Pod isto­i­me­nim na­slo­vom ča­so­pis je ob­ja­vio na­uč­nu ras­pra­vu, ob­ja­vlje­nu u če­škom li­stu „Ži­va”, a u pre­vo­du Jo­va­na I. Haj­du­ko­vi­ća, u ko­joj se ka­že: „U Pa­ri­zu pu­bli­ko­vao je dr Ver­no ras­pra­vu o po­ri­je­klu čo­vje­ka. U njoj s an­tro­po­lo­škog gle­di­šta pro­u­ča­va naj­glav­ni­ja ot­kri­ća osta­ta­ka od pred­i­sto­rij­skog čo­vje­ka. Ras­pra­va je kon­kret­no pi­sa­na, a ba­vi se oso­bi­to naj­no­vi­jim ot­kri­ći­ma. Naj­sta­ri­ji osta­ci ljud­skog ko­stu­ra uka­zu­ju do­du­še na srod­nost čo­vje­ka s an­tro­po­id­nim maj­mu­ni­ma, ali ipak uka­zu­ju na bi­će znat­no uda­lje­no od maj­mu­na. Tre­ba pri­zna­ti eg­zi­sten­ci­ju or­ga­ni­zma još ni­žeg, ne­go što je ra­sa ne­an­der­tal­ska, naj­ni­ža do sad po­zna­ta ljud­ska ra­sa. Da su ta­kve for­me eg­zi­sti­ra­le, do­ka­zu­je Du­bo­i­sov Pi­te­kan­tro­pus. Ver­no da­lje za­klju­ču­je: ako će­mo bi­ti stro­go na­uč­ni i ne na­gra­đi­va­ti fak­ta s pret­po­stav­ka­ma, mo­ra­mo pri­zna­ti da je čo­vje­čan­stvo ve­o­ma sta­ro i da su na­ši pr­vi pre­ci ži­vje­li u po­čet­ku an­tro­po­zo­id­ske ere. Iz osta­ta­ka nji­ho­ve in­du­stri­je mo­že­mo su­di­ti da su ži­vje­li ve­o­ma var­var­ski. I naj­di­vlji­ja ple­me­na na­šeg vre­me­na je­dva nam mo­gu da­ti o to­me pra­vi po­jam. Du­gim ni­zom sto­lje­ća, ko­ja su pro­te­kla od po­čet­ka čo­vje­čan­stva, iz­gled se čo­vje­ka ne­pre­sta­no mi­je­njao i usa­vr­ša­vao. Što vi­še ide­mo u pro­šlost, tim je oči­gled­ni­je to tip ži­vo­tinj­ski, ko­ji se pri­bli­žu­je ti­pu an­tro­po­id­nih maj­mu­na. Ne­an­der­tal­sko ple­me, ko­je nam je do­bro po­zna­to, po­tvr­đu­je na­še mi­šlje­nje. To ple­me ni­je pr­vo, ko­je je ži­vje­lo u na­šim kra­je­vi­ma. Mo­že­mo se na­da­ti, kad se na­đu osta­ci nji­ho­vih pret­hod­ni­ka, da će­mo na nji­ma kon­sta­to­va­ti zna­ko­ve maj­mu­ni­ma još bli­že. Ako slič­nost iz­me­đu čo­vje­ka ne­an­der­tal­skog i maj­mu­na an­tro­po­id­nog i ni­je to­li­ka, da se mo­že su­di­ti na di­rekt­no po­ri­je­klo, ipak nam ona do­pu­šta za­klju­či­va­ti na srod­nost. Isti­ni­to iz­gle­da da čo­vjek ne vo­di svo­je po­ri­je­klo ni od šim­pan­za, go­ri­le, gi­bo­na ili oran­ga, već od bi­ća an­tro­po­morf­nog, či­ji su po­tom­ci, raz­vi­ja­ju­ći se ra­znim prav­ci­ma, da­li na jed­noj stra­ni po­ri­je­klo an­tro­po­i­di­ma, a na dru­goj pri­mi­tiv­nom čo­vje­ku. Evo­lu­ci­ja prav­cem čo­vje­ku ni­je bi­la na­gla. Or­ga­ni­zam se je usa­vr­ša­vao po­ste­pe­no. Pi­te­kan­tro­pus nam po­ka­zu­je je­dan sta­dij, ko­jim je pro­šao. Tre­ba pri­zna­ti, da