-priredio: MILADIN VELjKOVIĆ

Za kraj ovog felj­to­na ura­đe­nog po knji­zi (hre­sto­ma­ti­ji) „Pri­zren-car­ski grad” iz­dvo­ji­li smo tekst „Pri­zren – grad mu­zej”, či­ji je autor Sre­to Bo­šnjak, a ko­ji je ob­ja­vljen 1958. go­di­ne. Pre­no­si­mo je­dan frag­ment i iz tog tek­sta:
„Pri­zren – du­bo­ka pro­šlost, svje­tlu­ca­vi hod isto­ri­je... Još od rim­skih vre­me­na ka­da je bio po­znat kao The­ran­da, stal­ni je svje­dok smje­ne vje­ko­va. U ta drev­na vre­me­na ni­kao je na va­žnom tr­go­vač­kom pu­tu ko­jim su pro­la­zi­li ka­ra­va­ni od Ska­dar­skog pri­mor­ja u unu­tra­šnjost Bal­ka­na. U vi­zan­tij­sko do­ba to je Pri­zdri­jan. Glas o nje­mu do­la­zi iz vre­me­na ustan­ka ma­ke­don­skih Slo­ve­na i onih te­ških ra­to­va ko­je je vo­dio Bo­din sa Vi­zan­ti­jom. Od 13. vi­je­ka to je „srp­ski Ca­ri­grad”, kad ga Ste­fan Pr­vo­vjen­ča­ni pri­sje­di­nju­je svo­joj dr­ža­vi. Svoj ve­li­ki pr­o­cvat Pri­zren do­ži­vlja­va u 14. vi­je­ku, pod sil­nim kra­lje­vi­ma i ca­re­vi­ma – Mi­lu­ti­nom, Du­ša­nom, Uro­šem... Pri­zren je ta­da „grad”, otvo­re­no tr­go­vač­ko mje­sto, pre­sto­ni­ca dr­ža­ve, sje­di­šte Epi­sko­pi­je, ra­sad­nik kul­tu­re i umjet­no­sti. Stran­ci u nje­mu osni­va­ju svo­je tr­go­vač­ke ko­lo­ni­je, otva­ra­ju kon­zu­lat, po­di­žu cr­kve i na­se­lja. Du­brov­ča­ni, spret­ni tr­gov­ci, igra­ju glav­nu ulo­gu. Vre­me­nom i do­ma­će sta­nov­ni­štvo po­či­nje da se ba­vi tr­go­vi­nom, do­la­ze­ći na taj na­čin u kon­takt s eko­nom­skim, po­li­tič­kim i kul­tur­nim do­stig­nu­ći­ma dru­gih dr­ža­va.
Du­šan i Uroš po­sje­du­ju car­ske dvor­ce u Pri­zre­nu i Rib­ni­ku ne­da­le­ko od Pri­zre­na. Ja­ke tvr­đa­ve – Pri­zren­ski grad i Vi­še­grad ču­va­ju bez­bjed­nost ca­re­va, tr­go­va­ca i za­na­tli­ja. Do ko­je mje­re su za­na­ti bi­li raz­vi­je­ni, do­ka­zu­ju iz­vo­ri iz ko­jih sa­zna­je­mo da su pri­zren­ske za­na­tli­je već u to ra­no do­ba fe­u­dal­ne pri­vre­de, bi­le or­ga­ni­zo­va­ne u esna­fe. Kov­ni­ca nov­ca u 14. vi­je­ku sa­mo po­tvr­đu­je nje­gov pro­spe­ri­tet.
No, kul­mi­na­ci­ja ne tra­je du­go. Ne­mir­na vre­me­na, su­ko­bi na­ro­da i eko­nom­ski i po­li­tič­ki po­re­me­ća­ji, uslo­vlja­va­ju već kon­cem 14. vi­je­ka nje­go­vo opa­da­nje. Pet­na­e­sti vi­jek je vri­je­me ka­da se nje­go­va bli­sta­va sna­ga de­fi­ni­tiv­no ga­si. 1455. g. za­u­zi­ma­ju ga Tur­ci i ota­da na­sta­je no­va era u isto­ri­ji ovog svje­do­ka na­še da­le­ke pro­šlo­sti.
Sa­mo su još ne­ki ma­ke­don­ski gra­do­vi (Ohrid, De­bar, Ti­tov Ve­les) ta­ko sli­ko­vi­ti i ta­ko har­mo­nič­no ukom­po­no­va­ni u pej­saž kao Pri­zren. Do­brim di­je­lom ra­za­strt u do­li­ni, pre­sje­čen ri­je­kom Bi­stri­com, iz­bra­zdan mno­gim po­to­ci­ma, iz­di­je­ljen vi­so­kim zi­do­vi­ma u ma­le, sko­ro auto­nom­ne stam­be­ne je­di­ni­ce, Pri­zren je za­mr­šen a ipak skla­dan splet ar­te­ri­ja, sta­rin­ski ali ne i za­sta­rio, po mno­go če­mu je­din­stven ur­ba­ni­stič­ki fe­no­men. Svo­jim ku­ća­ma, sa da­le­ko is­pu­šte­nim, osjen­če­nim nad­stre­šni­ca­ma, dža­mi­ja­ma sa vit­kim mi­na­re­ti­ma, sav u ze­le­ni­lu i žu­bo­ru iz­vo­ra, sa ju­go­i­stoč­nim di­je­lom ko­ji se po­ste­pe­no di­že i ra­ste po ogran­ci­ma Ša­re, sa tri stra­ne za­tvo­ren pla­ni­na­ma, Pri­zren je li­jep i di­na­mi­čan.
