U po­li­tič­koj kri­zi ko­ja se de­si­la u Cr­noj Go­ri pe­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka, na­kon smr­ti mi­tro­po­li­ta Pe­tar II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, iza­zva­ne bor­bom za vlast u okvi­ru ku­će Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, po­no­vo je va­žnu ulo­gu ima­la Ru­si­ja. Ona je do­pri­ni­je­la da se is­pu­ni te­sta­men­tal­na vo­lja vla­di­ke Pe­tra II i da se za nje­go­vog na­sled­ni­ka ime­nu­je Da­ni­lo Stan­kov Pe­tro­vić Nje­goš, na­su­prot pre­ten­zi­ja­ma vla­di­či­nog bra­ta Pe­ra To­mo­va. Su­šti­na po­li­tič­kog sta­va Ru­si­je bi­la je da se za­šti­ti ne sa­mo vlast Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, već i utvr­đe­ni na­čin iz­bo­ra cr­no­gor­skih go­spo­da­ra ko­ji se vr­šio ime­no­va­njem na­sled­ni­ka od stra­ne do­ta­da­šnje lič­no­sti na vla­di­čan­skoj i vla­dar­skoj sto­li­ci. Ta­kav stav je bio sa­dr­žan u pi­smu ko­je je Da­ni­lo do­nio u Cr­nu Go­ru po­čet­kom de­cem­bra 1851. go­di­ne. Ta ru­ska po­dr­ška bi­la je je­dan od od­lu­ču­ju­ćih či­ni­la­ca na ko­ji se Da­ni­lo mo­gao oslo­ni­ti u za­šti­ti svo­jih vla­dar­skih pra­va. U pi­smu Pra­vi­telj­stvu­ju­ščem se­na­tu cr­no­gor­skom i brd­skom tra­že­no je „da se pa­žlji­vo sta­ra o svim mje­ra­ma ko­je tre­ba da usli­je­de za nje­go­vo ne­po­sred­no pro­gla­še­nje za vr­hov­nog vla­da­ra Cr­ne Go­re”. U ovom vi­du is­ka­za­no mi­šlje­nje im­pe­ra­to­ra Ni­ko­la­ja I Pa­vlo­vi­ča Ro­ma­no­va bi­lo je ne­dvo­smi­sle­no u po­gle­du lič­no­sti no­vog cr­no­gor­skog go­spo­da­ra, ali ne i u po­gle­du nje­go­ve vla­dar­ske ti­tu­le. Pre­ma re­fe­ra­tu, ko­ji je pri­hva­tio car Ni­ko­la I Ro­ma­nov, na­kon obez­bje­đe­nja vla­dar­skih pra­va, tre­ba­lo je da Da­ni­lo ode u Ru­si­ju i ta­ko bu­de pro­iz­ve­den za ar­hi­man­dri­ta. Iako mu je vla­di­ka Pe­tar II osta­vio te­sta­men­tom „vla­di­čan­stvo ka­ko je od sta­ri­ne za­ko­nje­no u Cr­noj Go­ri”, Da­ni­lo je kre­nuo dru­gim pu­tem. Da­ni­lo Pe­tro­vić ni­je pri­hva­tio da pro­du­ži u svo­joj lič­no­sti do­ta­da­šnje je­din­stvo du­hov­ne i svje­tov­ne vla­sti. Cr­no­gor­sku mi­tro­po­li­ju je pre­pu­stio mi­tro­po­li­tu, a sam je pre­u­zeo ulo­gu svje­tov­nog vla­da­ra. Od­lu­ku Cr­no­gor­skog zbo­ra od 1/13. mar­ta 1852. go­di­ne da du­hov­na vlast ubu­du­će bu­de odvo­je­na od svje­tov­ne „ta­ko da bi jed­nu vr­šio vla­di­ka ko­ga bi bi­rao na­rod”, a dru­gu Da­ni­lo Pe­tro­vić Nje­goš i nje­go­vi po­tom­ci „u pr­voj li­ni­ji po re­du pr­vo­ro­đe­nja s ti­tu­lom knja­za” pri­hva­ti­lo je ru­sko