-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Si­mi­ćev po­ro­dič­ni ži­vot do­bio je no­vo ute­me­lje­nje že­nid­bom Jul­kom Pr­žić u ju­nu 1869. go­di­ne. Sjen­ka ne­da­ka­da­šnjih ve­za sa Mi­šom Ana­sta­si­je­vi­ćem kao da ni­je mo­gla da za­o­bi­đe Si­mi­će jer je ne­vje­stin otac Ili­ja Pr­žić bio u srod­stvu sa ve­li­kim tr­gov­cem i vo­dio je nje­go­ve po­slo­ve u Sr­bi­ji.[...] Đor­đe Si­mić je svo­ju dru­gu že­nu po­zna­vao od dje­tinj­stva, nje­na se­stra je bi­la nje­go­va ve­li­ka mla­da­lač­ka lju­bav. Nji­ho­vo vjen­ča­nje je odr­ža­no pre­ma svim pra­vi­li­ma ta­da­šnjih bo­ljih ku­ća, uz ve­li­ku pom­pu i mno­go­broj­ne zva­ni­ce. Od stra­nih pred­stav­ni­ka Si­mi­ći su na sla­vlje po­zva­li austrij­skog i ita­li­jan­skog kon­zu­la. Mla­di brač­ni par je i na­red­nih mje­se­ci or­ga­ni­zo­vao ple­sne ve­če­ri i so­a­re, da­ju­ći ti­me ton onim kru­go­vi­ma ko­ji su pri­pa­da­li be­o­grad­skom „dru­štvu” to­ga vre­me­na. Nji­hov brak je pre­ma svim mje­ri­li­ma bio uspje­šan. Ro­đe­nje pr­vog dje­te­ta, kćer­ke Ru­ži­ce, 1870. go­di­ne bi­lo je ve­li­ki do­ga­đaj u ku­ći. Već sle­de­će go­di­ne Đor­đe Si­mić je do­bio na­sled­ni­ka, si­na Sto­ja­na. Me­đu­tim, po­če­tak tra­gič­nog raz­do­blja nje­go­vog ži­vo­ta ne­u­mit­no se pri­bli­ža­vao. Nje­go­va že­na Jul­ka je u sep­tem­bru 1872. go­di­ne umr­la po­sli­je te­škog po­ro­đa­ja sa tre­ćim dje­te­tom. Dje­voj­či­ca ko­ju je ro­di­la pre­ži­vje­la je i po­ni­je­la maj­či­no ime.
Sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je, no­va ne­sre­ća je po­go­di­la Si­mi­će­ve. Bi­se­ni­ja Be­li­mar­ko­vić je iz­ne­na­da umr­la, osta­viv­ši iz­gle­da i ne­sre­đe­ne fi­nan­sij­ske od­no­se iz­me­đu mu­ža i bra­ta. Si­mić je ra­ni­je in­ta­bu­li­sao 3.000 du­ka­ta na nje­go­va ima­nja, ali je sa­da po­sto­ja­la opa­snost da se Be­li­mar­ko­vi­ću, ta­da mi­ni­stru voj­nom, sta­vi za­bra­na na imo­vi­nu. Is­tra­ga ko­ja je vo­đe­na pro­tiv Be­li­mar­ko­vi­će­vih ma­hi­na­ci­ja tre­ba­lo je da bu­de ob­u­sta­vlje­na in­ter­ven­ci­jom Jo­va­na Ri­sti­ća, ko­ji se, na­vod­no, pla­šio da će u da­ljem po­stup­ku iza­ći na vi­dje­lo i nje­go­va umi­je­ša­nost. Afe­ra Be­li­mar­ko­vić je ot­kri­la mno­ge zlo­u­po­tre­be u Mi­ni­star­stvu voj­nom u pe­ri­o­du vla­da­vi­ne Na­mje­sni­štva dok se on na­la­zio na ru­ko­vo­de­ćem po­lo­ža­ju u voj­sci. U Srp­skoj ban­ci su, ta­ko­đe, ot­kri­ve­ne slič­ne pro­ne­vje­re, pa je opo­zi­ci­ja za glav­nog kriv­ca za ko­rup­ci­ju pro­gla­si­la Jo­va­na Ri­sti­ća. Osim afe­re Be­li­mar­ko­vić, u ko­ju je Si­mić bio sa­mo po­sred­no i pri­vat­no umi­je­šan, jer je šti­tio pra­va svo­je pre­mi­nu­le se­stre, 1873. go­di­ne otvo­ri­lo se i pi­ta­nje na­sle­đa nje­go­ve po­koj­ne že­ne Jul­ke. U no­vem­bru 1873, ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sli­je smr­ti svo­je kće­ri, Ili­ja Pr­žić se ubio hi­cem iz re­vol­ve­ra u svo­joj ku­ći. Nje­go­vo ti­je­lo i po­ru­ku za Jo­va­na Ma­ri­no­vi­ća osta­vlje­nu na ogle­da­lu pro­na­šao je Đor­đe Si­mić. Bio je uvje­ren da su kćer­ki­na smrt, pro­ble­mi ko­je je imao sa