ovi za­ključ­ci ne mo­gu bi­ti sma­tra­ni kao sa­svim de­fi­ni­tiv­ni, ali oni su u skla­du s naj­no­vi­jim fak­ti­ma i s to­ga gle­di­šta za­slu­žu­ju pa­žnju. U sa­gla­sno­sti su sa za­ko­ni­ma evo­lu­ci­je, te kra­sne na­u­ke, ko­joj je osno­ve uda­rio La­mark, a Dar­vin se ni­je sti­dio apli­ko­va­ti je na čo­vje­ka. U vre­me­nu od pe­de­set go­di­na fak­ta su se na­go­mi­la­la. Ot­kri­ća bi­o­lo­ga na­o­ru­ža­la su pri­vr­že­ni­ke evo­lu­ci­je no­vi­jem do­ka­zi­ma. Pro­tiv­ni­ci tran­sfor­mi­zmu po­sta­ju rje­đi i mo­ra­ju no­vim ide­ja­ma ustu­pa­ti. Još pri­je ne­go što se zna­lo za Pi­te­kan­tro­pa, gla­so­vi­ti te­o­log P. Hen­ri Val­ro­ger pro­gla­sio je da su pri­je stva­ra­nja Ada­mo­va mo­gli eg­zi­sti­ra­ti an­to­po­morf­ni maj­mu­ni, sa­vr­še­ni­ji ne­go oni ko­ji da­nas eg­zi­sti­ra­ju, do­da­ju­ći: „Ide­ja ta­jan­stve­nih pret­hod­ni­ka ljud­skog po­ko­lje­nja mo­že bi­ti ši­me­rič­na, ali ne ni­ka­ko he­te­ro­dok­sna”. Po nje­mu i slič­ni­ma, sa­vr­še­ni­ji maj­mu­ni an­tro­po­morf­ni, o ko­ji­ma je tu ri­ječ, ne mo­gu bi­ti pre­ci čo­vje­ka; jer je pro­vi­đe­nje po­si­gur­no uni­šti­lo ove pret­hod­ni­ke čo­vje­ka pri­je ne­go što je stvo­ri­lo na­še pra­ro­di­te­lje. Na­uč­nik, ko­ji se ni­kad ne smi­je osvr­ta­ti na dog­me, ne­go se ogra­ni­ča­va da re­gi­stru­je re­zul­ta­te is­ku­stva i opa­ža­nja, kon­sta­tu­je da su sva or­gan­ska bi­ća pod upli­vom ra­znih pri­li­ka pod­lo­žna pro­mje­na­ma, i da od tog za­ko­na čo­vjek ne či­ni iz­u­ze­tak. Kon­sta­tu­je da su se na­ši pr­vi pre­ci oči­gled­no raz­li­ko­va­li od da­na­šnjih ljud­skih ple­me­na i da su ima­li zna­ko­ve ko­ji su ih pri­bli­ža­va­li an­tro­po­i­di­ma. Na­uč­nik u slič­no­sti­ma mo­ra gle­da­ti vi­še ne­go slu­čaj­nost. Ako iz slič­no­sti me­đu da­nas ži­vim bi­ći­ma su­di­mo na nji­ho­vo za­jed­nič­ko po­ri­je­klo, on­da ima­mo pra­vo to pri­mi­je­ni­ti na pri­mi­tiv­nom čo­vje­ku i an­tro­po­morf­nom maj­mu­nu. Uosta­lom, ova te­o­ri­ja ni­je ni­ka­ko po­ni­ža­va­ju­ća za čo­vje­ka, jer ka­ko ka­že Kar­lo Fogt: „Ljep­še je bi­ti usa­vr­še­ni maj­mun ne­go de­ge­ne­ro­va­ni Adam”. Ako je čo­vjek ne­pre­sta­no ko­ra­čao prav­cem na­pret­ka od onog da­na, kad su na­ši pre­ci pr­vi ka­me­ni alat na­či­ni­li, on­da mo­že­mo si­gu­r­ni bi­ti da će i na­ši po­tom­ci istim prav­cem ko­ra­ča­ti i da će na­ši pra­u­nu­ci jed­nog da­na pre­sti­ći nas, kao što smo mi sa­mi pre­sti­gli na­še pri­ma­te, ko­je ra­ču­na­mo me­đu svo­je pret­ke...”
(KRAJ)


Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić