Pr­ve re­ak­ci­je na mu­zi­ku Čaj­kov­skog bi­le su pri­lič­no raz­li­či­te. Uvi­jek je bi­lo onih ko­ji su ga ci­je­ni­li i po­dr­ža­va­li. Ve­li­ki pi­ja­ni­sta Ni­ko­laj Ru­bin­štajn ga je odav­no po­dr­ža­vao. Za­to se Čaj­kov­ski šo­ki­rao ka­da je oti­šao kod nje­ga da mu od­svi­ra svoj no­vi kla­vir­ski kon­cert.
Od­svi­rao mu je pr­vi dio. Ru­bin­štajn je ću­tao. Po­sli­je dru­gog di­je­la, ću­ta­nje se na­sta­vi­lo. Od­svi­rao je cio kon­cert i on­da je Ru­bin­štajn pro­go­vo­rio. Re­kao je da je dje­lo uža­sno. Da je bez­vri­jed­no i ne mo­že da se svi­ra.
Čaj­kov­ski je bio po­tre­sen. Iz­ju­rio je na­po­lje go­vo­re­ći da ni­šta ne­će pro­mi­je­ni­ti.
„Po­gled mi se uga­sio, za­vr­tje­lo mi se u gla­vi i iz­ju­rio sam na­po­lje kao lu­dak, ne zna­ju­ći gdje sam i šta ra­dim. Ja sam ja­lov, ne­ta­len­to­van, be­zna­ča­jan, ni­sam ni­za­šta“.
Ali po­bi­je­di­la je nje­go­va po­sve­će­nost mu­zi­ci. Dio nje­go­ve sud­bi­ne je da je bio po­zi­van da kom­po­nu­je mu­zi­ku ko­ja će dru­gi­ma ne­što pru­ži­ti. Ni­ka­da ni­je pi­sao mu­zi­ku sa­mo za se­be. Pi­sao je da bi unio ne­što u ljud­ske ži­vo­te, i u to je bio ap­so­lut­no si­gu­ran.
Is­pi­ti­vao je svo­ju mu­zi­ku s teh­nič­kog aspek­ta. Eks­pe­ri­men­ti­sao je sa ne­kim sti­lo­vi­ma, ali je znao da mo­ra da sli­je­di zov mu­zi­ke.
Čaj­kov­ski se če­sto is­cr­plji­vao da bi nje­go­va mu­zi­ka za­ži­vje­la. On­da je od­la­zio u ino­stran­stvo da se opo­ra­vlja. U lje­to 1876. go­di­ne, u Fran­cu­skoj je pod­le­gao ča­ri­ma no­ve lju­ba­vi. Bio je to mla­di šti­će­nik nje­go­vog bra­ta Mo­de­sta, Ko­lja Kon­ra­di. Ali, Ko­lja je još bio dje­čak.
Imao je sa­mo osam go­di­na ka­da ga je Čaj­kov­ski upo­znao. Što je bi­lo još go­re, bio je glu­vo­ni­jem. Iz­gle­da da tu pe­do­fi­li­ja ni­je bi­la glav­na, iako je pri­sut­na. Mno­gi su mi­šlje­nja da se to ukla­pa­lo u nje­go­vu ži­vot­nu te­žnju da po­ma­že lju­di­ma ko­ji ima­ju ne­ke pro­ble­me. Lju­di­ma iz ni­žih kla­sa, ra­nji­vim lju­di­ma, slu­ga­ma, ko­či­ja­ši­ma, stu­den­ti­ma, ko­ji su na ne­ki na­čin pre­da­ti na sta­ra­nje.
Ni­je mo­glo bi­ti ra­nji­vi­je oso­be od glu­vo­ni­je­mog osmo­go­di­šnja­ka, ali Čaj­kov­ski je otvo­re­no pi­sao Mo­de­stu o svo­jim osje­ća­nji­ma. Nje­go­va na­klo­nost pre­ma mla­dim lju­di­ma na­di­la­zi­la je sek­su­al­nu pri­vlač­nost. Iz­gle­da da ih je stvar­no vo­lio.
Ali je i Ko­lji pi­sao da mu mno­go ne­do­sta­je i da že­li da ga po­lju­bi mi­li­jar­du pu­ta i da lju­bi nje­go­ve ru­či­ce. Istim ri­je­či­ma obra­ćao se i od­ra­sli­ma u ko­je je bio za­lju­bljen, na pri­mjer ho­mo­sek­su­al­ci­ma ko­ji su se pro­sti­tu­i­sa­li. Za­to iz­gle­da da u ovoj ve­zi ima vi­še ele­me­na­ta.
