Čaj­kov­ski se u dru­štvu mla­dog se­stri­ća osje­ćao ve­o­ma la­god­no. Isto­vre­me­no je imao ulo­gu ro­di­te­lja, pri­ja­te­lja i lju­bav­ni­ka.
Iz dnev­ni­ka Čaj­kov­skog vi­di se kri­vi­ca zbog osje­ća­nja pre­ma Bo­bu. To je bio sin nje­go­ve se­stre ko­ja ga je uvi­jek po­dr­ža­va­la, s ko­jom je pro­vo­dio mno­go vre­me­na, i mo­ra da je osje­ćao uža­snu kri­vi­cu. Si­gur­no ga je uni­šta­va­lo to što je za­vo­lio baš tog dje­ča­ka jer bi nje­go­vu se­stru uni­šti­lo ako bi se ta lju­bav ostva­ri­la. Stal­no je bio mu­čen če­žnjom za ne­kim ko­ga ne mo­že i ne smi­je da ima. Čaj­kov­ski je unu­tra­šnje ne­mi­re po­ku­šao da ri­je­ši ta­ko što je nap­šao ku­ću da­le­ko od ra­do­zna­lih oči­ju i ogo­va­ra­nja. Ku­ća se na­la­zi­la sto ki­lo­me­ta­ra sje­ver­no od Mo­skve, u se­lu Klin. Tu je naj­zad do­bio ma­lo mi­ra.
Vo­dio je re­la­tiv­no nor­ma­lan ži­vot, na­met­nuv­ši se­bi stro­gu ru­ti­nu. Ka­da se use­lio u ku­ću u Kli­nu, ko­nač­no se ma­lo smi­rio. Vo­dio je ve­o­ma ure­dan ži­vot. O to­me ko­li­ko je za­do­vo­ljan ti­me pi­sao je Na­de­ždi fon Mek: „Na­vi­ka nam je po­sla­ta s ne­ba da za­mi­je­ni sre­ću.” Na nje­go­vim ula­znim vra­ti­ma bi­la je ja­sna po­ru­ka ne­po­zna­ti­ma. „Ni­sam kod ku­će. Ne zvo­ni­te.“
Čaj­kov­ski je na ne­ko vri­je­me sa­vla­dao svo­je de­mo­ne, ali za­krat­ko. U pe­de­se­toj go­di­ni, on je bio istin­ski sla­van. Bio je to­li­ko po­pu­la­ran da vi­še ni­je mo­gao da iz­bjeg­ne jav­nost. Po­zi­van je da di­ri­gu­je iz­vo­đe­nji­ma nje­go­ve mu­zi­ke ši­rom Evro­pe. Iz­gle­dao je kao da mu je se­dam­de­set, a vje­ro­vat­no se osje­ćao kao da ima osam­de­set.
Bi­lo mu je sve te­že iako je bio svjet­ski pri­znat i uspje­šan. Ali, iz­gle­da, da je nje­gov ži­vot bez pra­ve ve­ze sa dru­gom oso­bom osta­vio ve­li­kog tra­ga na nje­mu. Sa sla­vom je do­šla mno­go ve­ća iz­lo­že­nost jav­no­sti. Na­stu­pao je ši­rom Evro­pe i imao ne­vje­ro­vat­no uspje­šan de­bi u Ame­ri­ci, u no­vo­o­tvo­re­nom Kar­ne­gi ho­lu. Ali, sla­va je Čaj­kov­skom do­ni­je­la niz pot­pu­no no­vih pro­ble­ma. Stal­ni kon­tak­ti s lju­di­ma, pri­je­mi i jav­ni na­stu­pi bi­li su mu na­pro­sto ne­pod­no­šlji­vi. Du­bo­ko je pa­tio.
Že­lio je sla­vu za svo­ju mu­zi­ku, a ne za se­be. Že­lio je da nje­go­va mu­zi­ka bu­de vo­lje­na, iz­vo­đe­na i ci­je­nje­na. Že­lio je da lju­di­ma pru­ži ra­dost. Zbog to­ga se osje­ćao do­bro. Ali, sla­va je do­ni­je­la kon­tak­te, stal­nu iz­lo­že­nost lju­di­ma i nji­ho­vom su­du, a on to ni­je mo­gao da pod­ne­se. Iz­gu­bio je pri­ja­te­lji­cu i srod­nu du­šu kad je Na­de­žda fon Mek ob­ja­vi­la da je ban­kro­ti­ra­la i da vi­še ne mo­že da ga iz­dr­ža­va. Što je još go­re, pre­sta­la je i da mu pi­še. Kraj ve­ze sa Fon Me­ko­vom bio je tra­u­ma­ti­čan. Sna­žno ga je po­go­dio. „Vi­še ne mo­gu da te fi­nan­si­ram i vi­še ne smi­je­mo da se do­pi­su­je­mo.“ Čaj­kov­ski se stal­no pla­šio da će ga Fon Me­ko­va od­ba­ci­ti ako sa­zna za nje­gov pri­vat­ni ži­vot. Ne­ma ni­ka­kvih do­ka­za da je zna­la ili da joj je, na ko­ji bi­lo na­čin, sme­ta­la nje­go­va ho­mo­sek­su­al­nost. Nje­na od­lu­ka ve­o­ma je po­go­di­la Čaj­kov­skog.
