Čaj­kov­skom su svi go­vo­ri­li da mo­ra da se raz­ve­de, ali ni­je mo­gao jer bi on­da mo­rao to da­lje da ob­ja­šnja­va; u naj­bo­ljem slu­ča­ju, iz­gle­da­lo bi da je oma­nuo u bra­ku; u naj­go­rem, svi bi sa­zna­li da je ho­mo­sek­su­a­lac. Po­čeo je da tra­ži iz­laz.
Ni­je bio do­volj­no jak za sa­mo­u­bi­stvo. Pred so­bom se prav­dao ti­me što ne že­li da po­vri­je­di one ko­ji ga vo­le. Re­kao je da bi nje­go­va po­ro­di­ca bi­la osra­mo­će­na ako se on ubi­je. To ne mo­že ni­ka­ko uči­ni­ti svo­ji­ma.
Za­to je, ka­sno jed­ne no­ći, tri mje­se­ca po­sli­je vjen­ča­nja, si­šao do ri­je­ke. Ako bi mo­gao da umre bez bu­ke, to bi ri­je­ši­lo mno­ge pro­ble­me. Spu­stio se do ri­je­ke Mo­skve i ušao u vo­du do gru­di. Mi­slio je da će do­bi­ti za­pa­lje­nje plu­ća i umri­je­ti. Ni­je se čak ni pre­hla­dio.
Mo­ra da ga je to stra­šno po­go­di­lo. Si­gur­no je po­mi­slio da sud­bi­na ne že­li da mu da iz­laz, da on tu ne mo­že baš ni­šta da ura­di. Nje­gov po­ku­šaj sa­mo­u­bi­stva bio je pot­pu­ni pro­ma­šaj. U stva­ri, bio je to očaj­nič­ki po­ziv u po­moć, ko­ji je usli­je­dio ubr­zo po­sli­je pro­pa­log bra­ka.
To ga je, vje­ro­vat­no, na ne­ki na­čin na­tje­ra­lo da shva­ti da je gej i da će mo­ra­ti da na­đe na­čin da ži­vi s tim.
An­to­ni­ni­na lo­ša pro­cje­na za­da­va­la mu je naj­go­re mu­ke. „Pao sam u du­bo­ko oča­ja­nje, ko­je još du­bljim či­ni to što ne­ma ni­ko­ga da me utje­ši.“
Usko­ro će Čaj­kov­ski na­ći ne­ko­ga ko će mu da­ti vo­lju za na­sta­vak ži­vo­ta. On je ta­da u po­znim tri­de­se­tim. Još uvi­jek ži­vi u Mo­skvi, ali ni­kad ni­je ži­vio sa An­to­ni­nom.
Pod stal­nim fi­nan­sij­skim pri­ti­skom, če­sto pi­še na­ru­če­ne ko­ma­de. Je­dan je na­pi­sao za po­zna­tog po­kro­vi­te­lja umjet­no­sti. Na­de­žda fon Mek bi­la je su­pru­ga bo­ga­tog ru­skog bi­zni­sme­na i ve­o­ma za­in­te­re­so­va­na za umjet­nost, a po­seb­no za mu­zi­ku Čaj­kov­skog, a i že­lje­la je da bu­de po­kro­vi­telj umjet­no­sti.
Stu­pi­la je u kon­takt s Čaj­kov­skim i po­nu­di­la mu da po­mog­ne nje­go­vom ra­du. Ma­lo-po­ma­lo, go­spo­đa Fon Mek je pre­u­ze­la sve nje­go­ve nov­ča­ne bri­ge, obez­bi­je­di­la mu pri­ho­de i ne­ko­li­ko ku­ća u Ru­si­ji i Evro­pi. Ali, me­đu nji­ma se raz­vi­la i du­blja ve­za.
Bi­la je uda­ta za Kar­la fon Me­ka, ko­ji je bio te­žak i krut čo­vjek. Ni­su ima­li na­ro­či­to to­plu ve­zu, ma­da su ima­li dje­cu. Čaj­kov­ski je mi­slio da zbog svo­je ho­mo­sek­su­al­no­sti ne mo­že da ostva­ri pu­nu emo­tiv­nu ve­zu sa že­nom, a po­seb­no ne sek­su­al­nu. Ona ga je po­dr­ža­la s mno­go nov­ca. Čaj­kov­ski i Fon Me­ko­va su u svoj od­nos uni­je­li je­dan ču­dan uslov. Ni­su smje­li da se lič­no sret­nu. Tre­ba re­ći da je to mno­go vi­še bio za­htjev Čaj­kov­skog ne­go njen.
