- Priredio: MR ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ

Pje­snik, pro­za­ik, pu­bli­ci­sta i no­vi­nar No­vi­ca Đu­rić, ak­tu­el­ni pred­sjed­nik Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re, pi­sac je ko­ji već pu­ne če­ti­ri de­ce­ni­je za­o­ku­plja pa­žnju ka­ko naj­o­zbilj­ni­jih kri­ti­ča­ra, ta­ko i svo­jih ko­le­ga po pe­ru.
– Već pr­va zbir­ka po­e­zi­je „Tra­gom ži­vo­ta” uka­zu­je na hro­no­top pu­ta u nje­go­voj po­e­zi­ji. Svo­jim pje­sma­ma is­po­vi­je­da mu­ku i ra­dost po­sto­ja­nja, usa­mlje­nost i na­dah­nu­će, sti­je­šnje­nost i bes­kraj, strah i strep­nju, ali i na­du, spa­se­nje, odu­ho­vlje­nje. Đu­rić je okre­nut svi­je­tu u se­bi i pro­sto­ru iz­van se­be. On je okre­nut taj­ni bi­ća, on­to­lo­ški po­sta­vlje­noj u te­mi ro­đe­nja i smr­ti. Iz­me­đu po­čet­ka i kra­ja, „bos po re­či­ma” ide pje­snik No­vi­ca Đu­rić i, u ru­so­ov­ski shva­će­nom je­din­stvu Pri­ro­de i čo­vje­ka, na­la­zi sim­bo­le, ri­je­či sa zna­če­njem: „pti­ca”, „dr­vo”, „ka­men”, „iz­vor”, „ro­sa” i dru­gi. Svi­jet Đu­ri­će­ve po­e­zi­je je in­tro­spek­ti­van i eks­ten­zi­van, okre­nut ka unu­tra­šnjim sa­dr­ža­ji­ma pod­svi­je­sti i spo­lja­šnjim ob­li­ci­ma eg­zi­stent­no­sti. Po­et­ski su­bjekt ove li­ri­ke je na pro­sto­ri­ma lir­skog i ep­skog svi­je­ta, iz­me­đu du­še i sr­ca, s jed­ne, i mit­ske i isto­rij­ske ver­ti­ka­le srp­ske i slo­ven­ske tra­di­ci­je, s dru­ge stra­ne, bi­lje­ži prof. dr Li­di­ja To­mić.
Ona do­da­je da Đu­ri­ćev svi­jet gra­di lir­ska in­stan­ca ši­ro­ko po­sta­vlje­nih pa­ra­le­li­za­ma – pat­nje i mo­li­tve, vjer­no­sti i iz­da­je, isti­ne i pri­vi­da, sna i ja­ve.
– Knji­žev­ne te­me Đu­ri­će­ve po­e­zi­je pre­pli­ću in­di­vi­du­al­ni i na­ci­o­nal­ni sta­tus hri­šćan­sko-pra­vo­slav­ne tra­di­ci­je. Odu­ho­vlje­nost Đu­ri­će­ve li­ri­ke pro­por­ci­o­nal­na je evo­ka­ci­ji srp­skog je­zi­ka i ep­skoj ši­ri­ni slo­ven­ske sa­bor­no­sti. Ver­ti­ka­la Li­po­va, svo­je ko­li­jev­ke i Cr­ne Go­re, u ši­rim raz­mje­ra­ma Ko­so­va i Ru­si­je, da­la je ro­do­lju­bi­vi tok nje­go­voj li­ri­ci. On se uni­ver­za­li­zu­je te­mom stra­da­nja i spa­se­nja, jed­nom vr­stom ob­je­di­nje­ne du­hov­no­sti, ugro­že­ne sta­nji­ma na­si­lja, pra­zni­ne i otu­đe­nja. Đu­ri­će­va mi­sao o „bož­joj de­ci” aso­ci­ra te­mu gri­je­ha („greh je što si gre­šan”) i te­mu ljud­skih sla­bo­sti, ali se one kon­kre­ti­zu­ju u sa­svim od­re­đe­nom kon­tek­stu. On je pje­snik