- Bože blagi, divnog li vremena, baš kao naručeno. Hoćemo li odavde kući, ili do Tašmajdana?

– Hajdemo na kaficu u „Maderu”, imaju i dobre torte.

– Jesi li zadovoljan prijemom u „Batutu”? Čini mi se da je fin onaj direktor.

– Šta da kažem, fino nas je primio.

Kandidovan si za Nobelovu nagradu za medicinu?

– To je bilo po završetku misije na Kosovu i Metohiji. O njoj ću ti malo kasnije. Ko je predložio, ne znam, možda neko iz UNICEF-a, možda SZO, ali su mi u Ministarstvu rekli da će me predložiti za Nobelovu nagradu za medicinu. Traženo je od mene da detaljno napišem svoju radnu biografiju i priložim dokumentaciju. Prevedena je na engleski, 25 strana. Donio sam ministru zdravlja, on je pregledao i rekao da odem u jednu od kancelarija i da se taj materijal stavi u kutiju broj 13. Rekao sam mu da mi trinaestica nije baš prijatna, podsjeća na Judu. Nasmijali smo se obojica. Šta je dalje bilo sa tim, da li je uopšte i poslat materijal – ne znam, a nije ni važno. Propala je Jugoslavija, propalo je i to.

Kad si iz Prištine prešao u Beograd?

– Krajem 1974. Bio sam najprije glavni inspektor, a 1975. načelnik Sekretarijata za inspekcijske poslove opštine Palilula. Krajem juna 1977. sam naimenovan za direktora Instituta za epidemiologiju, bakteriologiju i parazitologiju u sastavu Zavoda za zdravstvenu zaštitu SR Srbije „Dr Milan Jovanović Batut” i tu sam ostao do penzionisanja, 13. januara 1994.



MN: POVJERENIK UN I UNICEFA



– Angažman UN i UNICEF-a je vrlo interesantna priča. Ja sam penzionisan, po sili zakona, čim sam napunio 65 godina. Ujedinjene nacije, to jest UNICEF i još nekoliko velikih kompanija, američkih, njemačkih su 1998. pokrenule veoma značajan i veliki projekat borbe protiv dječje paralize na Kosovu.

Rekao sam ti već da sam ja još 1974. otišao sa Kosmeta. Dok sam ja tamo bio sve vakcinacije i sve preventivne mjere su rađene sistematski i bez popuštanja. Ja sam bio napravio epidemiološku obavještajnu mrežu u kojoj su bili učitelji i oni su javljali ako se na terenu desi nešto vanredno. Zauzvrat su imali prednost na prijemima kod bilo kog ljekara. Drugi se nisu bunili, jer je to bilo norma. To je jako dobro funkcionisalo.

Međutim, ukidanje srezova je bio veliki udarac za preventivnu medicinu, zatim politički nemiri, Albanci prestaju da vakcinišu djecu i pojavilo se veoma zarazno virusno oboljenje, dječja paraliza – Poliomyelitis. UNICEF je od Ministarstva zdravlja i vlade u Beogradu tražio da sa srpske strane bude neko od ljekara za tim koji je trebalo da krene u misiju na Kosovo i Metohiju i koji bi rukovodio tom misijom, ali i u koga bi Albanci imali povjerenja.

U to vrijeme je odlazak ljekara iz Beograda na Kosovo posmatran kao kazna. Ministarstvo je UNICEF uputilo na mene.

Od mog odlaska sa Kosmeta je bilo prošlo četvrt vijeka, no tamo me nisu zaboravili. Vjerovali su mi, pristajali su da se djeca vakcinišu. Opet sam uzduž i poprijeko prokrstario čitavu Pokrajinu. Posao smo završili uspješno. Tada sam i dobio tu legitimaciju. Na njoj sa druge strane piše. „Nosilac ove kartice radi pod ugovorom za UN i treba mu omogućiti svaku asistenciju i omogućiti pristup u prostorije u svrhu izvođenja njegovih funkcija”. Ona je inače trajnog karaktera.

Bio je tu i jedan ljekar Amerikanac, Alan Ros. To su oni „bez granica”. Čuo sam da me je spominjao u nekoj svojoj knjizi. Dolazio je u goste kod mene na Bare, u Crnu Goru. Poludio je za Durmitorom, i on i žena mu, a i razumijem ih – nema Durmitora nigdje na svijetu. Eh da mi je da sad odem malo na Bare, k’o da bih se nanovo rodio…

Dugo je ćutao. Nisam htjela više ništa da ga pitam. Gledala sam ga i razmišljala o tome da se ovakvi stručnjaci ne bi smjeli penzionisati po sili zakona. Doktor Komnen je mogao biti od koristi narodu i državi još najmanje deset godina, jer kako je bilo moguće da ovakav čovjek i ekspert najvišeg ranga nije bio potreban našoj državi, a Ujedinjenim nacijama i UNICEF-u jeste.

Piše:

RADOJKA TMUŠIĆ STEPANOV

(Nastaviće se)

---