Na­de­žda je u ne­ko­li­ko na­vra­ta pred­lo­ži­la da se sret­nu. Po­zva­la je Čaj­kov­skog u svo­ju lo­žu u po­zo­ri­štu, pa čak i u svo­ju ku­ću. Ti po­zi­vi su uža­sa­va­li Čaj­kov­skog i on im se, na­rav­no, ni­je oda­zi­vao. Upr­kos nji­ho­voj in­ten­ziv­noj i in­tim­noj pre­pi­sci, Čaj­kov­ski joj ni­ka­da ni­je pri­znao svo­ju ho­mo­sek­su­al­nost. Ni­je mo­gao da pod­ne­se da ga lju­di sa­ža­lje­va­ju. Imao je pre­vi­še po­no­sa kao mu­zi­čar da bi pri­hva­tio da ga ža­le kao čo­vje­ka. Čaj­kov­ski je iz­bje­ga­vao isti­nu. Če­sto je po­sje­ći­vao svo­ja omi­lje­na mje­sta u Evro­pi i pre­pu­štao se ri­zič­nom na­či­nu ži­vo­ta.
Kad god je mo­gao, iz­bje­ga­vao je jav­na oku­plja­nja i tur­ne­je. „Raz­mi­šljam o lju­di­ma ko­je ću sre­sti u Pa­ri­zu. Mo­žda će svi oni, usko­ro, zna­ti ono što sam se ta­ko du­go i na­por­no bo­rio da sa­kri­jem. To bi me pot­pu­no uni­šti­lo.“
Go­njen oča­jem svog taj­nog ži­vo­ta, ubi­je­dio je se­be da ne za­slu­žu­je bo­lje. Re­kao je da nje­go­va pri­vlač­nost ne­sta­je on­da kad ga lju­di upo­zna­ju. To je ve­o­ma sna­žna iz­ja­va – po­zna­va­ti ga, zna­či ne vo­lje­ti ga. Ja­sno je da je vje­ro­vao da ga mo­gu vo­lje­ti sa­mo ako ga ne po­zna­ju. U Mo­skvi, An­to­ni­na ni­je htje­la mir­no da od­u­sta­ne. Bje­snje­la je: „Za­što ne poč­neš od se­be i ne ka­žeš lju­di­ma o svom sra­mot­nom po­ro­ku pri­je no što poč­neš da osu­đu­ješ me­ne?“
Pro­pa­li brak je i An­to­ni­nu i Čaj­kov­skog do­veo do slo­ma. Ušla je u ve­zu sa dru­gim čo­vje­kom i ima­li su dvo­je-tro­je dje­ce. Ali, ži­vje­la je u men­tal­noj bol­ni­ci. Fi­zič­ko i psi­hič­ko zdra­vlje bi­lo joj je pot­pu­no uni­šte­no. Nje­ne mol­be Čaj­kov­skom da po­mog­ne njoj i nje­noj dje­ci uglav­nom su na­i­šle na ig­no­ri­sa­nje. Upr­kos mu­ka­ma, ili za­hva­lju­ju­ći nji­ma, kre­a­tiv­nost Čaj­kov­skog bi­la je na vr­hun­cu. Lje­to je uglav­nom pro­vo­dio sa se­strom Ma­šom i nje­nom po­ro­di­com u Ukra­ji­ni. U jed­noj od tih po­sje­ta, Čaj­kov­ski je do­ži­vio po­sled­nju ve­li­ku lju­bav. Pred­met te lju­ba­vi bio je nje­gov se­strić zva­ni Bob.
Ve­za je bi­la ve­o­ma za­ni­mlji­va, a Bo­ba je opi­si­vao sa­svim dru­ga­či­jim ri­je­či­ma ne­go svo­ju že­nu. Bob je bio pot­pu­na su­prot­nost. Su­pru­ga je bi­la be­ži­vot­na, a Bob pun ži­vo­ta. Iz­me­đu njih je uvi­jek po­sto­ja­la ne­ka ten­zi­ja. An­to­ni­na je za Čaj­kov­skog pred­sta­vlja­la svu bol i raz­o­ča­ra­nje. Čaj­kov­ski u An­to­ni­ni ni­je vi­dio ni­šta do­bro, a Bob je bio no­si­lac sve­ga do­brog. U lje­to 1883. go­di­ne, Bob je imao sa­mo tri­na­est go­di­na. Po­sto­ja­la je sek­su­al­na ten­zi­ja iz­me­đu njih dvo­ji­ce.
(Na­sta­vi­će se)
Pi­še:
Ve­se­lin La­za­re­vić