si­nom Acom Pr­ži­ćem i ogrom­ni ma­te­ri­jal­ni gu­bi­ci uti­ca­li na kraj­nju od­lu­ku. Si­mić je, po­red pro­ble­ma sa Pr­ži­će­vim si­nom, ko­ga su Si­mi­ći pri­hva­ti­li u svo­ju ku­ću, imao ne­vo­lja i sa ta­sto­vim fi­nan­si­ja­ma. Osim nov­ča­nog du­ga pre­ma ze­tu na ime obli­ga­ci­ja da­tih na ima­nja u Ru­mu­ni­ji, Pr­žić je osta­vio i dru­ge po­vje­ri­o­ce. Nje­go­va imo­vi­na i pri­ma­nja sta­vlje­na su sud­skom od­lu­kom pod pot­pu­nu za­bra­nu. Zbog du­go­va­nja u iz­no­su od 5.456 gro­ša car­skih, Si­mić je bio naj­o­šte­će­ni­ja stra­na u sud­skom pro­ce­su za­o­stav­šti­ne Ili­je Pr­ži­ća. Igrom sud­bi­ne, ve­li­ki emo­tiv­ni gu­bi­tak zbog smr­ti že­ne bio je po­ve­zan sa pr­vim ve­ćim ma­te­ri­jal­nim gu­bit­kom. I jed­ni i dru­gi su na­sta­vi­li da pra­te Đor­đa Si­mi­ća kroz ži­vot. U tri­de­se­toj go­di­ni, sa ka­ri­je­rom ko­ja je išla uz­la­znom li­ni­jom, če­ka­le su ga u pri­vat­nom ži­vo­tu ve­li­ke od­go­vor­no­sti pre­ma dje­ci, se­stri i maj­ci. Si­mić će se sa nji­ma no­si­ti na po­se­ban na­čin i če­sto će od­la­zi­ti iz Be­o­gra­da. Ova svo­je­vr­sna bjek­stva od stvar­no­sti, ko­ji­ma je pri­bje­ga­vao i u po­zni­jim go­di­na­ma, bi­la su sa­mo na pr­vi po­gled u ne­skla­du sa kraj­nje ra­ci­o­nal­nim i prak­tič­nim za­htje­vi­ma nje­go­ve di­plo­mat­ske slu­žbe.
U po­znim tri­de­se­tim go­di­na­ma ži­vo­ta, Si­mić je još uvi­jek bio sa­mo lič­nost u uspo­nu. Za­si­pan je or­de­njem i pri­zna­nji­ma, ali se nje­go­ve am­bi­ci­je iz stu­dent­skih da­na da igra za­pa­že­nu ulo­gu u dr­žav­nim po­slo­vi­ma ni­je­su ostva­ri­le. Mo­žda je već ta­da i od­u­stao od njih. Bio je ne­za­o­bi­la­zna lič­nost na ve­ći­ni di­plo­mat­skih pri­je­ma u pre­sto­ni­ci i uče­snik u jav­nom ži­vo­tu, iz ko­jeg je po­ne­kad že­lio da se sklo­ni. U Be­o­gra­du se ta­da za­či­nja­la mo­da po­sje­do­va­nja vi­no­gra­da i ku­ća iz­van grad­skog je­zgra, ko­ju su u po­čet­ku sli­je­di­li sa­mo naj­bo­ga­ti­ji. Si­mić ni­je bio je­di­ni pred­stav­nik po­li­tič­ke eli­te u Sr­bi­ji ko­ji je „mi­lo­vao ži­ve­ti kao go­spo­din”. Lju­bo­mir Ka­lje­vić, nje­gov po­zna­nik sa stu­di­ja, i Mi­lan Pi­ro­ća­nac, lič­no­sti ko­je su du­bo­ko za­ga­zi­le u po­li­ti­ku, ci­je­ni­le su udob­nost, kom­for i bo­gat­stvo, iako su te sklo­no­sti mo­gle da da ih ko­šta­ju gu­bit­ka cje­lo­kup­ne imo­vi­ne. Si­mić je iz­grad­nju ku­će, ko­ja će mu ka­sni­je zna­či­ti vi­še od sve­ga što je imao, za­po­čeo po­lo­vi­nom 1880. Na po­ro­dič­noj sve­ča­no­sti, po­red pro­te ko­ji je osve­štao te­melj, bi­la su dje­ca sa gu­ver­nan­tom, Nje­mi­com Ber­tom No­vot­ni, i Mi­lo­rad Šap­ča­nin, tih go­di­na iz­gle­da naj­bli­ži Si­mi­ćev pri­ja­telj. Sin Sto­jan je sim­bo­lič­no uda­rio ka­men te­me­ljac ku­će, ko­ja je usko­ro do­bi­la na­ziv „Mi­o­mir”. Đor­đe Si­mić je te go­di­ne, po­sli­je smr­ti Mi­la­na Si­mi­ća, bra­ta od stri­ca, po­stao naj­sta­ri­ji mu­ški član ne­ka­da ve­li­ke po­ro­di­ce Sto­ja­na i Alek­se Si­mi­ća. Dvi­je go­di­ne ka­sni­je, pre­u­zeo je bri­gu o bra­to­vlje­voj dje­ci, ko­ja su osta­la i bez maj­ke.
(NA­STA­VI­ĆE SE)