-Priredio: Miladin Veljković

Tekst fermana sultana Abdula-Azisa Knezu Mihailu o predaji gradova pod srpsku upravu objavljen je u „Srbskim novinama” broj 49 od četvrtka 6. aprila 1867, i on glasi:
„Pošto ovaj moj visoki znak bude prispeo, neka je u znanju sadanjem srbskom vladaocu Knjazu Mihailu, kako meni odveć na srcu leži, da se bezbednost građana i spokojstvo Srbije, koji je sastavni deo moje carevine održi i umnoži; i prema tome nuždno je, da se gradovi u Srbiji, kao: Beograd, Fetislam (tur. Fethulislam, u prevodu Pobeda islama, srp. naziv Kladovo, prim.a.), Smederevo i Šabac svagda u dobrom stanju i na način shodan za bezbednost građana održe; pa imajući tvrdo ubeđenje da ćeš ti i u obšte ceo srbski narod, koji je svojstvima vernosti i lojalnosti obdaren, ove gradove po mojoj želji čuvati i njima dobro upravljati. Ja sam sada za shodno našao, da se uprava označenih gradova tebi i srbskoj vojsci poveri s tim, da se odsada na bedemima i kulama njiovim pored moje carske zastave vije i srbska zastava. Ja sam uveren da ćeš ti i narod srpski moći dostojno oceniti ovo rešenje, koje je javnim i faktičnim dokaz moga blagovolenja i poverenja prema tebi i narodu srbskom, da će vlada srbska podpuno i svagda ispunjavati obveznosti, koje ona ima prema sizerenom dvoru i da ćete bodro nastojavati da se označeni gradovi sačuvaju.
Obznanjujući ovo rešenje, kojim se uprava tih gradova na označeni način tebi poverava, pridodajem, da se ima predhodno iziskati od moje vlade saizvolenje, kad bi se imala preduzeti na njima kakova preinačenja.
Ovaj moj carski nalog odpušten je i tebi dat petoga dana meseca Zilhidže hiljadu dvesta osamdeset treće godine. – Dvadeset devetog marta hiljadu osam stotina šeset sedme godine”.
Knez je iz Carigrada natrag u Beograd krenuo u četvrtak 30. marta u tri sata popodne. Prelazak preko Crnog mora bio je miran i po lijepom vremenu. Do Ćustendže (tur. Kustendil, današnja Konstanca u Rumuniji, rum. Constanta), na „Sultaniji” (ovog puta sa razvijenom srpskom trobojkom sa grbom), pratio ga je prvi sultanov ađutant Džemil-paša.
Od Ćustence do Černe vode na Dunavu ponovo se moralo željeznicom u neudobnim vagonima. Srećom ta vožnja, preko ravne Dobrudže (Dobrogea), trajala je samo sat vremena. Zatim su se knez i pratnja ukrcali na jedan manji brod i ploveći uzvodno Dunavom stigli u Ruščuk uveče 31. marta. Na brodu su i prenoćili.
U Ruščuku je kneza i pratnju već čekao „Deligrad”, koji je za vrijeme boravka srpske delegacije u Carigradu, bio otplovio do Beograda i u Ruščuku dovezao veću grupu nizama iz Beogradske tvrđave. Ovi nizami su, po sultanovom fermanu, kojeg je knez nosio sa sobom, već trajno napustili Beograd. Dva njihova majora, do skoro komandanti bataljona u Beogradskoj tvrđavi, došli su na brod i pozdravili kneza. [...]
Po zapovijesti iz Carigrada u knez Mihailovoj pratnji na „Deligradu” je bio i zapovjednik beogradske tvrđave Ali Riza-paša. On je iskoristio prolazak pored Kladova i Smedereva (gradova koji su se po sultanovom fermanu morali predati pod srpsku upravu) da zapovjednicima tih gradova preda sultanovu naredbu o napuštanju istih. U tu svrhu „Deligrad” bi na kratko zastao, jedan od pašinih oficira bi čamcem otišao do obale, predao sultanovu naredbu i odmah se vratio na brod.
Na dočeku je bilo još više svijeta i još svečanije u odnosu na ispraćaj. Beograd je bio okićen zastavama, vijencima i slavolucima. Na obalama, pristaništu i na ulicama bila su i uparađena djeca iz svih beogradskih škola, muških i ženskih. Ima porodica koje su čak iz Segedina došle da pozdrave kneza i vide slavljenički Beograd.
Kada se pet okićenih parabroda (četiri su Knezu otišla u susret) pojavilo Dunavom od Višnjice, u znak dobrodošlice zagruvali su topovi sa Kajaburme (Karaburme), sa Jalije (dunavska obala na današnjem Dorćolu) i sa Šanca. Prošavši prethodno kroz špalir čamaca, parabrod „Deligrad” je pristao u savsko pristanište. U tom momentu, u znak pozdrava, oglasila su se četiri zvona sa tornja Saborne crkve (peto zvono je bilo znatno oštećeno u bombardovanju 1862).

(Nastaviće se)