Iz­gu­bio je onu ko­ju je vo­lio, sli­ku ko­ju je vo­lio. To je za nje­ga bi­lo ne­pod­no­šlji­vo. Mi­šlje­nja su i da je to ubr­za­lo nje­go­vo pro­pa­da­nje. Ja­sno je kad po­gle­da­te sli­ke pri­je i po­sle to­ga ko­li­ko se Čaj­kov­ski pro­mi­je­nio od ta­da. Upr­kos sla­vi i us­pje­si­ma, i to­me što je po­čeo da se ba­vi i di­ri­go­va­njem, upr­kos sve­mu to­me, on je bio slo­mljen čo­vjek. U lje­to 1893. go­di­ne, Čaj­kov­ski je ulo­žio ener­gi­ju u svo­ju Še­stu sim­fo­ni­ju. Di­ri­go­vao je na nje­noj pre­mi­je­ri u Pe­tro­gra­du kra­jem ok­to­bra. Bio je is­cr­pljen, ali umje­sto da se vra­ti u Klin, ostao je u Mo­de­sto­vom sta­nu.
U sri­je­du, 1. no­vem­bra, po­sli­je po­zo­ri­šta, svra­tio je u re­sto­ran. Iz­gle­dao je uz­bu­đe­no. U re­sto­ran je sti­gao ra­stro­jen. Zgra­bio je ča­šu ne­pre­ku­va­ne vo­de, ko­ja ni­je ni smje­la da se na­đe na sto­lu u vri­je­me epi­de­mi­je ko­le­re, i is­pio je. Pri­ja­te­lji su mu re­kli da ni­je smio to da ura­di. Čaj­kov­ski je znao da u Pe­tro­gra­du vla­da ko­le­ra. Te no­ći mu je bi­lo lo­še, ali je sju­tra na­sta­vio sa svo­jim oba­ve­za­ma. Ka­sni­je je sje­dio sa Mo­de­stom dok je ovaj ru­čao. Pre­ma ne­kim iz­vje­šta­ji­ma, po­pio je još jed­nu ča­šu ne­pre­ku­va­ne vo­de. Od­bi­jao je dok­to­ra dok te ve­če­ri ni­je po­če­la ago­ni­ja bo­lo­va. Zbog epi­de­mi­je ko­le­re, dok­tor je pret­po­sta­vio da je to u pi­ta­nju.
Po­sle is­pi­ja­nja vo­de u re­sto­ra­nu, po­čeo je da se pre­vi­ja, što ni­je ti­pič­no za ko­le­ru. Ako ni­je ko­le­ra, šta je on­da mo­glo da uzro­ku­je bo­lest Čaj­kov­skog? U to vri­je­me su ko­la­le pri­če o sa­mo­u­bi­stvu ar­se­ni­kom. Da li su dok­to­ri mo­gli da po­gri­je­še? Da li je Čaj­kov­ski uzeo ar­se­nik? Ne­dav­no se sa­zna­lo za su­sret ko­ji je imao u uto­rak, pri­je bo­le­sti. To se de­si­lo kod Ni­ko­la­ja Ja­ko­bi­ja, ko­ji je išao u ško­li s Čaj­kov­skim. Odr­ža­na je ne­ka vr­sta su­da ča­sti za Čaj­kov­skog, na ko­ji su po­zva­ni mno­gi nje­go­vi dru­go­vi sa stu­di­ja. Za­klju­če­no je da je osra­mo­tio prav­nič­ku ško­lu. Nje­gov po­sled­nji lju­bav­nik bio je ro­đak bli­skog ca­re­vog sa­rad­ni­ka i po­ro­di­ca tog mla­di­ća se tru­di­la da za­u­sta­vi taj skan­dal.
Po­što se ko­le­ra ne ukla­pa, ar­se­nik su­gur­no da. Čaj­kov­ski se otro­vao. U ne­dje­lju, u 10 uve­če, po­zvan je sve­šte­nik, a tri sa­ta po­sli­je po­no­ći, u po­ne­dje­ljak 6. no­vem­bra 1893. go­di­ne, Čaj­kov­ski je umro.
Sa­hra­na je bi­la naj­ve­ća ikad vi­đe­na u Pe­tro­gra­du. Sa­hra­njen je kraj dru­gih ve­li­ka­na i umjet­ni­ka Ru­si­je.
(Kraj)

Pi­še:
Ve­se­lin La­za­re­vić