-Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Ne­što sre­će na­i­la­zi, ali za krat­ko, tek na bro­di­ću, gdje ona iz­re­še­ta­na me­ci­ma iz­di­še na ru­ka­ma vo­lje­nog čo­vje­ka. Uspo­me­nu na nju ču­va­će par­ti­zan­ski bro­dić po­no­se­ći se ime­nom Sla­vi­ce. U pri­či iz­me­đu njih dvo­je ipak se mo­že na­ći po­ne­što nje­žno­sti, sen­ti­men­tal­no­sti i ne­po­sred­no­sti ko­ja na kra­ju dje­lu­je do ga­nu­ća i su­za. Afrić je tu naj­si­gur­ni­ji. Kru­ti okvi­ri li­ko­va ne sme­ta­ju mu da pri­ču s vre­me­na na vri­je­me vo­di sa pri­lič­no emo­ci­ja i fol­klor­nih ukra­sa. Znao je šta pu­bli­ci go­di i tu nje­go­vo po­zo­ri­šno i estrad­no is­ku­stvo ni­je iz­ne­vje­ri­lo.
Iz­vje­sne sce­ne, kad se osta­ve po stra­ni svi ti kru­ti sim­bo­li vre­me­na, pli­je­ne svo­jom na­iv­no­šću i pred­sta­vlja­ju ono što je naj­vred­ni­je u fil­mu. To je osta­lo ži­vo kroz sve de­ce­ni­je dje­lo­va­nja „Sla­vi­ce” i za­do­bi­lo je zna­če­nje vri­jed­no­sti. Sve ono što je bi­la gru­ba ku­li­sa, iz­vje­šta­če­nost i ša­blon u sti­lu cr­no-bi­je­log, još vi­še je ogo­lje­no. Lju­di na par­ti­zan­skoj stra­ni su ide­a­li­zo­va­ni i or­ke­stri­ra­ni, ne­pre­kid­no va­ri­ra­ju ista osje­ća­nja, pro­tiv su eks­plo­a­ta­ci­je bo­ga­tih, mr­ze ne­pri­ja­te­lja i sa­nja­ju o ne­čem ljep­šem bo­re­ći se za slo­bo­du. Nji­ho­va in­di­vi­du­a­li­za­ci­ja je sa­mo spolj­na i for­mal­na. To se na­ro­či­to vi­di kad obu­ku uni­for­me i pri­ši­ju na ru­ka­ve či­no­ve. Me­đu oku­pa­to­ri­ma i nji­ho­vim sa­rad­ni­ci­ma ka­ri­ka­tu­ral­nost po­ne­kad pre­la­zi i u ne­u­kus. Sve je u tim an­ga­žo­va­nim ka­dro­vi­ma sa­svim ra­ci­o­nal­no kon­tro­li­sa­no i una­pri­jed je spu­ta­na bi­lo ka­kva kre­a­tiv­nost.
Me­ha­nič­ka re­pro­duk­ci­ja go­to­vih poj­mo­va ot­kri­va re­di­telj­sku kom­bi­na­to­ri­ku pa se pod tim op­te­re­će­njem raz­bi­ja krh­ka unu­tra­šnja cje­lo­vi­tost pri­če. Otud je ire­le­vant­no – da li sa­ma te­ma pred­sta­vlja isti­ni­ti niz do­ga­đa­ja ve­za­nih za na­šu na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ku bor­bu i re­vo­lu­ci­ju. Uza­lud je bi­lo ta­da do­ka­zi­va­ti da su ova upro­šća­va­nja bi­la du­bo­ko oprav­da­na, mo­ti­vi­sa­na i da od­go­va­ra­ju su­šti­ni od­no­sa ka­kvi su vla­da­li iz­me­đu bo­ga­tih i si­ro­ma­šnih. Afrić je žr­tva svo­jih i tu­đih za­blu­da da se u okvi­ru ti­pi­zi­ra­nog mo­že iz­ra­zi­ti sva auten­tič­nost, ve­li­či­na i bo­gat­stvo Ijud­skih emo­ci­ja. Pra­va dra­ma­ti­ka je u fil­mu obič­no iza ta­ko po­sta­vlje­nih kon­struk­ci­ja. Mo­žda do sve­ga to­ga ne bi ni do­šlo da i sam ni­je pod­le­gao jed­nom tre­nut­nom vje­ro­va­nju da eks­pli­ka­ci­ja ta­kvih do­ga­đa­ja pred­sta­vlja čin umjet­nič­kog dje­lo­va­nja. Ako je pu­bli­ka bi­la odu­še­vlje­na, kri­ti­ka i film­ski rad­ni­ci ni­su ni iz­da­le­ka bi­li ta­ko pre­da­ni ovom fil­mu. U jed­noj po­zna­toj ras­pra­vi, ko­ja je odr­ža­na kao Okru­gli sto li­sta „Bor­ba” a po­vo­dom pri­ka­zi­va­nja „Sla­vi­ce”, struč­nja­ci su re­kli svoj sud – ni­je to put ko­jim že­li­mo da ide ju­go­slo­ven­ski film. Nji­ma je naj­vi­še sme­ta­lo što se po­la­zi od go­to­vih poj­mo­va, što fa­bu­la slu­ži za ilu­stra­tiv­nost, za­što se vr­še to­li­ka dra­ma­tur­ška upro­šća­va­nja, do­ga­đa­ji od­vi­ja­ju jed­no­li­nij­ski i što lič­no­sti ne do­la­ze u pri­li­ku da is­ka­žu svoj od­nos pre­ma si­tu­a­ci­ja­ma kroz ko­je pro­la­ze. Za­mje­ra­no je na štu­rom i de­kla­ra­tiv­nom di­ja­lo­gu, na pre­tje­ra­noj gru­bo­sti u sa­ti­ri, ka­ri­ka­tu­ral­no­sti, teh­nič­kim sla­bo­sti­ma je­zi­ka, ra­znim kom­pr­o­mi­si­ma, ne­po­treb­nim efek­ti­ma, opi­si­ma i sve­mu onom što sme­ta umjet­nič­koj ubje­dlji­vo­sti fil­ma. Iz­gle­da­lo je da je­di­no idej­na stra­na fil­ma ni­je spor­na, ali za kri­ti­ku to ni­je bi­lo do­volj­no ta­ko da fil­mu ni­su da­te že­lje­ne ocje­ne. Za­ve­den po­pu­lar­no­šću „Sla­vi­ce” kod pu­bli­ke Vje­ko­slav Afrić se ni­je uop­šte oba­zi­rao na mi­šlje­nje kri­ti­ke. Ostao je pri svo­joj sa­mo­u­vje­re­no­sti i sa stu­den­ti­ma be­o­grad­ske film­ske ško­le, dvi­je go­di­ne ka­sni­je, re­a­li­zo­vao je film „Bar­ba Žva­ne”, u ko­me je či­tav po­stu­pak pre­tvo­ren u pu­ku im­pro­vi­za­ci­ju.
(Na­sta­vi­će se)