ro­man­tič­nog za­no­sa, ali i re­a­li­stič­kog im­pul­sa da is­ka­že isti­nu stra­dal­ne dra­me. U po­e­mi „Ko­so­vo Maj­ko”, npr. sa­bi­ra­ju se „De­ča­ni, Gra­ča­ni­ca, Lje­vi­ška, / sve­ti Ar­han­đe­li, Banj­ska / Bož­ja ri­zni­ca Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja”, sa­bi­ra­ju se „pat­nje i pra­šta­nje, / ne­vje­ra i iz­daj­stva”, „če­me­ri i me­le­mi”. Za Đu­ri­ća, Ko­so­vo je „za­du­žbi­na” i vječ­no og­nji­šte, svje­tlost oba­sja­na pam­će­njem u vre­me­nu. Či­ni se da sva­ki stih ove po­e­me vra­ća či­ta­o­ca se­bi i svom od­no­su pre­ma tra­di­ci­ji. Uz to, u ob­u­hvat­no­sti po­et­ske struk­tu­re, i pje­snič­ke mi­sli, uoča­va­mo da je Đu­rić pje­snik sup­til­ne i iz­ra­zi­te emo­ci­je i da su nje­go­ve po­et­ske kon­tem­pla­ci­je, u stva­ri, po­et­ske vi­zi­je čo­vje­ka u te­mi pro­la­zno­sti i vječ­no­sti, bi­lje­ži prof. dr Li­di­ja To­mić.
Knji­žev­nik Bu­di­mir Du­bak pri­mje­ću­je da je Đu­rić de­ce­ni­ja­ma kon­ti­nu­i­ra­no i upo­re­do s no­vi­nar­stvom stva­rao i ob­ja­vlji­vao knji­žev­na dje­la, te da se sem po­e­zi­je uspje­šno ogle­da i u pro­zi. Za knji­gu ,,Ro­man ti pri­čam” do­bio je na­gra­du Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re „Mar­ko Mi­lja­nov”.
– Još jed­na op­se­siv­na te­ma No­vi­ce Đu­ri­ća je­ste dje­tinj­stvo. U po­me­nu­toj knji­zi „Ro­man ti pri­čam” na­sli­kao ga je kao pro­stor bez­gra­nič­ne lju­ba­vi i sre­će. Ro­di­telj­ska ku­ća, po­ro­di­ca i pri­ja­te­lji u sre­di­štu su tog svi­je­ta. Ra­dost i lju­bav zra­če i iz Đu­ri­će­ve po­e­zi­je za dje­cu. Nje­go­va naj­no­vi­ja knji­ga „Svud me ima, kri­šom vi­rim” (Knji­žev­na za­dru­ga Srp­skog na­ci­o­nal­nog sa­vje­ta, Pod­go­ri­ca, 2016) svo­je­vr­sna je „pe­da­go­gi­ja lju­ba­vi”, ka­ko je, po ri­je­či­ma ave Ju­sti­na, svoj te­melj­ni pred­go­vor na­slo­vio prof. dr Du­ško Ba­bić. Kroz dje­ti­nji po­gled jed­ne dje­voj­či­ce ot­kri­va se svi­jet kao za­go­net­ka, ko­ju va­lja od­go­ne­ta­ti. Te pje­sme su ot­kri­va­nje taj­ni svi­je­ta i ži­vo­ta. Ali su isto­vre­me­no i ob­lik ot­po­ra stro­gim za­ko­ni­ma od­ra­slih. Nji­ho­voj di­dak­ti­ci, u zna­ku za­bra­na i ka­zni. Umje­sto to­ga je neo­p­hod­na bez­gra­nič­na lju­bav, ko­ju pje­snič­ki su­bjekt de­mon­stri­ra ta­ko što se pot­či­nja­va vo­lji svo­je ju­na­ki­nje – dje­voj­či­ce, pre­o­bra­ća­ju­ći se u nje­nog vr­šnja­ka. Vra­ća­ju­ći se, da­kle, u sop­stve­no dje­tinj­stvo, za­klju­ču­je Du­bak.
(NA­STA­VI­ĆE SE)