-Priredio: MR ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ

Iako pri­je sve­ga pje­snik, De­san­ka Mak­si­mo­vić je bi­la pre­da­ni pre­ga­lac u broj­nim kul­tur­nim po­slo­vi­ma. Nje­na ri­ječ ka­za­na no­vi­na­ri­ma ili u raz­go­vo­ru sa lju­bi­te­lji­ma knji­žev­no­sti ima­la je, kao i nje­na pje­sma, ma­gič­nu i lje­ko­vi­tu moć, sma­tra Dra­go­mir Braj­ko­vić.
,,No­vi­ca Đu­rić (i sam pje­snik) su­sre­tao se i raz­go­va­rao sa De­san­kom Mak­si­mo­vić vi­še pu­ta. Pa­žlji­vo je i bri­žlji­vo za­pi­si­vao i sla­gao raz­go­vo­re sa njom i mu­dre op­ser­va­ci­je ove ve­li­ke pje­sni­ki­nje na raz­ne te­me i raz­li­či­tim po­vo­di­ma. Sa­da je te bi­lje­ške i već ob­ja­vlji­va­ne raz­go­vo­re sa De­san­kom Mak­si­mo­vić slo­žio u knji­gu jed­no­stav­nog ali pre­ci­znog i tač­nog na­slo­va, na­slo­va ko­ji od­re­đu­je po­zi­ci­ju na­še zna­me­ni­te pje­sni­ki­nje u vre­me­nu i pro­sto­ru u ži­vo­tu i li­te­ra­tu­ri. Odi­sta, ona je bi­la čo­vjek ko­ji je vo­lio. Ko­ji vo­li i to svim sr­cem. Vo­lje­la je svoj na­rod, svoj je­zik, svo­je bli­žnje, vo­lje­la je prav­do­lju­bi­ve i isti­no­lju­bi­ve, vo­lje­la je slo­bo­da­re i pje­sni­ke. Lju­bav je dru­go ime za njen ži­vot i nje­no dje­lo. No­vi­ca Đu­rić kroz ove raz­go­vo­re pod­sje­ća na nje­nu knji­žev­nu i ljud­sku ve­li­či­nu, ali i na nje­nu ši­ri­nu i otvo­re­nost pre­ma svi­je­tu. Vo­lje­la je lju­de i po­što­va­la one ko­ji su da­ro­vi­ti, rad­ni, oda­ni svom na­ro­du. Ni­je se us­te­za­la da ka­že i kri­tič­nu ri­ječ, ali je sve to kod nje bi­lo od­mje­re­no, od­va­ga­no, sva­kom po za­slu­ga­ma”, sma­tra Braj­ko­vić.
Ka­da je u pi­ta­nju knji­ga No­vi­ce Đu­ri­ća „Bož­ja dje­ca”, knji­žev­nik Rat­ko De­le­tić ka­že: ,,Ovo­li­ko pu­ste ne­vo­lje u jed­noj du­ši, u jed­noj Pje­smi. Mo­žda će Mo­li­tva­ma, du­gim, sto­lje­ći­ma... bi­ti oči­šćen, ili bar dje­li­mič­no oči­šćen ovaj naš Čo­vjek – Na­rod. Ne mi­ri­šu vi­še ba­gre­mo­vi, ako su ika­da i mi­ri­sa­li, cvje­ta­ju na­še ra­ne, ta­ko ne­ka­ko raz­mi­šlja No­vi­ca Đu­rić, pje­snik ko­lek­tiv­nog ude­sa, čo­vjek i pje­snik i hri­šćan­ska du­ša ko­ja gor­ke su­ze li­je...”.
Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je bi­lje­ži da No­vi­ca Đu­rić, sa­brav­ši na jed­no svo­je za­pi­se u knji­zi ,,Sve­tlost i sen­ke pod Lov­će­nom”, svje­do­či nam nji­ma da se ro­dio pod sreć­nom zvi­je­zdom, da još ni­je do­šao smak svi­je­ta. Jer on se sreo sa stid­nim lju­di­ma, na­šao je mi­ri­sa u cvi­je­tu, pri­mio u ze­ni­cu oka i pre­to­čio u slo­vo.
,,U ru­ko­ve­ti­ma če­ti­ri po­gla­vlja svo­je knji­ge sa­bor­ni­ka i sa­bi­r­ni­ce, pre­do­ča­va nam pi­sac je­zgro­vi­to i osli­ka­va li­ko­ve naj­ljep­ših i naj­stid­ni­jih lju­di od že­na ro­đe­nih: Sve­to­ga Sa­ve, Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog, vla­di­ke Da­ni­la, Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, vla­di­ke Ra­da i maj­ke mu Iva­ne. Opi­su­je nji­ho­ve pod­vi­ge i ču­da, utka­na u vri­je­me, na­rod­no pam­će­nje i ži­vot sa­vre­me­ni­ka i po­to­ma­ka. Tu su i dru­gi li­ko­vi, da­ju­ći smi­sao vre­me­nu u ko­me su ži­vje­li i u ko­me ži­vi­mo i ču­va­ju­ći zdra­vu pa­met, obraz i do­sto­jan­stvo svo­ga na­ro­da. Tre­ba pro­či­ta­ti gla­ve: `Gotovo zaboravljeni`, `Osveta kao posveta`, `Čovek kao beleg`, da bi se ži­vo i neo­če­ki­va­no sre­li sa Bal­šom pr­vim, Šće­pa­nom Ma­lim, To­do­rom Ka­di­ćem, ju­na­kom Pe­rom Živ­ko­vim Sto­ja­no­vi­ćem, osvet­ni­kom Bla­go­jem Jo­vo­vi­ćem, stra­dal­nim Pe­trom De­di­ćem i dr. Ovo­me da do­da­mo i sle­de­će ne ma­lo zna­čaj­no: svi ti li­ko­vi, oži­vlje­ni i ži­vo­no­sni, sva­ki na svoj na­čin, po­tvr­đu­ju i svje­do­če, da nad svim zem­ni­ma bes­po­red­ci­ma i uža­si­ma ipak `umna si­la toržestvuje`; kao i slo­ve­sni, mo­ral­ni za­ko­ni, go­spo­da­re­ći za­ko­ni­ma pri­ro­de i pri­rod­nog po­ret­ka stva­ri i zbi­va­nja. Lje­po­ta ljud­skih li­ko­va u ovoj knji­zi ne bi mo­gla bi­ti ta­ko li­je­pa, mi­o­mir­na i zdra­va, da ni­su osli­ka­ni i opi­sa­ni krat­kim i iz­vor­nim na­rod­nim slo­vom, i re­če­ni­com bez pre­tje­ra­nih ukra­sa i su­vi­šnih `pletenija sloves`. Ova knji­ga No­vi­ce Đu­ri­ća se pi­je `naiskap` kao vo­da s pla­nin­skih iz­vo­ra, kri­je­pe­ći vje­ru u ne­u­ni­šti­vost bo­žan­ske do­bro­te i lje­po­te u čo­vje­ku i svi­je­tu”, bi­lje­ži mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
(Na­sta­vi­će se)