Ove mrač­ne mi­sli o po­žu­di i če­žnji za za­bra­nje­nim vo­ćem na­šle su odu­ška u nje­go­vom dje­lu „La­bu­do­vo je­ze­ro“. To je na­rod­na baj­ka o prin­cu ko­ji se za­lju­blju­je u prin­ce­zu, ča­ro­li­jom pre­tvo­re­nu u la­bu­da. Ali Čaj­kov­ski je ovu nje­žnu baj­ku is­ko­ri­stio da kroz moć­nu mu­zi­ku is­pri­ča mno­go mrač­ni­ju pri­ču. Mu­zi­ka je pot­pu­no oča­ra­va­ju­ća i te­ško ju je pot­pu­no ra­zu­mje­ti. Mno­gi su mi­sli­li da ta pri­ča vi­še go­vo­ri o gu­bit­ku i bi­je­su. O psi­ho­lo­škoj bor­bi u ljud­skom sr­cu.
Ipak, ba­let­ski ko­mad na­gla­ša­va ne­mo­gu­ću lju­bav. Pro­mi­je­niv­ši la­bu­di­ce u la­bu­do­ve, Čaj­kov­ski je po­go­dio sa­mo sre­di­šte stvar­ne dra­me iz svog ži­vo­ta. Čaj­kov­ski pi­še: „Pro­mje­nom po­la že­lio sam da se igram ide­jom o ras­tr­za­nom prin­cu, gdje bi­je­li la­bud pred­sta­vlja do­bro, a cr­ni la­bud zlo.“
Za Čaj­kov­skog bi­je­li la­bud ni­je sa­mo sim­bol sek­su­al­ne pri­vlač­no­sti, što na po­čet­ku i ni­je ja­sno na­gla­še­no, već ga pri­vla­či kao ne­što di­vlje, slo­bod­no i li­je­po. Sve ono što princ ne mo­že da bu­de u stvar­nom ži­vo­tu.
Čaj­kov­ski je bio svje­stan da ne mo­že da bu­de ono što že­li i kri­vio je se­be. Sva­ko mo­že ima­ti re­la­tiv­no do­bro mi­šlje­nje o se­bi. Ali ako vam sva­ko­dnev­no po­ro­di­ca, pri­ja­te­lji, kul­tu­ra i re­li­gi­ja uka­zu­ju da je to po­gre­šno, ili čak zlo i od­vrat­no, po­če­će­te da osje­ća­te sa­mo­pre­zir i da pre­ba­cu­je­te se­bi.
Čaj­kov­ski je ta osje­ća­nja pre­to­čio u mu­zi­ku ko­ja, du­že od sto go­di­na, po­ga­đa pu­bli­ku. Mo­že­te re­ći je­di­no ka­ko se osje­ća­te i ka­ko ta mu­zi­ka uti­če na vas. A mi­šlje­nja smo da mno­ge ko­ji vi­de taj ko­mad, po­go­di ve­o­ma du­bo­ko.
Sva­ki gle­da­lac ga do­ži­vlja­va lič­no, sva­ki ima svo­ju pri­ču ko­ju pro­ži­vlja­va dok gle­da ba­let. Mi­sli­mo i da je iz­u­zet­no do­stig­nu­će ka­da vas ne­ka mu­zi­ka po­ga­đa ta­ko du­bo­ko.
Čaj­kov­ski is­tra­žu­je du­bi­ne ko­jih se ve­ći­na kom­po­zi­to­ra klo­ni. Spre­man je da iz­ra­zi ne sa­mo osje­ća­nja ko­ja ra­do po­ka­zu­je­mo već i ona ko­ja ne­ra­do po­ka­zu­je­mo, ili čak onih ko­jih se sti­di­mo. Ali, on se ne bo­ji da to is­tra­ži u svo­joj mu­zi­ci.
„La­bu­do­vo je­ze­ro“ je po­sti­glo ve­li­ki uspjeh i do­ni­je­lo mu sla­vu. Tre­bao mu je od­mor, pa se sa­stao sa Mo­de­stom i Ko­ljom u Fran­cu­skoj.(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić