PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ško­lo­va­nje na ma­đar­skom je­zi­ku osta­vi­će trag na Velj­ko­vo pi­sa­nje, na nje­go­vu re­če­ni­cu. Ma­đar­ski je­zik je ve­o­ma do­bro sa­vla­dao, ta­ko da će se nji­me slu­ži­ti sve do kra­ja ži­vo­ta. I pr­ve sti­ho­ve na­pi­sao je na ma­đa­r­skom je­zi­ku, u če­tr­na­e­stoj-pet­na­e­stoj go­di­ni. Cr­no­ma­njast, vi­sok mo­mak, sin ka­lu­đe­ra Ge­ra­si­ma, jed­na je od naj­mar­kant­ni­jih gim­na­zij­skih po­ja­va na đač­kom kor­zou, na po­si­je­li­ma i po­zo­ri­šnim pred­sta­va­ma. Za­lju­bi­će se u li­je­pu pa­ran­dist­ki­nju Ol­gu Ra­da­kov, i njoj će po­sve­ti­ti jed­nu od svo­jih naj­po­zna­ti­jih pje­sa­ma.
Velj­ko je član taj­nog knji­žev­nog udru­že­nja Sr­ba đa­ka vi­ših raz­re­da gim­na­zi­je, i na sa­mom po­čet­ku 20. vi­je­ka či­ta jav­no svo­ju no­ve­lu „Ma­li Hu­an”, ko­ju je na­pi­sao 1900. go­di­ne (ka­sni­je će je uvr­sti­ti u svo­ju knji­gu „Raz­go­vo­ru ni­kad kra­ja”), po­sve­će­nu če­tr­na­e­sto­go­di­šnjem „le­te­ćem me­te­o­ru”, ne­nad­ma­šnom akro­ba­ti na tra­pe­zu. Gim­na­zi­ju će za­vr­ši­ti sa od­lič­nim uspje­hom – uči­će vje­ro­na­u­ku, ma­đar­ski, nje­mač­ki, la­tin­ski i grč­ki je­zik, grč­ku knji­žev­nost, isto­ri­ju, fi­zi­ku, ma­te­ma­ti­ku, uvod u fi­lo­zo­fi­ju, gim­na­sti­ku, ali i srp­ski je­zik. Sla­bi­je ocje­ne ima­će sa­mo iz fi­zi­ke, ma­te­ma­ti­ke i gim­na­sti­ke. Kao gim­na­zi­ja­lac za­vo­lje­će i umjet­nost, pri­je sve­ga sli­kar­stvo. Bo­ra­ve­ći u No­vom Sa­du, Kar­lov­ci­ma, a i u mno­gim som­bor­skim do­mo­vi­ma, vi­dio je iz­u­zet­ne sli­ke iz 18. i 19. vi­je­ka. A po­tom u cr­kva­ma i ma­na­sti­ri­ma sil­ne iko­no­sta­se. Či­tao je mno­go, ne sa­mo dje­la srp­skih pi­sa­ca, već i Do­sto­jev­skog, Tol­sto­ja, ma­đar­ske pi­sce, on­da Pla­to­na, Ari­sto­te­la, So­fo­kla. U slo­bod­nim ča­so­vi­ma vo­lio je da ode sa šest go­di­na sta­ri­jim bra­tom Mi­li­vo­jem na sa­laš svog dje­de, po­pa Jo­va­na Mo­mi­ro­vi­ća. Brat bi uži­vao u lo­vu, a Velj­ko bi raz­go­va­rao sa sa­la­ša­ri­ma.
Na stu­di­je pra­va Velj­ko sti­že u Pe­štu sa svo­jim ne­raz­dvoj­nim gim­na­zij­skim dru­gom Mi­len­kom Pe­tro­vi­ćem, si­nom ugled­nog pri­rod­nja­ka Mi­te Pe­tro­vi­ća, pro­fe­so­ra Pre­pa­ran­di­je, i Pe­trom Ko­njo­vi­ćem, po­to­njim kom­po­zi­to­rom. Bi­lo je to u je­sen 1902. go­di­ne. Smje­stio se u Te­ke­li­ja­num, za­vod Sa­ve Te­ke­li­je, ne­ku vr­stu stu­dent­skog do­ma za srp­ske stu­den­te i đa­ke. Kao do­bar zna­lac ma­đar­skog i nje­mač­kog je­zi­ka, Velj­ko se pri­hva­ta pre­vo­đe­nja po­et­skih i pro­znih ostva­re­nja (pre­vo­di Adi­ja, Mol­na­ra, po­tom Ril­kea, za­tim Ljer­mon­to­va, Če­ho­va, i dru­ge) i ša­lje Bran­ko­vom ko­lu
Sa­ra­đu­je i u No­vom Sr­bo­bra­nu, pi­šu­ći po­li­tič­ke član­ke, ko­ze­ri­je i pre­vo­de­ći pri­če. Slu­ša pre­da­va­nja na Uni­ver­zi­te­tu, ali i tra­ći vri­je­me po ka­fa­na­ma u sr­cu Pe­šte, u kra­ju zva­nom Srp­ski, u bli­zi­ni srp­ske cr­kve, Te­ke­li­ja­nu­ma, Vac­ke uli­ce, Srp­ske uli­ce u ko­joj je i Uni­ver­zi­tet. Ili, pak, na dru­goj stra­ni, u Bu­di­mu, u elit­noj ka­fa­ni ‘’Je­len’’, u bli­zi­ni Vla­di­či­nog dvo­ra, Rac­kog ku­pa­ti­la.