mi­ni­star­stvo ino­stra­nih dje­la. Ta­kav za­htjev je bio sa­dr­žan u pe­ti­ci­ji cr­no­gor­skih gla­va­ra upu­će­noj ru­skom dvo­ru u vri­je­me Da­ni­lo­vog bo­rav­ka u Pe­tro­gra­du. I ma ko­li­ko da je ova­kav po­li­tič­ki stav ru­ske vla­de bio uslo­vljen nje­nim kon­kret­nim in­te­re­si­ma na Bal­ka­nu, jer je Cr­na Go­ra bi­la „ka­pi­ja pra­vo­slav­nog slo­ven­stva“ na Me­di­te­ra­nu, on je bio i od­raz uva­ža­va­nja stvo­re­nog po­li­tič­kog sta­nja u Cr­noj Go­ri. Sve­ča­nom audi­jen­ci­jom kod ru­skog ca­ra 15/27. ju­na 1855, ona je do­bi­la i ko­nač­nu po­tvr­du. Bu­du­ći da je to­me ve­li­ki do­pri­nos da­la Ru­si­ja, ovaj do­ga­đaj je do­bio i za­pa­žen me­đu­na­rod­ni zna­čaj, jer je go­vo­rio o ve­li­či­ni ru­skog uti­ca­ja na ovom pro­sto­ru. Ro­ma­no­vi su ti­me Pe­tro­vi­ći­ma fak­tič­ki obez­bi­je­di­li di­na­stič­ki sta­tus iako pi­ta­nje dr­žav­nog sta­tu­sa Cr­ne Go­re još ni­je bi­lo ri­je­še­no. Iako su ve­o­ma uspje­šno za­po­če­ti, u pr­vim go­di­na­ma po­sli­je pr­o­gla­še­nja knja­žev­stva do­šlo je do ozbilj­nog za­sto­ja u od­no­si­ma iz­me­đu dvi­je ze­mlje. Ma­da zva­nič­ne ve­ze ni­je­su pre­ki­da­ne, knjaz Da­ni­lo je po­ku­šao da ja­ču spolj­no­po­li­tič­ku po­dr­šku za svo­je ci­lje­ve do­bi­je od Fran­cu­ske. U sklo­pu ta­kve po­li­ti­ke, usli­je­di­lo je od­u­sta­ja­nje od za­htje­va za ne­za­vi­sno­šću Cr­ne Go­re i pre­go­vo­ri­ma s Por­tom ra­di zva­nič­nog pri­zna­nja tur­ske vr­hov­ne vla­sti. Na­crt ugo­vo­ra, kao vid ,,zva­nič­ne po­nu­de si­ze­ren­stva“ od cr­no­gor­ske stra­ne, tj. va­zal­nog od­no­sa ko­ji je po­slat u Ca­ri­grad 1856. go­di­ne, pred­sta­vljao je uda­rac za tra­di­ci­o­nal­ne in­te­re­se Ru­si­je u Cr­noj Go­ri i skre­ta­nje sa prav­ca u ko­me se spolj­na po­li­ti­ka Cr­ne Go­re kre­ta­la to­kom pret­hod­na dva vi­je­ka. Ta­ko je na­stu­pio pe­ri­od kri­ze ko­ji je iza­zvao zna­čaj­ne po­li­tič­ke im­pli­ka­ci­je. Po­sli­je ve­li­ke po­bje­de Cr­no­go­ra­ca na Gra­hov­cu 1858, i s pro­mi­je­nje­nim me­đu­na­rod­nim tret­ma­nom Cr­ne Go­re, do­šlo je i do nor­ma­li­za­ci­je od­no­sa iz­me­đu dvi­je ze­mlje. Na kon­fe­ren­ci­ji u Ca­ri­gra­du, uz po­dr­šku Ru­si­je i Fran­cu­ske, Tur­ska je bi­la pri­mo­ra­na da se na me­đu­na­rod­nom pla­nu od­rek­ne vr­hov­ne vla­sti nad Cr­nom Go­rom iako je for­mal­no ni­je pri­zna­la za ne­za­vi­snu ze­mlju. Od­lu­kom kon­fe­ren­ci­je pr­vi put su utvr­đe­ne gra­ni­ce dr­žav­ne te­ri­to­ri­je Cr­ne Go­re, što je pred­sta­vlja­lo kru­pan me­đu­na­rod­ni uspjeh.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: Jo­van B.Mar­kuš