Ar­hi­tek­ton­ski i ur­ba­ni­stič­ki, Pri­zren je do da­nas do­brim di­je­lom sa­ču­vao svo­ju fi­zi­o­no­mi­ju iz pro­šlo­sti, upra­vo iz po­čet­ka 19. vi­je­ka, ka­da je on kao or­gan­sko grad­sko ti­je­lo, bio naj­cje­lo­vi­ti­ji. Opo­ra­vljen od mno­gih ka­ta­stro­fa, on je u pr­voj po­lo­vi­ni pro­šlog vi­je­ka do­ži­vio svo­ju ur­ba­ni­stič­ku re­ne­san­su i do­bio de­fi­ni­ti­van iz­gled gra­da ori­jen­tal­nog ti­pa. Ne­pu­ni vi­jek iza to­ga, gu­bi svo­ju stil­sku či­sto­tu i da­nas je pro­ša­ran ele­men­ti­ma za­pad­ne ar­hi­tek­tu­re, da­le­kim i iz­vi­to­pe­re­nim od­je­ci­ma Re­ne­san­se i Ba­ro­ka.
Ka­rak­te­ri­stič­ne oso­bi­ne gra­da ori­jen­tal­nog ti­pa dje­lo su spe­ci­fič­nih pri­li­ka iz do­ba tur­ske vla­da­vi­ne, be­gov­skog fe­u­dal­nog si­ste­ma pri­vre­de i na­či­na sa­o­bra­ća­ja. Po­red to­ga, i sam te­ren je uslo­vio nje­go­ve kri­vu­da­ve, raz­gra­na­te uli­ce i uli­či­ce ko­je se če­sto gra­na­ju u sit­ne ka­pi­la­re sli­je­pih so­ka­či­ća.
S dru­ge stra­ne, Tur­ci su so­bom do­ni­je­li već tra­di­ci­o­nal­ne for­me ka­ko po­je­di­nih gra­đe­vi­na, ta­ko i či­ta­vih gra­do­va. Kao osva­ja­či, oni su za­dr­ža­li pra­vo da bi­ra­ju mje­sto i te­ren za po­di­za­nje svo­jih gra­đe­vi­na. Vre­me­nom su sta­ro­sje­de­lač­ki dio sta­nov­ni­šta po­ti­snu­li na pe­ri­fe­ri­ju, na okol­ne pa­di­ne, a sa­mi se kon­cen­tri­sa­li u do­li­nu. Nji­hov za­tvo­re­ni na­čin ži­vo­ta a ne sna­ga osva­ja­ča, bio je glav­ni fak­tor ko­ji ih je na to na­vo­dio. Re­la­tiv­no to­le­rant­ni pre­ma dru­gim na­ci­ja­ma, oni su sta­ro­sje­di­o­ci­ma do­zvo­lja­va­li da, u sva­kom po­gle­du, za­dr­že na­vi­ke ko­je ka­rak­te­ri­šu ži­vot jed­nog na­ro­da. Ogra­đe­ni vi­so­kim zi­do­vi­ma a po­klo­ni­ci svje­tlo­sti i va­zdu­ha, oni za­u­zi­ma­ju pri­lič­no ve­li­ke po­vr­ši­ne za svo­ja pre­bi­va­li­šta obez­bje­đu­ju­ći mje­sta za pro­stra­na dvo­ri­šta i cvjet­ne ba­šte.
Na­pro­tiv, srp­ski dio va­ro­ši po­dig­nut na pa­di­na­ma, do­bio je pla­stič­nu am­fi­te­a­tral­nu for­mu po­seb­ne lje­po­te. Po­tre­ba za otvo­re­nim vi­di­ci­ma, za po­gle­dom na do­li­nu, uslo­vi­la je po­se­ban na­čin po­sta­vlja­nja ovih ku­ća. Ogra­ni­če­ne na sit­ne po­vr­ši­ne, one su gra­đe­ne cik-cak li­ni­ja­ma i ste­pe­na­sto, jed­na iz­nad dru­ge, sa ti­je­snim, za­tvo­re­nim dvo­ri­šti­ma. I u Pri­zre­nu je, kao u svim gra­do­vi­ma ori­jen­tal­nog ti­pa uoč­lji­va po­dje­la na cen­tar – čar­ši­ju i stam­be­ne dje­lo­ve –ma­ha­le”, za­pi­sao je 1958. Sre­to Bo­šnjak.(Kraj)