o Cr­noj Go­ri „ne ona­kvu ka­ko je ona stvar­no bi­la već ona­kvu ka­kvom je on že­lio da je vi­di”, do­pri­ni­je­le su da in­te­re­so­va­nje za nju u kru­go­vi­ma zva­nič­ne ru­ske po­li­ti­ke osjet­no po­ra­ste. Svo­ju isto­ri­o­sof­sku i dr­ža­vo­tvor­nu ide­ju vla­di­ka Va­si­li­je naj­ja­sni­je iz­la­že u svo­joj „Isto­ri­ji o Cr­noj Go­ri”, štam­pa­noj u Mo­skvi (1754). Na­zi­va­ju­ći u njoj se­be „pa­sti­rem sla­ve­no­srp­sko­ga cr­no­gor­sko­ga na­ro­da”, pot­pi­su­je se kao „smjer­ni mi­tro­po­lit cr­no­gor­ski, sken­de­rij­ski i pri­mor­ski i tro­na srp­sko­ga eg­zarh”. Ima se uti­sak da on, na osno­vu ti­tu­le „Eg­zar­ha srp­sko­ga tro­na peć­ko­ga” (Ona mu je za­pi­sa­na i na gro­bu u San­ktpe­ter­bur­gu), da­je po­seb­no mje­sto Cr­no­gor­skoj mi­tro­po­li­ji me­đu dru­gim epar­hi­ja­ma Peć­ke pa­tri­jar­ši­je ne sa­mo u cr­kve­nom smi­slu ne­go i u dr­ža­vo­tvor­nom. Za nje­ga ona kao da bi tre­ba­lo da ima isto zna­če­nje sa drev­nim ti­tu­la­ma „her­co­ga” i „voj­vo­da” ko­je su no­si­li srp­ski kra­lje­vi. S dru­ge stra­ne, on je uspio da ra­ši­ri uvje­re­nje u Cr­noj Go­ri da se ci­lje­vi na­rod­ne bor­be mo­gu ostva­ri­ti sa­mo uz po­moć Ru­si­je. Vje­ro­vao da je je­dan od na­či­na na ko­ji se to ve­o­ma la­ko mo­že ura­di­ti i taj što bi se car­skim uka­zom „prin­ci­pat cr­no­gor­ski” uklju­čio u ti­tu­lu ru­skih ca­re­va. No, iako se ta i mno­ge dru­ge Va­si­li­je­ve za­mi­sli ni­je­su ostva­ri­le, ipak je on, uz dru­ge či­ni­o­ce, sna­žno do­pri­nio da se uti­caj Ru­si­je i njen zna­čaj za sud­bi­nu Cr­ne Go­re u svi­je­sti na­ro­da raz­vi­je do kult­nih raz­mje­ra. Od nje­ga pa na­da­lje, ri­ječ Ru­si­ja u Cr­noj Go­ri ni­je ozna­ča­va­la sa­mo dr­ža­vu, pra­vo­slav­nu, moć­nu, slo­ven­sku, već je na­po­re­do s tim is­ka­zi­va­la i iskon­sku, go­to­vo mit­sku na­du Cr­no­go­ra­ca u bra­ću Ru­se. Cr­no­gor­ce je Va­si­li­je upu­tio da kroz Ru­si­ju iz­la­ze iz svo­je po­li­tič­ke i du­hov­ne osa­mlje­no­sti i ta­ko po­sta­ju dio ne­čeg ve­li­kog i moć­nog, što ih je či­ni­lo si­gur­nim i uli­va­lo im sna­gu da is­tra­ju u oslo­bo­di­lač­kim bor­ba­ma. Vla­di­ka Va­si­li­je je i pr­vi od mi­tro­po­li­ta Pe­tro­vi­ća ko­ji se tru­dio da i na po­et­ski na­čin iz­ra­zi svo­je ide­je i svo­ju mi­sao. Pje­va­ju­ći „Čer­noj Go­ri” od Ko­to­ra pa do Ba­ra i do Ska­dra, Ivan-be­gom ogla­še­noj, ma­na­sti­rom pro­sla­vlje­noj, ob­da­re­noj car­skim (ne­ma­njić­kim) or­lom, ko­me su sa­da „kri­la sa­lo­mlje­na” a „cr­kva car­ska ra­zo­re­na”, Vla­di­ka se na­da da će Cr­kva po­no­vo bi­ti sa­zi­da­na, Mo­sko­vi­jom ukra­še­na, da će u or­lu per­ja da pod­ra­stu i Cr­kvi kri­la opet da po­dig­nu.
Za­hva­lju­ju­ći ve­li­kom ugle­du ko­ji je Ru­si­ja uži­va­la u tom vre­me­nu je i bi­lo mo­gu­će da se u go­di­ni u ko­joj je umro vla­di­ka Va­si­li­je u Cr­noj Go­ri po­ja­vi Šće­pan Ma­li i da se­be pred­sta­vi za ru­skog ca­ra Pe­tra III Fjo­do­ro­vi­ča Ro­ma­no­va. Mno­go to­ga u ve­zi s nje­go­vim br­zim uspje­hom, naj­pri­je da se na­met­ne Cr­no­gor­ci­ma, a on­da or­ga­ni­zu­je upra­vu u ze­mlji, ne mo­že ob­ja­sni­ti su­va isto­rij­ska fak­to­gra­fi­ja. Či­nje­ni­ca je da nje­go­vog sed­mo­go­di­šnjeg upra­vlja­nja Cr­nom Go­rom ne bi bi­lo da ta­jan­stve­nost nje­go­ve lič­no­sti kod Cr­no­go­ra­ca ni­je osta­vlja­la i mo­guć­nost da je on za­i­sta ru­ski car. Neo­bič­nost vre­me­na Šće­pa­na Ma­lo­ga i nje­go­vog uspje­ha u Cr­noj Go­ri kao la­žnog ru­skog ca­ra ima­li su ši­re im­pli­ka­ci­je u od­no­su na po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju na Bal­ka­nu. Ono se, me­đu­tim, zna­čaj­no od­ra­zi­lo i na cr­no­gor­sko-ru­ske od­no­se kao i na po­zi­ci­ju no­vog cr­no­gor­skog vla­di­ke Pe­tra I Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, pre­ma ru­skom dvo­ru.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: Jo­van B.Mar­kuš