U to vri­je­me je u Bu­di­mu i u Pe­šti ži­vje­lo ne­ko­li­ko hi­lja­da Sr­ba i Hr­va­ta, tr­go­va­ca, za­na­tli­ja, rad­ni­ka, đa­ka i stu­de­na­ta, a ni­je bi­la ni­ka­kva ri­jet­kost sri­je­ta­ti i tr­gov­ce iz Sr­bi­je, sa opan­ci­ma šu­ma­dij­skim i gu­nje­vi­ma. Sa­vre­me­ni­ci ka­žu, Velj­ko je li­je­po go­vo­rio ma­đar­ski, po­ma­lo ar­ha­ič­no, ona­ko ka­ko su Ma­đa­ri pi­sa­li i go­vo­ri­li kra­jem 19. vi­je­ka. Do­ći će u Be­o­grad, svoj­ti, u vri­je­me kru­nid­be­nih sve­ča­no­sti kra­lja Pe­tra I Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Pri­su­stvo­va­će i Pr­voj ju­go­slo­ven­skoj umjet­nič­koj iz­lo­žbi u sep­tem­bru 1904. go­di­ne. Rev­no­stan je sa­rad­nik za­gre­bač­kog Sr­bo­bra­na ko­ji ure­đu­je Sve­to­zar Pri­bi­će­vić sa svo­jim isto­mi­šlje­ni­ci­ma.
Go­di­ne 1905. ob­ja­vlju­je pr­ve sti­ho­ve u Bran­ko­vom ko­lu, No­voj iskri, ali i u Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku iz­la­ze dvi­je pje­sme: „Pro­ti­ču da­ni” i „Sve­ti­ni”. Od ta­da će po­sta­ti stal­ni sa­rad­nik Gla­sni­kov, pu­bli­ka­ci­je ko­ju ure­đu­ju naj­gla­so­vi­ti­ji knji­žev­ni po­sle­ni­ci u Sr­bi­ji to­ga vre­me­na – bra­ća Bog­dan i Pa­vle Po­po­vić i Jo­van Sker­lić. Sa­rad­nju sa Srp­skim knji­žev­nim gla­sni­kom na­sta­vlja i u 1906. go­di­ni. Pi­sma i sva po­šta za bu­du­ćeg prav­ni­ka Velj­ka Pe­tro­vi­ća sti­žu na ka­fa­nu „Cen­tral”.
U Pe­šti je stal­ni sa­rad­nik mje­seč­ne re­vi­je Cro­a­tia, ko­ja je iz­la­zi­la na ma­đar­skom je­zi­ku, či­ji je za­da­tak bio da „Ma­đa­re sve­stra­no upo­zna sa po­li­tič­kim, kul­tur­nim i so­ci­jal­nim pri­li­ka­ma u Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji”, a glav­ni ured­nik bio je Ju­raj Ga­špa­rac. Velj­ko je bio re­dak­tor li­te­rar­no-kul­tur­nog di­je­la ovog gla­si­la, gdje je ob­ja­vlji­vao ra­do­ve Kranj­če­vi­ća, Iva Voj­no­vi­ća, Vi­dri­ća, Be­go­vi­ća, Do­mja­ni­ća, Du­či­ća, Ra­ki­ća, Mi­le­te Jak­ši­ća, Ma­ta­vu­lja, Đal­skog, Bo­re Stan­ko­vi­ća i dru­gih. A nje­mu su bi­la otvo­re­na vra­ta ugled­nih bu­dim­pe­štan­skih dnev­nih opo­zi­ci­o­nih li­sto­va, kao što su Egyeter­tes i Magyaror­szag, u ko­ji­ma je, i na uvod­nim mje­sti­ma, pi­sao član­ke o hr­vat­sko-srp­skim pro­ble­mi­ma ili je ob­ja­vlji­vao stav srp­sko-hr­vat­ske ko­a­li­ci­je.
U ra­no pro­lje­će 1906. go­di­ne ja­vlja mu se Jo­van Sker­lić, pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du i ured­nik Srp­skog knji­žev­nog gla­sni­ka. Ap­sol­vi­rao je prav­ne na­u­ke, ali ni­je dao di­plom­ski is­pit. Mi­la­nu Sa­vi­ću, ocu po­to­nje pje­sni­ki­nje i he­le­ni­ste Ani­ce Sa­vić-Re­bac, pi­scu i pre­vo­di­o­cu, ured­ni­ku Lje­to­pi­sa Ma­ti­ce srp­ske, u ju­lu, iz­ra­ža­va po­no­vo že­lju da ne­ki svoj rad ob­ja­vi u Lje­to­pi­su. Sa­vi­ću se obra­tio, oči­to, i kao pri­ja­te­lju svog oca, ali vra­ta Lje­to­pi­sa mu se ni ovog pu­ta ni­je­su otvo­ri­la.
(NA­STA­VI­ĆE SE)